АУТОР: Радован Сремац
Посвећено осмеху Шарлоте Шротман
Апстракт:
Сремска варошица Шид спада у млађа сремска насеља настала на прелому 17. на 18. век. Јеврејска баштина у Шиду стара је колико и сам Шид. Јевреји се у Шиду први пут помињу 1721. године, тек петнаест година након првог помена самог Шида. Од тог момента Јевреји су готово непрекидно насељавали Шид све до ужаса Холокауста када је ова заједница у потпуности уништена. Шидска јеврејска заједница никад није прешла број од око 100 чланова, али је дала немерљив допринос развоју Шида. Данас у граду на ову заједницу подсећа још само јеврејско гробље.
Кључне речи: Шид, Јевреји, Холокауст
Јеврејска баштина у Шиду стара је колико и сам Шид. Јевреји се у Шиду први пут помињу 1721. године, тек петнаест година након првог помена самог Шида. Те године су забележени Јевреји Аврам и Давид, трговци ситничарском робом. Они су забележени у царинским протоколима у Осијеку где су донели робе у вредности од 300 форинти и од ње продали у вредности од 25 форинти. Већи део робе су однели у Митровицу где су на њу платили по 2,5% тзв. земаљског, славонског пореза у износу од 6 форинти и 87,5 крајцаре. Исти трговци са истом робом су забележени и у протоколима царинарнице у Рачи 1722. и 1723. године, где су платили порез на робу продату у тврђави Рачи. Две године касније, 1725, код мочваре Крива бара близу Трпиње, разбојници су напали шидског Јеврејина Јакоба. Њему и једном Јеврејину из Вуковара који је био са њим, украли су робу у вредности од 82 форинте и 34 крајцаре: одећа, индиго, обојена свила, памук.
То је време када је одлуком Хрватског сабора Јеврејима било забрањено насељавање у Срему. Међутим, како је Шид тада био у оквиру Подунавске војне границе, та одлука се није у потпуности поштовала. Након преласка Шида из Војне границе у цивилну управу 1745. године, ове забране су сигурно више поштоване. Одлука о забрани насељавања није забранила и њихово пословање (трговину) на овом простору. Шидски трговци Срби користили су повољности трговине са Јеврејима. Тако је Шиђанин Петар Каленић 1803. године купио од Јеврејина Мојсеја Шлезингера из Петровца 362 центе дувана. Настао је одређен спор око исплате новца, који је Спахијски суд решио 1805. године на штету Шлезингера. Извори за историју шидских Јевреја за целу другу половину XVIII века нису познати. За нека презимена у пописима становништва, занатлија и трговаца, може се претпоставити да су јеврејска. Како су Јевреји по закону морали да узимају немачка презимена, не може се са сигурношћу рећи да ли нека од тих презимена носи јеврејска породица.
Године 1833. у Шиду је забележен Игнац Штајнер. У периоду 1842–1847. године у Шиду су забележене четири јеврејске породице: Игнац Штајнер (породица од 6 лица, са приходом од 600–800 форинти), Аврам Лустиг (породица од 3 лица, приход 400–600 форинта), Јакоб Хирт (породица од 10 лица, приход 2000–4000 форинти) и Јосиф Алтвер (породица од 10 лица, приход 100–200 форинти). Јакоб Хирт се 1846. године помиње као власник трговине ситничарском робом у Шиду. Шидске сапунџије су се жалиле Жупанији на њега што није куповао свеће лојанице од њих него ван Шида.
Цео 19. век је окарактерисан микромиграцијама јеврејских породица. Често су се поједине породице, тражећи боље услове живота и трговине, селиле из једног у друго место. Са друге стране, код ондашњих Јевреја је изгледа постојао обичај да мушкарац након женидбе остане да живи у месту становања своје супруге. Прегледом сачуваних матичних књига јеврејских општина у Ердевику, Вуковару, Сремској Митровици, Бачкој Паланци итд. установљено је да је то случај са више од половине бракова. Тако се дешавало да један брачни пар живи, на пример, у Бачкој Паланци, а да њихови синови живе у местима становања својих супруга (Шид итд.). Крајем 19. и почетком 20. века интензитет тих миграција се смањује. Током прве половине 20. века година деца Израиља су равноправно учествовала у друштвеном, политичком, економском, културном и спортском животу Шида. Својим деловањем оставили су дубок траг у историји овог места. То је време просперитета јеврејских заједница у овим крајевима, а које је уследило након добијања статуса пуноправних грађана Аустроугарске монархије крајем 19. века.
