АУТОР: Марко Павићевић
Апстракт
У чланку су изложени основни подаци о Илирима и илирским племенима на Балканском полуострву, њиховој територији и етногенези, од времена доласка првих индоевропских група на наше просторе, крајем III миленијума п.н.е., преко стапања са старим неолитским становништвом, до настанка овог народа каквим су га описали грчки и римски писци.
Кључне речи: Илири, илирска племена, гвоздено доба, Херодот, Псеудо-Скилакс, Плиније Старији, Страбон
Када говоримо о Илирима, у садашњем стању истражености, обично мислимо на народ (племе или групу племена), који је насељавао западне делове Балканског полуострва током млађе праисторије. У то доба, на поменутом простору, дошло је до формирања још неких великих племенских групација: источно од Илира живели су Трачани; а између њих налазила се пространа област у средишту полуострва, насељена дако-мезијским племенима, Дарданцима, Пеонцима и Македонцима (Benac 1987, 753; Срејовић 2002, 19).
Прве писане податке о Илирима налазимо још код Херодота (око 480–425. год. п. н. е.), који у свом чувеном делу “Историја“ смешта Илирију око извора реке Ангрос (данашњи Ибар), тачније у планинску област у југозападном делу Балканског полуострва, док Тукидид (око 460–400. год. п. н. е.) наводи да су илирске земље захватале и приморске области дуж југоисточне обале Јадранског мора. Знатно прецизнији опис илирске обале пружио нам је анонимни историчар из друге половине IV века п. н. е., касније назван Псеудо-Скилакс, који је у свом делу “Periplos“ лоцирао Илире јужно од Либурна, дуж југоисточне обале Јадранског мора, све до Коркире, тј. Крфа. Поред тога, Псеудо-Скилакс наводи и различита илирска племена у које спадају: Хиерастамни, Булини, Хилеи, Нести, Манијци, Аутаријати, Енхелејци и Тауланти. Каснији извори наводе поименце још нека племена, па тако Псеудо-Скимнос (око 110. г. п. н. е.) пише о Илирима у ужем смислу (тзв. Прави Илири), што касније потврђују историчари из I века п. н. е. ,Плиније Старији и Помпоније Мела, из чијих навода се може закључити да постоје Илири који не спадају међу оне “у правом смислу те речи”. Обиље података о разним племенима на Балкану и у Подунављу оставио је и познати римски географ Страбон (64. г. п. н. е. – 19. г. н. е.), који је међу Илире убрајао и извесна источноалпска племена, док је Паноне издвојио као посебну скупину (Benac 1987, 758–759; Срејовић 2002, 22–23).
Узимајући у обзир све ове податке, нема сумње да се територија насељена илирским племенима може барем оквирно проценити, нарочито ако имамо у виду висок ниво истражености материјалне културе на поменутом простору. Према мишљењу Б. Човића, етничка област овог народа може се дефинисати у ужем и у ширем смислу. Упркос извесним резервама по питању етничког јединства, шира илирска територија лежала би оквирно између Јадранског мора на југозападу, затим Дунава и Саве на северу и линије Морава–Вардар на истоку. Ову дефиницију већ су традиционално прихватиле археологија, историографија и лингвистика. Са друге стране, ужа или централна област би, према Човићу, обухватала данашњу северну Албанију, Црну Гору, јужну Далмацију, Херцеговину, средњу Далмацију, јужну Босну и југозападне делове Србије са Метохијом. На поменутом подручју Илири се, као племе или група племена, спомињу у најстаријим писаним изворима и то би највероватније био простор на који се етноним “Илири” најпре проширио, и који су насељавала племена етнички блиска оним првобитним, (“Правим”) Илирима (Čović 1964, 97).
Претпоставка је да се назив Илири првобитно односио на једно одређено племе, да би се касније то име проширило на њима суседна племена. Ово мишљење, које заступају Р. Катичић, М. Суић, Б. Човић, З. Марић и др., темељи се пре свега на текстовима Плинија Старијег и Помпонија Меле који, као што смо видели, издвајају “Илире у правом смислу речи”.
Б. Човић сматра да су “Илири у ужем смислу” живели у областима северно од Епира и северозападно од античке Македоније, тачније на подручју између реке Војуше, Охридског језера и Јадранског мора, те да су настали уједињавањем неколико сродних племена. Из ове области илирски етноним ширио се према северу, у крајеве несељене племенима етнички врло блиским оном првобитном илирском језгру, а тај процес започет је готово у исто време са првим поменом Илира у делима античких историчара и географа у V веку п. н. е. То се може пратити и на основу археолошког материјала који на овом подручју показује изузетну сродност. Племена која су насељавала југоисточну Босну, југозападну Србију и северне делове Црне Горе (Аутаријати, прим. аут.), имала су врло сличне, често и сасвим исте облике накита (по свој прилици и исте ношње), као и она настањена између Дрима и Војуше. Слични, готово исти, били су и погребни обичаји сахрањивања покојника у каменим или земљаним хумкама, а интересантно је да се подударају чак и конструкције гробница и предмети положени уз покојнике (Човић 1976, 111–119).
