АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Туризам представља чин путовања путем којег појединац жели да задовољи жељу за рекреацијом и упознавањем других култура. У сврху очувања културе сећања, туризам наилази на велико одобравање од стране креатора путовања јер захваљујући путовањима људи су у стању да се упознају са низом различитих култура. Упознајући друге културе, сазнају нешто више о њиховим коренима и историји. Предмет овог рада јесте приказ данашњих места страдања, тренутне очуваности и могућности унапређења простора са циљем туристичке валоризације простора ради подстицања културе сећања и очувања сећања на немиле догађаје из Другог светског рата на овим просторима.
Кључне речи: туризам, култура сећања, споменици, Други светски рат, туристичке туре
На помен речи туризам, већина људи помисли на лепе пределе, пријатне емоције и доста забаве. Ипак, туризам нуди и потпуно другачији угао гледања на неке сегменте наше прошлости. Онда када одлучите да посетите неки музеј у граду у којем се тренутно налазите, ви се не повезујете само са зградом коју сте посетили, већ и са културом и прошлошћу тог народа. С тим у вези, туризам може бити искоришћен као добар алат за успостављање организованог сећања. Иако онда добија примесу туризма ужаса, страха и бола, и даље је добар начин за разумевање појма прошлости. Обилажењем места страдања неког народа не ширимо само своје видике већ и одајемо почаст онима који су се некада борили за своје животе, свесно губећи битку унапред. Посетом било којег места страдања задовољавамо своју моралну дужност која говори за нас. Довољно је да чувамо своје и разумемо туђе, а пут сећања ће сам наћи средиште до своје суштине, оне суштине која остаје уписана као део историје и вечно сећање.
Иако култура сећања представља засебну научну дисциплину која се бави изучавањем остатака прошлости и обликовањем исте за будућа поколоња, може бити употребљена и у сврху туризма. Туризам као друштвена наука представља најразличитији спој делатности ради презентације одређеног града, државе или региона.
Туристичка тура можда не може имати тежину као писана реч једног историчара, социолога или филозофа, али у овом случају може изнедрити потпуно други угао гледања на одређена дешавања. Иако је наша историја у прошлости у великој мери конфискована и прилагођавана друштвено прихватљивим принципима, писана реч је и даље ту на давно заборављеним полицама библиотека. Потребно их је само потражити.
Креирање туристичких тура које би причале историју дешавања на овим просторима би у великој мери могло да допринесе утемељивању свих поменутих места страдања у свест како домаћих, тако и страних туриста. У том моменту, места страдања постају места сећања. Стварање меморијалних „ходочашћа” би повезало људе кроз оно осећање које најдубље задире у људски морал – припадање одређеном народу. Освешћивање људи није довољно потенцирати само кроз меморијалне церемоније или именовања датума у календару за који би се марило само на дан његовог обележавања. Међутим, уређивањем меморијалних музеја са приказом свих истинитих чињеница и начина који су коришћени за масовно уништавање једног народа могу да посведоче у служби културе сећања.
Дугогодишњем конфисковању и ревизији историје која се углавном десила у другој половини прошлог века, дугујемо то што можда и најзначајнији логор на територији Србије, првенствено логор Старо Сајмиште, постоји само као бетонска зграда која је подлегла приватизацији. Уместо паркираних аутомобила у дворишту логора, где су људи били мучени и стрељани, требало би да се уздиже сећање на њихову патњу. На територији града Београда налазе се још и логор Бањица, стратиште Јајинци и логор Топовске шупе. Иако релативно прилагођени за прилаз, и даље немо ћуте пред особама које их посете.
Тематски уређене туристичке туре, које опет спадају у сферу мрачног туризма, могу у људима да подстакну сва она осећања која би у њима изазвала емоције припадности једном таквом народу који је претрпео нацистичку голготу, и без премца, не изузимајући, најстрашније злочине који су били саставни део живота логораша.