Међу Јеврејима у Шиду деловао је ционистички покрет. Током четврте деценије 20. века представник покрета у Шиду је био судија др Корнел Лебл. Врло активан је био ККЛ (Карен Кајемет Леисраел), тј. јеврејски национални фонд. Плаво-бела касица ККЛ-а била је готово у свакој јеврејској кући као својеврсни знак припадања јеврејском народу. Касице су се празниле месечно, а резултати пражњења објављивани су сваког месеца у недељнику Židov који је излазио у Загребу. Тако су, на пример, јула 1937. године, у „касице” сакупили Герзон Епштајн 15,25 динара, Мајер Францоз 15 динара, Леополд Клајн 55,50 динара и Абрахам Кишицки 15,50 динара.
| 1841–1847. | 1857. | 1860. | 1880. | 1890. | 1900. | 1910. | 1921. | 1931. |
| 29 | 40 | 27 | 39 | 39 | 71 | 76 | 60 | 59 |
Шидски Јевреји нису имали сталну синагогу/темпл. Неколико деценија су за потребе темпла држали у закупу кућу у центру Шида која је била у власништву Српске православне црквене општине. Од 1922/1923. године Шидска Израелска општина је преместила темпл у зграду у дворишту породице Винтерштајн (данас Музеј наивне уметности „Илијанум” Шид). Темпл се састојао од три просторије. Десна просторија је била намењена мушкарцима. У њој се налазио Арон хакодеш са три свитка торе и клупама за седење. Лева просторија је била за жене. У средишњој просторији (ходнику) био је мали умиваоник за прање руку верника. У просторијама где су обављане молитве налазила су се постоља за свеће (лојанице). У дворишту, неколико корака од темпла, био је бунар са зеленом дрвеном оградом. Бунар је кориштен приликом посебне молитве „Ташлих” на празник Рош Хашана. Темпл је порушен након Другог светског рата.
Већина јеврејских породица у Шиду је била религиозна, али у смислу да се строго држао кашрут. Шидски рабинер/кантор је уједно био и шактер. Последњи шидски шактер пре Холокауста, Шпигл, клао је само живину (кокошке, пилиће, гуске). Ујутро би обилазио јеврејске куће и по потреби клао живину, док је некад живина ношена код њега на клање.
Са друге стране, у шидском темплу се није држала молитва за шабат јер је субота у Шиду била пијачни дан. Трговци Јевреји су правили велик пазар суботом па нису могли да пропусте пијачни дан. Тога дана су радње биле отворене цео дан, па су чак и деца помагала у продаји. Сви остали празници су прослављани према прописима. Нарочито свечано је било за Рош Хашану и Јом Кипур, али и Хануку, Пурим, Песах и Сукот. У вези обичаја за Јом Кипур треба поменути да се код јеврејских породица у Шиду одржао обичај Капара (жртва). У породици Клајн овај обичај се завршавао само кружењем живинчета око главе, а не и његовим клањем.
Шидску јеврејску заједницу су често посећивали и шнорери („просјаци“). То су обично били Јевреји из суседних земаља: Мађарске, Румуније или Чехословачке, где су постојале велике заједнице Јевреја. Они су „просили” у корист јешиве (верске школе) или неке хуманитарне организације. Ти шнорери обично су били ортодоксни Јевреји, у црним кафтанима и са црним шеширима. Прво су се јављали рабинеру, па их је он доводио код чланова јеврејске општине који су увек давали прилог.
ЈЕВРЕЈСКО ГРОБЉЕ У ШИДУ
Није познато када је формирано прво јеврејско гробље у Шиду. То је свакако било пре 1864. године, када је оно већ уцртано на карти Шида (парцела број 1994). Гробље се тада налазило на истој локацији где и данас, на северној периферији града (поред католичког, гркокатоличког и словачког гробља). Данас је на гробљу сачувано 33 гроба са 28 споменика. У којој мери је гробље до данас уништавано није познато. Гробови су распоређени у девет редова. Између шестог и седмог реда налази се размак од око 20 m, на којем се налазе гробови припадника словачке националне мањине. Да ли је раније и на овом делу било јеврејских гробова није могуће утврдити. Најстарији јеврејски споменик потиче из 1873. године (Леополд Кон). На гробљу су се сахрањивали и припадници јеврејске заједнице из других места у околини Шида.