Према А. Бенцу, настанак илирских племена имао је четири етапе. Најпре је током енеолита створена основна етничка база, настала мешањем староседелачког становништва Балкана са групама пристиглим са истока, тачније из евроазијских степа. Ова велика сеоба одиграла се крајем III миленијума п. н. е. и потпуно је уништила стари неолитски поредак на Балканском полуострву. Новонастало становништво Бенац је скупно назвао “Праилирима“.
У другој фази, током раног и средњег бронзаног доба, дошло је до културних контаката овог становништва са источнобалканским и подунавским групама, при чему су се, на западном Балкану, формирале мање или веће групе (касније племенске заједнице), које аутор назива “Протоилирима“.
Трећа фаза одиграла се на прелазу из касног бронзаног у гвоздено доба, тј. у време панонско-балканске сеобе (у науци познатија под именом Дорска или Егејска сеоба). Ови догађаји имали су одраза и на простору западног Балкана, где је започет процес постепене асимилације племена. Тада се већ може говорити о тзв. “Предилирима“.
Тек са доласком гвозденог доба наступила је права илирска епоха на Балкану. Тада долази до првих облика зближавања Либурна и Јапода са једне, и осталих илирских племена са друге стране. То се првенствено односи на културно и језичко зближавање, а тек касније долази до других видова повезивања; успостављају се трговачке везе, а економска моћ појединих племена нагло расте, што за последицу има стварање моћне родовске аристократије. Сви ови процеси довели су најпре до стварања великих племена, која су у јединствену заједницу укључила раније мање племенске групе, да би касније дошло до формирања савеза племена и етничког удруживања на једном вишем степену (Benac 1964, 59–73).
Интеграциони процеси, који се запажају у култури VII–V века п. н. е. су, према мишљењу Д. Срејовића, отпочели најпре у области где се најраније појављују богати ратнички гробови, а то је област Гласиначке културе. Оружје и накит носилаца ове културе примила су многа суседна племена, тј. носиоци култура Мат, Лисјево Поље, Кукес-Дрилон и други. Д. Срејовић такође сматра да су поменуте културе створила племена позната из каснијих историјских извора и то: гласиначку културу – Аутаријати, културу Лисјево Поље – Ардијејци, Мат културу – Тауланти, а културу Кукес-Дрилон “Илири у ужем смислу“ (Срејовић 2002, 32).
Када је реч о језичком јединству илирских племена, овде ћемо навести само неколико најважнијих чињеница. Данас је поуздано утврђено да су Илири говорили посебним индоевропским језиком, међутим од њега је сачувано веома мало речи, углавном личних имена и топонима (Wilkes 2001, 80; Срејовић 2002, 25).
На основу ономастичких доказа, тј. имена особа и места забележених у грчким и римским писаним изворима, утврђено је да се илирски језик говорио на доста широком подручју. Његова јужна граница почињала је на обалама средишње Албаније обухватајући на истоку Језерско подручје, скопски басен и Косовско-метохијску област. Одатле је према северу следила црту западно од реке Мораве, све до данашњег Београда. На северу је обухватала долине Саве и Драве, а затим се, заобилазећи југоисточне Алпе, спуштала у правцу југозапада и спајала са Јадранским морем код Истре (Wilkes 2001, 81).
Из свега овога видљиво је да се ово лингвистичко подручје готово у потпуности подудара са широм територијом Илира, како ју је дефинисао Боривој Човић на основу археолошких трагова.
БИБЛИОГРАФИЈА
Benac, A. 1964 ”Prediliri, Protoiliri i Prailiri”, Simpozijum o teritorijalnom i hronološkom razgraničenju Ilira u praistorijsko doba, Sarajevo: Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, str. 59–94.
Benac, A. 1987 ”O etničkim zajednicama starijeg željeznog doba u Jugoslaviji”, Praistorija jugoslavenskih zemalja V – Željezno doba, Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine – Centar za balkanološka ispitivanja, str.737-802.
Čović, B. 1964 ”Osnovne karakteristike materijalne kulture Ilira na njihovom centralnom području”, Simpozijum o teritorijalnom i hronološkom razgraničenju Ilira u praistorijsko doba, Sarajevo: Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, str. 59–94.
Човић, Б. 1976 ОдБутмирадоИлира, Сарајево: Веселин Маслеша.
Срејовић, Д. 2002 ИлирииТрачани, Београд: Српска књижевна задруга
Wilkes, J. 2001 Iliri, Split: Laus.
