Književnost kao takva je pre svega prenošenje iskustva – koliko individualnog, toliko i kolektivnog, da iskustvo kao primarni izvor spoznaje ne bi delilo sa čovekom sudbinu njegove ovozemaljske konačnost.
Svaka pisana reč je prenošenje iskustva, a u zavisnosti od tipa teksta razlikuje se i vrsta iskustva koje se prenosi. S obzirom na kompleksnost književnosti, na njenu višefunkcionalnost s obzirom na to da ona predstavlja sublimaciju čovekovog svesnog i nesvesnog, duhovnog, emotivnog, kognitivnog, racionalnog i iracionalnog, estetskog i etičkog književnost predstavlja idealan medij za prenošenje kompleksne spoznaje kako bi se znanje, kako bi se spoznaja prenelo i onima koji pripadaju vremenu koje dolazi kada mi već ne budemo ovde. Književnost – čak i onda kada je obraćanje samom sebi – jeste dijalog, razgovor dve jedinke koje su u vremenu veoma udaljene.
Kada me je pre neki dan nazvao gospodin Kuzmanović i ukazao čast, te dao priliku – zajedno sa uvaženim autorom knjige koju danas predstavljamo – da budem deo današnjeg programa, iskreno nisam znala sa čime ću se susresti unutar korica ovog štiva. Ranije sam imala priliku da govorim o duhovnoj poeziji Selimira Radulovića i drugih autora i očekivala sam nešto slično.
Međutim, knjiga o kojoj danas govorimo je potpuno drugačija – pre svega se radi o prozi, pričama koje su toliko povezane i srodne da bi tekst mogao da bude koncipiran i kao roman ili sećanja, a zatim je različita tema i žanr. Ovde nije reč o duhovnim pitanjima, već svetovnim. Svetovno, dakako, ne mora biti u suprotnosti sa duhovnim, i ne mora mu protivrečiti. Kada sam počela da čitam ovu knjigu, za mene je to bila prilika da osvestim – da čovek da bi bio celovito biće, neophodno je saglasje ovog dualiteta jer čovek pripada kako duhu tako i materiji. To je jedno.
A kao drugo, kada sam uzimala u ruke ovu knjigu nisam znala da ću u njoj naći sebe, svoje detinjstvo, detinjstvo mojih roditelja, mojih baka i deka, naših predaka. Nisam ni slutila da će mi oni kroz autorova sećanja doći u posetu, da će oživeti njihove radosti i strepnje, ono u šta su verovali i čemu su posvetili svoje dane…
Svet se ubrzano i nepovratno menja, a sa njim se menja i čovek. Menja se način života, a sa njim se menjaju vrednosti, i menja se način sticanja iskustva. Sve češće ga usvajamo iz sekundarnih izvora, posredno, sve ređe direktno. To s jedne strane jeste prečica, ceo proces se odvija brže, ali s druge strane takvo znanje ostaje kuso. Upravo to – način na koji usvajamo znanje i stičemo sliku o svetu – upravo to određuje kognitivne, duhovne, emotivne kvalitete svakog od nas ponaosob.
Monah Teodosije je za nas zabeležio svakodnevicu mačvanskog sela (ali isto bi bilo i da kažemo vojvođanskog ruralnog prostora ili života na selima na ovim prostorima). Svakodnevnicu koja je sad već nepovratno nestala. To je svakodnevnica u kojoj je vreme teklo drugačije, nekako sporije, poslovi jesu bili fizički naporniji ali i raznovrsniji a čovek je bez svake sumnje bio čestitiji, pokorniji i manje sračunat. Ljudi sa bili bića sa snažnom duhovnom vertikalom i društvenom horizonalom. Možda takav svet jeste bio svedeniji i jednostavniji, ali je čovek bio biće nedvosmisleno određenih vrednosti.
