АУТОР: Др Небојша Кузмановић
Угледни председник чехословачке владе између два светска рата, др Милан Хоџа, постао је предмет нашег разматрања због своје четрдесетогодишње сарадње са српским народом. Живећи у Угарској, Словак из Словачке је стицајем околности почетком двадесетог века своју парламентарну активност у Угарском сабору почео као посланик кога су изабрали војвођански Срби и Словаци из Кулпинског среза. Хоџа је у Угарском сабору био заступник Војводине, односно народни посланик кога су изабрали Срби и Словаци Новосадско-кулпинског среза. Та чињеница указује на блискост и заједништво словачког и српског народа који се нису руководили усконационалним интересима, већ су побољшање свог положаја тражили у заједничкој борби против систематске хунгаризације. Поводом Хоџове изборне победе, 26. јануара 1905. године Срби и Словаци су заједно певали:
„Ти с нама, ми с тобом:
И у ватру и у воду,
Брат с братом, род с родом
Руши сваку незгоду”.
Према Ристу Ковијанићу, који је био најбољи познавалац српско-словачких књижевно-културних веза, лик Милана Хоџе „избија из историје и идеала наше братске, чехословачко-југословенске узајамности”. Јасно је да без историјског искуства о сарадњи Срба и Словака коју су творили Колар Шафарик и Штур, те Вук, Змај, Бранко и Милетић, војвођански Срби не би могли Хоџу прихватити као једног од својих.
Хоџов углед Ковијанић изводи из традиције српско-словачке сарадње у коју, раме уз раме с њим, спада и други велики словачки државник Милан Растислав Штефаник. „И Штефаник и др. Хоџа записали су се у нашу југословенску историју. Штефаник је долетео к нама у најтежим тренуцима наше народне историје. Спустио се под Авалу, у часу кад је у јесен 1915 у одбрану Београда пуцала последња пушка српских бесмртника. Заједно са нашом славном војском, нашим Краљем Ослободиоцем и Краљем Ујединитељем преживео је Албанску Голготу, да после, као победник, дочека наш заједнички ускрс” – каже Ковијанић.
Српски парламентарци су се борили „против безобзирне мађаризације словачког народа: против владе која је укинула Матицу Словачку и последњу словачку гимназију. На Милетићеву оштру интерпелацију, председник владе Калман Тиса, цинички је одговорио, да словачки народ не постоји” – каже Ковијанић. Милетићу је тада у парламенту прећено и вешалима, а добио је пет година затвора, од чега је одлежао једну у тамници у Вацову.
Милетићева химна се певала не само у Војводини него и по Словачкој:
„Оро кликће са висине,
Глас се чује из даљине:
Доста бесмо ми робови,
Треба да смо сад слободни…
Ни бриге те сиви тићу,
Ми смо с тобом,
Светозаре Милетићу!”
Тих година се стварао и ширио српски романтични култ, а Чеси и Словаци су „Србе узимали за херојски узор борбе за слободу”.
С друге стране, словачки добровољци су учествовали у српским одредима. „Из њихових редова два песника запечатили су својом крвљу наше савезништво – Јозеф Бела (Белла) пао је код Алексинца у Србији, Светоплук Освалд у Босни”.
Др Милан Хоџа је израстао из богате словенско-хоџовске традиције, а словачко-српску сарадњу наставио је на школовању у Пешти, где се дружио са српским ђацима из „Кола младих Срба”. Под утицајем Милетићевих идеја 80 пештанских студената (15 словачких, 26 српских и 39 румунских) основали су омладинску „Малу Антанту”, да би „подјармљене народности Словаци, Срби и Румуни извојевали олакшање своје ситуације”. Највише заслуга за стварање ове групе имао је млади Милан Хоџа.
Хоџа је углед међу Словацима и Србима стекао пре свега као новинар. Он је 1903. године основао у Пешти Slovensky Tyćdennik (Словачки недељник), у којем је бранио права „свога словачког народа, и права оног дела народа југословенскога који је припадао Аустро-Угарској”. Ово су наслови неких његових текстова у Недељнику: „Устанак у Маћедонији”, „Српска влада отступила”, „Избори у Србији”, „После избора у Србији”, „Претендент на српски престо”, „Обреновићи без потомства”, „Радикали Срби”, „Хрвати против Срба” итд. Писао је против школског закона који је донела пештанска влада 1904. године, а којим је наставни језик и званично морао бити само мађарски. „’Ја у свом делокругу’ – говорио је мађарски министар просвете – ’служим помађаривању и служим овој отаџбини […] јер сматрам да ова земља само онда може да процвета и да буде срећна, кад у њој влада мађарска раса […]’” – пише Ковијанић.
Хоџове новине су се читале и у Војводини, па су га Срби и Словаци позвали да говори и код њих. Тако је Хоџа дошао на велики словачко-српски сабор у Бачки Петровац 27. 11. 1904. и говорио пред 8.000 људи. Након тог скупа, бачки Срби и Словаци су наступили као јединствена политичка снага, што им је и донело победу на изборима за угарски парламент 1905. године. Тако је Хоџа постао словачко-српски посланик који је са само 27 година у том парламенту био веома примећен, јер је горљиво бранио права Словака и Срба. „У данима оштре политичке борбе носио је у џепу и револвер” – пише Ковијанић. У борби против мађаризације Хоџа је често наводио речи српског сељака „који је, кад су га хтели насилно записати као Мађара, ’јер је рођен у Мађарској’, одговорио, да би према томе, да се родио у штали био теле или ждребе”.
Да је положај словачког народа у Угарској веома тежак види се и по томе што је Хоџа морао у парламенту да говори мађарски а не словачки, за разлику од Срба и Хрвата који су могли да говоре на свом матерњем језику. Обраћајући се Светозару Прибићевићу, који је такође био у парламенту, Хоџа је рекао: „Али доћи ће врло брзо час […] кад ћеш ти говорити у Београду, а ја у Прагу”.
