АНГАЖОВАН У СВОМ ВРЕМЕНУ

(Небојша Кузмановић; Виђања и увиђања, Културни центар Новог Сада, 2021)

У друштвеном и културном животу постоји стална борба између вредносних становишта и практичног избора између њих. Друштвена ангажованост на јавној сцени у српској култури може се одредити као спој знања о јавном и посебном интересу,  спремност за сукоб опречних вредности, померање професионалног ауторитета у јавни простор друштва. Оно што видимо и читамо на јавној сцени друштва, увек је повезано са  преовлађујућим вектором  текућих и наслеђених проблема и питања.

Шта покреће  личност да из приватног размишљања  искорачи у јавни простор  државе, културе и друштва? Није увек лако прозрети разлоге ове одлуке. Али, сигурно је да је један од  мотива жеља да се утиче на процес јавног схватања одређених притања, некада настојање да се допринеси рационалности и квалитету јавног мишљења и дискусије. Виђања и увиђања Небојше  Кузмановића је управо пример  културног и друштвеног ангажовања у циљу афирмације  актуелних културних тема, националних, међунационалних односа у Србији и Војводини, али посвећивање пажње све гласнијој култури сећања.

Књига уоквирује више  тема, личности, догађаја. Она је заправо мозаик  краћих текстова, жанровски различитих: кратки есеји, научне студије,  прикази књига и позоришних представа, критички осврти на догађаје и личности, анализе међунационалих односа. Националне теме испуњавају  текстове о  одбрани националног идентитета од иделогија као што су „крај историје“ или „смрт нације“; вредност  Косовског завета који је и „колевка српског идентитета“.  Разматрање ове теме, аутор повезује са евроскептицизмом у смислу релативизације идеје идентитета.  Аутор одбацује унисоно тумачење ове идеје већ тврди да је она условљена  конкретним друштво-политичким околностима.

Други тематски круг обухвата проблематику српске културе у простору. Простор на коме се обликују основна значења живота једне нације, такође је важан елеменат појма културе. Под српским културним простором подразумева се територија и  станиште  на којима се утемељивала традиција, развијало стваралаштво српског народа, чувао идентитет и српска културна свест. Елеменат традиције је изузетно значајан део културног простора. Начин на који се ствара културна баштина, велике стваралачке личности, припадају целини народа  било где да живи. Српска културна традиција (културна баштина) суочавала се, током своје историје, са традицијама других култура. Због дијаспоричног положаја на Балкану Срби су увек били у искушењу да одреде свој однос према другим народима и њиховим културама.

Српски културни простор у књизи Кузмановића уоквирују белези културе сећања који се протежу од  Старог Раса до бомбардовања Србије 1999. године, и све последице такве агресије. У Младенову се обнавља споменик погинулим руским ослободиоцима. Тако аутор попут историчара, описује и анализира   Стари Рас и Петрову цркву  у Рашки. У тексту „Престоница првих Немањића“  показује   шта  чини Стари Рас, најзначајнији  државни центар српства, за укорењивање српског националног идентитета. Култура сећања  обухвата и осам векова села Боботе у данашњој Славонији. А институција која систематски чува памћење народа описана је у тексту о значају Архива. Основи савремени изазов са којим се сусреће архивистика, да поред  чувања рукописа, фотографија, докумената, треба да реши начин чувања електронске грађе („златно доба речи“) која се увећава великом брзином.  Култури сећања припада и долазак америчких хероја (Срба) 1915  године у Србију да јој помогну у борби против Аустроугарске агресије. Томе додаје и приказ докторске дисертације (2011) Милован Пизарија у којој се доказују злочини над Србима у великом светском рату. У том делу налази се и текст о Холокаусту, сећању на геноцид над Јеврејима

Необично али исправно, Кузмановић под културом сећања  подразумева и  подсећање на српска војничка гробља у Првом светском рату у Великом Међеру у Словачкој (6000 гробова). Али и на Успенско гробље у Новом Саду на коме су сахрањене истакнуте личности српске политике, културе и науке али и Руси који су пристигли после  1917. године. То није само гробље већ и „врт културе“.

Култура сећања, међутим, подразумева и критички однос према ставовима личности из националне и иностране културе. Кузмановић критички пише о  неким идејно политичких ставова Жарка Зрењанина која су  у комунизму прећуткивана. Такође о панегирицима о Доситеју Обрадовићу заобилази се  чињеница да је приапдао масонском друштву. Критичка реч аутора дотиче и кризу хришћанства у контексту мигрантска кризе и процеса  исламизације Европе која не може да се заустави.

Критики приказ  неких представа са 60 и 61 Стеријиног позорја у којима се изражава аутошовинистичка уметност („Принцип“, Биљана Србљановић и „На Дрини ћуприја“, Кокан Младеновић, „Родољупци“, Андраш Урбан) указује на једну појаву  која треба да забрине сваког патриотски опредељеног  грађанина ове државе. Реч је о политичкој инструментализацији уметности на уметничкој основи а не на партијскополитичкој као што је било у раном социјализму. Критика није само негативна већ и позитивна оцена; похаваљена је  књиг Елвиса Куртивића „Причице и пјесмице“ (2007).

Односи са другим народима такође је један тема у књизи о којој је реч.  Посебно о словачкој мањини у Војводини. Пет векова  српско-словачког заједништва. Базилика Арачи у Банату сведочи о заједничкој хришћанској историји Срба и Мађара. Дат је осврт о дипломатским односима Краљевине Србије и Краљевине Италије  1878-1908, о  депоратцији бачких Јевреја 1944. године, о станку у Мађарској 1956. године,  и рушењу споменика стаљинистичких.

Књига  Небојше  Кузмановића  је добар пример  ваљаног критичког мишљења о  писцима, делима, догађајима, прошлости и савремености. Уобичајила се  синтагма  о критичком мишљењу као нечему само по себи разумљиво и позитивно. Али постоји критичко мишљење и «критичко». Ово друго себе разумева као неку врсту априорне исправности сопствених тврдњи, а заправо кријумчари се једна мисао која је по форми критичка али по садржини ирационална и деструктивна. Њу храни сплет политичких емоција, жеља, интереса.

Рационална критичка мисао  веродостојно региструје  појаве политичке и културне стварности при чему открива недостатке у стварности са становишта неке визије друштва. Она превазилази постојеће стање друштва, открива нове могућности које могу да буду различите.  Њен најшири оквир  чине вредности српских националних интереса, слободе и права. У том приступу  лежи нешто конструктивно, нова идеја, нова мисао.  Текстови у књизи Небојше  Кузмановића   осветљавају управо такав критички приступ, приступ  у коме се подржавају неке вредности, личности и догађаји али и подвргавају критици друге културне појаве  и друштвенополитичка кретања на простору Србије и  неколико других земаља.

Зоран Аврамовић