AUTOR: Др мед. Александар Кобиларов

Када говоримо о првом српском лекару, наравно да смо свесни да је лекара било и раније, ако се вратимо у прошлост код Св. Саве, оснивача прве српске болнице, или још даље у прошлост. Овде се наравно мисли о првом Србину који је завршио факултет уопште, стицајем околности то је био Медицински факултет.

Јован Апостоловић се родио у Пешти од оца Вукана и мајке Љубице, иако је био рођен далеко од отаџбине васпитаван од рођења по православним традиционалним обичајима српског народа. Tачан датум рођења остао је нажалост непознат, а тачну годину рођења и даље разматрају историчари. Оно што се зна са сигурношћу јесте да је рођен у периоду између 1731. и 1735. године. Ристо Јеремић је навео 1731. као годину рођења, управо је та година и стављена на споменику Јована Апостоловића испред Пастеровог завода у Новом Саду.

Почетак школовања нашег првог лекара је био у приватној будимској школи код учитеља Дамјана Игњатовића. Већ у почетку Јован је показао склоност ка математици, а његов учитељ, иначе врстан познавалац српске историје, научио је Јована Апостоловића да заволи српску епску поезију коју је Јован често рецитовао. Иако родитељи то нису одобравали, учитељ успева да се избори да Јован упише нижу гимназију тзв. „Латинску школу” коју су у Будиму могли да похађају и православци. Потом, опет уз наговор свог учитеља, наставља школовање на вишој гимназији у Пожуну (данашњој Братислави) где 1750. године уписује други разред познатог Лицеја и проводи у њему четири године. Оно што се намеће као питање је како то да се Јован није определио да школу заврши у Пешти у којој је рођен. Да би се то објаснило треба погледати политичка дешавања у то време. Пожун (Братислава) је за разлику од мађарске католичке Пеште био протестантски словачки град, и био је пуно отворенији према Србима и осталим православцима за пријем у школе и само школовање. Јован Апостоловић је у Пожуну засенио остале ученике што није промакло ни тадашњем професору филозофије и директору Лицеја Михаелу Плешку који је директно утицао на Јована да упише студије медицине.

Што се тиче самих студија Јована Апостоловића, оне су биле кратке и ефикасне. Медицински факултет у Халеу уписао је 18. маја 1754. године, а завршио их је пре рока одличним „excellens” успехом 1757. године. Дипломирао је 12. октобра 1757. године са темом „Modum quo affectus animi in corpus humanum agunt generatium” (Начин на који уопште осећања делују на људско тело). Докторску дисертацију Јован Апостоловић у уводу посвећује свом српском народу и чувеном лекару Герхаду Ван Свитену. У својој дисертацији Апостоловић износи и тезе у вези са памћењем, одбацујући теорију да протицање „мождане течности омогућава размишљање”, у принципу његов рад је претеча за многе радове о стресу који ће доћи много, много година касније.

У обраћању српском народу у својој дисертацији каже: „[…] Можда ће сам овај успех покренути мој угледни српски род, до сада довољно славан по оружју, да убудуће такође буде прослављан по својој књижевности и науци које једнако доприносе и телесном и духовном, и да се тако, не само мачем већ и науком, као што кажу, бори за напредак своје миле отаџбине”.

Након одбране доктората се враћа у Пешту, а 1759. године долази у Нови Сад који полако почиње од Сомбора да преузима улогу економског и културног центра Срба у Аустро-Угарској. Одмах по његовом доласку у Нови Сад епископ Мојсије Путник је послао захтев судији и сенату Слободног Краљевског града Новог Сада за постављање Јована Апостоловића на место градског физика. Новосадски сенат и судија одмах шаљу молбу Угарској краљевској дворској комори 20. новембра 1759. године. Одговор Коморе из 6. децембра 1759. године, без обзира на изнесене чињенице у молби, био је да се иста одбија. У тадашњем образложењу Коморе стајало је да је плата од 400 форинти превелика за тако младог лекара, јер нема искуства у раду. Није прошло ни целе три године од тада, а Магистрат је променио мишљење, не због тога што је осећао то као неку моралну потребу, већ због опасности од ширења куге. Као што је то данас, тако је било и некада, лекари се високо цене тек када наиђе опасност, а опасност је тада претила од ширења куге која је у то време већ покосила Срем, Београд и део Баната. Апостоловић је постављен на функцију градског физика 1. јануара 1763. године. Када је Јован успешно одбранио продор куге у Нови Сад, брзо је са те функције био и смењен у класичним аустроугарским сплеткама тога доба, мађарске власти нису могле дуго да гледају Србина на тој позицији, смањили су му плату чим је куга сузбијена, на шта је одговор др Апостоловића била оставка, која је наравно одмах прихваћена.

Последњих пет година свог живота провео је прелазећи Саву и Дунав како би Србима који су били под турском окупацијом несебично помогао у лечењу, сузбијању колере и других зараза. Време које је потрошио радећи за друге није била његова једина жртва, др Јован Апостоловић помажући у лечењу других је и сам оболео, па је попут неког епског јунака у жељи да помогне другима дао и свој живот. Болест га је савладала, те 1770. године умире у Новом Саду.

Слика и лик Јована Апостоловића се налази у Матици српској међу бројним Новосађанима тога доба, нажалост како је Јован Апостоловић временом пао у заборав, ми данас не знамо која је од тих слика његов лик, тако да нам је његов изглед још увек непознат. Лик на бисти испред Пастеровог завода у Новом Саду је креација маште вештог вајара др Владимира Јокановића, како је Јован у то време могао да изгледа.

Оно што нам остаје као занимљивост јесте да се први српски школовани лекар родио у време када су Турци 1737. године порушили до темеља манастир Св. Георгија у месту Мажићи код Прибоја. Уништавањем тог манастира је уништена и последња српска средњовековна болница. Та занимљивост повлачи за собом симболику како се медицина код Срба из пепела српских манастира, попут птице Феникс, са рођењем Јована Апостоловића винула поново у висину које смо сведоци и до дана данас током трајања пандемије болести Ковид-19. Само свесни одакле смо кренули можемо знати куда идемо.