Списак сачуваних надгробних споменика:
1. Јосеф Епштајн (1856–1919)
2. Розане Рајх (1854–1916)
3. Хелене Епштајн (1858–1933)
4. Гизела Штајнер (1881–1918)
5. Розалија Клајн (1847–1918)
6. Хелене Фирст (1876–1922)
7. Иренка Епштајн (1915–1917)
8. Катица Епштајн (1887–1937)
9. Леополд Кон (1821–1873)
10. Абрахам Лустиг (1810–1874)
11. Мориц Лустиг (1842–1908)
12. Марија Штајмниц (1852–1873)
13. Хелене Бернхајм (1867–1888)
14. Јозеф Самуел Францоз († 1892)
15. Саламон (нечитко презиме)
16. Израел Хелцел (1823–1902)
17. Аделе Лустиг (1875–1893) и Еуген Лустиг (1870–1942)
18. Фани Розенберг (1835–1903)
19. Натан Розенберг (1861–1905)
20. Тереза Винтерштајн (1847–1919)
21. Амалија-Миндл Винтерштајн
22. Јаков Винтерштајн (1827–1902)
23. Саламон Шлезингер (1831–1910)
24. Херман Рајх
25. Каролин Грунбергер (Ада, 1851–1904)
26. Јаков Бредер
27. Етелка Шротман (1873–1936)
28. Шандор Шротман (1878–1930)
ХОЛОКАУСТ
Шидски Јевреји су током Другог светског рата поделили судбину својих сународника у целој Европи. Идеологија нацизма/фашизма била је нарочито изражена у тзв. Независној Држави Хрватској. Хапшење и одвођење шидских Јевреја у логоре десило се 27. јула 1942. године. Сремски Јевреји су боравили у винковачком логору на отвореном све до 20. августа 1942. године када су спроведени преко логора Тења и Лобограда у Аушвиц. Као датум пристизања сремских Јевреја у Аушвиц узима се 26. август. Према познатој логорској пракси, може се претпоставити да је одмах извршена селекција где су здрави мушкарци и жене, старости између 15 и 40-45 година, уведени у логорску евиденцију и послати на присилан рад, док су све остале особе одмах спроведене у гасне коморе. У прилог томе иду и подаци из тзв. „Књига смрти” логора Аушвиц, где су убележене смрти следећих Шиђана: Блат Херман-Макс, датум смрти 30. 09. 1942, Моргенштерн Филип, датум смрти 01. 10. 1942, Францоз Јакоб, датум смрти 23. 09. 1942, Хехт Александар-Самуел, датум смрти 05. 10. 1942, Цилцер Нандор, датум смрти 12. 10. 1942. и Шротман Јозеф, датум смрти 23. 09. 1942. Вероватно су ове особе (мушкарци старости између 30 и 45 година) уведене у евиденцију као радно способне и због тога им је евидентирана и смрт. За остале шидске Јевреје нема података. Поуздано се зна да нико није преживео логор.
У току спровођења сремских Јевреја на железничку станицу у Шиду, шидски ћурчија Богдан Јовановић спасао је јеврејског дечака Калми Левија. Након Богдановог страдања, његова породица је наставила бригу о Калмију. Због тога је Јад Вашем доделио породици Јовановић орден Праведника међу народима.
ЈЕВРЕЈСКЕ ПОРОДИЦЕ У ШИДУ (период помињања у Шиду):
Адлер (1890–1900), Бадер (1880–1884), Бошковиц (1914), Брајнер (1858–1868), Бредер (1850–1926), Брил (1840–1860), Бреслауер (1880–1930), Бројнер (1860-их), Велиш (1930–1942), Већ (1860-их), Винтерштајн (1858–1942), Дајч (1941–1942), Дијамонт (1880-их), Дојч (1840–1860), Епштајн (1890–1948), Кишицки (1924–1950), Клајман (1926–1928), Клајн (1860–1948), Кон (1850–1948), Краус (1840–1860), Лебл (1890–1948), Лустиг (1810–1942), Малц (1925–1942), Маркус (1890–1895), Моргенштерн (1928–1942), Нојман (1835–1900), Плацнер (1920–1942), Попер (1860–1885), Рајх (1878–1942), Розенберг (1900–1926), Розенфелд (1900–1948), Секереш (1915–1916), Фишер (1850–1942), Францоз (1880–1942), Хан (1925–1942), Хелцел (1850–1905), Хирт (1840–1850), Хофман (1910), Хуберт (1890–1906), Цилцер (1934–1942), Шенк (1902–1903), Шлезингер (1890–1942), Шротман (1906–1942), Штајн (1903–1908), Штајнер (1870–1942), Штедлер (1892–1903), Штерн (1895–1942).