To je svet i vreme u kom se hleb pekao jednom nedeljno ali je cele nedelje ostajao svež, naslanjao se blizu srcu i od srca pružao ukućanima okupljenim za stolom (taj ritual i svečani trenutak bi je mnogo više od pružanja obroka), vreme kada su domaćice po deci po komšiluku slali kiflice i kolače, a ne samo zato da bi prikazale svoje izvrsne kulinarske veštine, već da bi osnažilo ono najvrednije u ljudskom životu – veze sa ovim svetom, da bi se “zbili redovi” što je u svetu svedene i skučene materijalnosti ključno za opstanak a zašto baš – po deci? Zato da i njih tim vrednostima nauče, da od mali nogu vide, osete i razumeju ljude koji žive oko njih, da bi se misao o bližnjima na njih zalepila kao sitna zrna prašine na bosa stopala po vrelim letnjim danima. Vreme o kom monah Teodosije piše je ono kada se umiralo kod kuće, blizu svojih, kada je pokojnik svoj poslednji ovozemaljski ispraćaj imao sa onog drvenog stola iz prednje sobe, za kojim je delio slavski hleb sa bližnjima. To je svet idiličnih slika u kom je sve živo i drveće, i vazduh, i zemlja…
Čitajući ovu knjigu osvestila sam da smo mi po svemu sudeći poslednja generacija koja je svet na ovaj način zapravo doživela. Već naša deca imaju potpuno drugačije iskustvo sveta jer se sve u međuvremenu promenilo. Tako da ako mi, ako pisci poput Teodosija o njemu ne posvedoče, on bi kao takav zaista potpuno nestao.
Otuda seta u ovim pričama.
No, ne nose ove priče samo setu, već i spokoj. Spokoj proizilazi iz našeg čitalačkog povratka u pomenutu horizontalu i vertikalu. I zvučaće apsurdno – u osećanje bezvremenosti i postojanosti.
Svet o kom monah Todosije donosi svedočanstvo je svet koji svoj nestanak nije nimalo slutio. Unutar ovih priča vreme stoji. Pisac kaže: „Mogli ste i za deset godina doći na istu slavu i sve zateći isto, kao i da ste tek izašli iz sobe“ i činilo se da će sve to takvo i tako zanavek prenositi sa roditelja na decu. Danas mi mnogo toga mi učimo od svoje dece jer oni lakše i brže usvajaju tehnologiju i moderni stil života, zato će se svet sutra menjati još brže.
O pričama, koje piše otac Teodosije, mogli bismo da kažemo da pripadaju korpusu ličnih sećanja, ali isto tako mogu biti i deo iskustva nekog drugog… Ja sam ih čitala kao deo deo svjojih sećanja prepoznajući slike i situacije kao deo priča mojih roditelja i mojih baka i deka jer iskustvo o kom Otac Teodosije piše nije individualno već kolektivno.
I upravo iz tog kolektiviteta proističe etnografski značaj ove knjige. Pisac nam kao kockice velikog mozaika donosi dokument o životu našeg naroda. Takođe bi mogla biti korisna i istoričarima koji se bave istorijom privatnog života, etnolozima, antropolozima, ali je podjednako korisna i svima nama – sentimentalnim tragaocima i istrajnicima neprolaznih vrednosti.
Kada je reč o naslovu. Dodir koji je istaknut kao pojam, kao glagolska imenica konkretizovan je u istoimenoj priči i reč je o očevom dodiru koji donosi spokoj i umiruje bolesnog dečaka, sina koji je ujedno junak priče i narator. Taj dodir nije samo fizička veze između roditelja i deteta, pre je metafizički – donosi poruku zaštite, saosećanja i olakšanja. Dodir u naslovu takođe implicira i prvobitni dodir božje ruke, koji donosi i rađa život. Implicira prisutnost te očinske ruke tokom čitavog ljudskog ovozemaljskog trajanja koja nam je u svim našim ovozemaljskim danima potrebna – jer mi smo naprosto tako sazdani – kao bića koja osećaju iskonsku potrebu da se naslone na nešto veće i trajnije od nas samih.
AUTOR: Zdenka Valent Belić
