АУТОР: Гроздана Драгичевић-Тодориновић
Олив Кинг, рођена је 29. јуна 1885. године у богатој породици у сиднејском предграђу Кројдон. Почетак првог светског рата затекао ју је у Енглеској, док је била у посети сестри. Као искусан рели возач, понудила се да постане возач амбулантних кола. Од свог новца, купила је камион који је преурадила за потребе амбулантног возила и назвала га “Слон Ела”. Ова храбра Аустралијанка, која је у младости возила рели трке, прикључила се добровољно српској војсци. Кад је завршила обуку из прве помоћи и научила како се поправљају најчешћи кварови на камиону, придружила се шкотском женском санитету. Са јединицом овог санитета, отишла је на Солунски фронт а затим у Србију и то у тренутку када је српска војска почела да се повлачи преко Албаније на Крф. Свакодневно је ризиковала свој живот превозећи наше рањенике а успела је да научи Српски језик. На Васкрс 17. априла 1917. године, унапређена је у чин наредника. Остало је запамћено када је 18. августа 1917. године избио велики пожар у Солуну, да је храбра Олив је двадесет сати, без престанка, превозила људе и медицинску документацију на сигурно. Због тога је одликована орденом Милоша Обилића за храброст и пожртваност. Пријатељство између српски војника и Олив, било је искрено и пуно обостраног поштовања.
Олив Кинг је после рата остала уз Србе, није желела да напусти људе у неимаштини у ратом разореној земљи. Писала је свом имућном оцу Џорџу, молећи га за помоћ. Он је услишио њене молбе и основао у Сиднеју фонд у који је и сам уплатио доста новца. То је омогућило да Олив отвори мобилне кантине у Београду, Нишу, Крагујевцуи Краљеву, где су најугроженији становници добијали храну. За своје велико доброчинство, одликована је Самарићанским крстом и краљевским орденом Св. Саве, који јој је лично уручио краљ Александар. Године 1920. кантине су престале да раде. Олив је преостали новац из фонда дала Београдском уиверзитету, Дечијој болници у Сремској Каменици, као и хуманитарним организацијама у Сарајеву, након чега се вратила у свој родни Сиднеј. После тога, само једном је посетила Србију на позив краља Александра Првог Карађорђевића и са оцем и маћехом, присустовала је његовом венчању са краљицом Маријом. У Аустралији је наставила да се бави добротворним радом за шта је добила највећа признања. Преминула је у свом дому у Мелбурну, 1958 године. Ова велика хероина је на жалост била заборављена од српског народа. Тек недавно је добила улицу у београдском насељу Миљакоцвац. Сва њена одликовања и фотографије, налазе се у Аустралијском ратном музеју у “КаГроздана”.