Ниједно име не би смело бити заборављено, ниједан живот опроштен, ниједно место сећања зарасло у трску и заборав. Као део колективне свести народа који су највише страдали у Европи постоје бројни примери организованог места сећања, те ће неки бити наведени у наредном тексту. По свему судећи, један датум, једна табла и један венац нису довољни да вежу сећање и човека. Потребно је испричати причу.
ПРИМЕРИ МРАЧНОГ ТУРИЗМА У СВЕТУ
Места сећања која су уређена у сврху презентације мучилишта из Другог светског рата јесу углавном концентрациони логори који су сачували део историје и претворили је у туристичку причу са циљем едукације туриста о страдањима одређеног народа. Као што је у раду већ поменуто, на територији Србије једино су концентрациони логор Бањица и концентрациони логор Црвени Крст прилагођени у смислу музејске поставке са изложбом и оригинално сачуваним предметима логораша. Они који се такође налазе на територији Србије нису прилагођени овој намени, а логоре у окружењу са којих потичу и најбизарнија страдања српског народа, не вреди помињати јер су прилагођени потребама држава на којима се налазе, а не истинском људском страдању, те представљају извесну срамоту и јад. У тексту који следи биће представљени само неки од најпознатијих примера мрачног туризма у свету.
Аушвиц (Пољска) који се сматра врхунцем европског мрачног туризма, био је највећи нацистички концентрациони логор, где је у гасним коморама, од болести или глади, страдало преко милион људи, превасходно Јевреја. Због своје злогласне прошлости, данас је једна од најмасовније посећених дестинација мрачног туризма у свету где је 2005. године регистровано чак милион туриста (Завиша 2014).
У Будимпешти постоји музеј о тешком комунистичком наслеђу у тој земљи под називом Музеј терора,основан 2002. године, где посетиоци разгледају сале са експонатима који илуструју живот у гулагу, домете бруталне соцреалистичке пропаганде, мрачне подруме где су мучени учесници мађарске револуције из 1956. године, тзв. „Салу Суза” која чува успомену на 2.500 жртава револуције (Завиша 2014).
Јад Вашем (хебр. ושם יד, понекад Yad VaShem; Меморијална установа за жртве и хероје Холокауста) је званични меморијални центар за јеврејске жртве Холокоуста у Израелу. Налази се на Брду сећања (Хар Хазикарон) у Јерусалиму. Основна намена музеја је документовање страдања 6 милиона Јевреја током Холокауста који се десио током Другог светског рата. Музеј је основан 1953. године законом који је донела Скупштина Израела позната као Кнесет. Меморијални центар бави се истраживањем и очувањем сећања на страдале Јевреје, са циљем да свака жртва добије свој идентитет и не буде заборављена.
Матхаузен је концентрациони логор који је био класификован као логор 3. реда, што је значило да је имао најбруталније могуће услове притвора, а у њему је настрадало на хиљаде Срба током Првог и Другог светског рата. Сада, више од 60 година након што је логор затворен, на подручју око кампа се налазе стамбене јединице, изграђене након рата. Остао је музеј, као и степенице смрти које су ојачане како би посетиоци могли да се попну уз њих.
Кућа Ане Франк данас представља музеј и главну мрачну туристичку дестинацију, једна од светски најпознатијих и најпопуларнијих, где често влада гужва. Овде су породица Франк, односно Ото, његова супруга Едит и две ћерке, Ана и старија сестра Марго живели заједно са још четири Јевреја две године (Кљајић 2018).
БИБЛИОГРАФИЈА
Завиша, Д. (2014). Могућности за развој мрачног туризма у Србији. Мастер рад. Нови Сад: ПМФ, Департман за географију, туризам и хотелијерство.
Кљајић, Н. (2018). Конфликти у два светска рата као предмет као део туристичке понуде мрачног туризма Западне Европе. Дипломски рад. Нови Сад: ПМФ, Департман за географију, туризам и хотелијерство.
