Даглас Мариведер Долд, Авантура на Балкану 1915,
прир. Љ. Дожић, Архив Војводине, Нови Сад 2018.
Објављивањем готово непознатог рукописа Дагласа Долда, Американца који је оставио драгоцена сећања на време окупације Србије 1915. године, Архив Војводине у првом реду сачувао је један документ, значајан свакако у тумачењу историјских догађаја и процеса, а што је можда још важније – подсетио је на чињеницу о хуманитарној мисији коју је Америка спровела у време Првог светског рата у Србији.
Познате су савезничке мисије спровођене у циљу помоћи српском народу и многа сведочанства странаца о овом периоду… Међутим, оно што Долдовом рукопису даје одређену свежину јесте чињеница да он одише невероватном искреношћу и нуди једну посве нову слику о уласку бугарске војске у српску ратну престоницу Ниш, али и о догађајима у вези са непочинствима Немаца из тог периода. Свакако најважније у вези са Долдовим рукописом јесте сам почетак приче на којем стоји Михајло Пупин, јер је управо Пупин заслужан за организовање Колумбија експедиције пружања помоћи у Америци, чију су већину чинили студенти Колумбија универзитета. Као угледни члан америчке академске заједнице, захваљујући свом високом положају у научним круговима, Пупин је одмах по избијању Првог светског рата интензивирао своје напоре са циљем да се у Србију упуте разне мисије преко америчког Црвеног крста, створе потпорни одбори за помоћ Србији и хуманитарна друштва за помоћ деци. Колумбија експедиција пружања помоћи требало је да ради под надзором Црвеног крста и имала је циљ да помогне у снабдевању свих делова земље храном, медицинском опремом и лековима, али и да помогне да се угрожено становништво врати напуштеним домовима и пољопривреди и да им се омогуће колико-толико нормални услови живота. Јасно је каква је Пупинова улога када је у питању одзив добровољаца. Међутим, нужно је запитати се да ли је он, без обзира на углед који је имао, могао ове младиће да припреми на оно што их чека? Свакако да није. Јасно је и да је он својим примером и личношћу учинио да двадесет и четворо студената углавном са Колумбија универзитета пође на пут на којем их је чекала неизвесност, зараза, непознато… Али оно што је уследило, а то је одлука да се после званичног престанка рада Експедиције остане и помогне колико се може у оквиру Црвеног крста – ствар је личног избора. И спада у домен храбрости и несебичности. У тај домен иде и одлука да се са епископом нишким дочекају бугарске снаге и да се америчка неутралност искористи за спас недужног и незаштићеног становништва. Даглас Долд који је са својим братом и неколицином других остао и наставио са хуманитарним радом у Србији и после окончања рада Колумбија експедиције, те 1915. године тек је дипломирао на Колеџу за лекаре и хирурге Колумбијског универзитета. Придруживање експедицији било је практично прво његово искуство. Важно је то имати на уму при помену свега онога што бележи о тим ратним дешавањима када су се из Ниша повукле српска војска и део становништва. Већина оних који се нису повукли били су старији људи, жене и деца. Долдово неискуство није устукнуло пред његовим човекољубљем. Дочекујући бугарске снаге, с неизвесношћу и у страху, после епископове предаје града непријатељу и потресне молбе, као представник америчке делегације Бугарима се обратио и Даглас Долд с једином молбом – да се не дозволи насиље према незаштићеном становништву и да се чувају складишта с хуманитарном помоћи. Важно је издвојити ову епизоду из његовог рукописа јер је у њој на најбољи начин могуће уочити оно што је суштина саме мисије и суштина сваког појединачног настојања ових странаца који су несебично ризиковали сопствене животе зарад вишег циља. Када се зна да је Долд у току рада у Србији озбиљно оштетио свој вид и да је касније готово потпуно ослепео, његов подухват добија још једну димензију – личне жртве.
Зато данас, преплитање личног и општег на страницама Долдовог сећања, али увек са истим и најважнијим циљем који је истакнут и тиче се увек и једино заштите и помоћи недужних и угрожених – отвара крупно морално питање које се тиче односа између народа. Непознати и први пут преведен код нас рукопис овог Американца као да чувањем сећања на један специфичан и трагичан период српске историје нуди и недвосмислен одговор на питања која се поново постављају и поводом наше недавне прошлости. Да ли будућност, дакле, треба засновати на праштању, сношљивости и толеранцији, или на мржњи и треба ли међу народима успостављати поверење или непрекидно сумњичење? Долдов одговор је потпуно јасан и нуди ваљане и хумане елементе за разматрање, како личних, тако и општих настојања. А Архив Војводине је, отргнувши од заборава један овакав документ, подсетио на наше људске дужности, које се тичу прошлости, али још више будућности.
ПРИРЕДИЛА: Др Драгана Бедов
