АУТОРКА: Јелена Станковић

Апстракт:

Споменици су најчешћи облик сећања на који се форма колективног сећања ослања. Неретко, споменици су једина инстанца која нас веже за одређени моменат у историји. На територији Србије налази се доста споменика који директно указују на последице Другог светског рата који се одиграо у некадашњој Краљевини Југославији, а који су недовољно познати или неискоришћени. Овај рад се такође бави и споменицима који су туристички валоризовани и посећени, те читаоцу указује на тренутну развијеност културе сећања у Србији.

Кључне речи: споменици, култура сећања, културно наслеђе, спомен-обележја, национална свест

Камени споменици, камене успомене. Не, успомене нису, оне говоре, оне живе. И споменици живе, одлика су онога који ту лежи. Често невидљиви, а ипак гласни и велики, сведоче истину. Окамењено сећање је оно које палог спасава. Палог за отаџбину, палог за правду, палог за своју мајку и сестру. Нажалост, има и оних споменика који сведоче страдање невиних жртава, прерано прекинуте будућности и неочекивано угушене садашњости – попут малих чистача ципела те кобне 1941. године у Шумарицама; попут рођених новорођенчади у концентрационим логорима који су неким чудом спашени и нашли место под сигурним кровом; попут свих оних жртава које су жељно ишчекивале када ће поћи на путовање које води у слободу, а не на озлоглашени пут ка Јајинцима. Све те бачене наде и наједном прекинуте снове обележавају споменици који теже да створе културу сећања. Има их свуда, крај пута, у шуми, на брду, испред ваше куће. Има их у називима песама, књига, новинским чланцима, па чак и у називима улица. Само, мало их има у говору, у ваздуху, у колективном сећању. Изговоре се тек успут и брзо избледе, мада су то речи које би требало да имају најјачи одјек, одјек који сеже у прошлост. На путу сећања, као незаобилазни знакови крај пута, налазе се споменици захваљујући којима ми данас читамо нашу историју и које не смемо игнорисати већ пажљиво пратити како бисмо им одали почаст коју заслужују.

Одређена дешавања у прошлости, а посебно период Првог и Другог светског рата, оставила су одређена сећања на ове догађаје, али и потребу да се ова тема истражује. То је утицало на стварање одређеног наратива и спомен-обележја која постоје у простору и времену и сећају на одређени период.

Истраживање места и улоге споменика у конституисању најпре Краљевине Југославије, а потом социјалистичке Југославије, усмерено је на анализу процеса креирања традиција светских ратова. Начини на које су у јавном простору споменици учесницима и жртвама ратова представљали места комуникације између званичних државних институција и грађана, али и спонтане хоризонталне комуникације различитих чланова друштва, одређивали су идеолошке оквире и садржаје двеју југословенских држава. У њима су сећања на ратове креирала наднационалне традиције и истовремено утицала на процес есенцијализације националних идентитета. Стога су од времена настанка Југославије 1918. године, преко њене корените промене 1945. године, до распада 1990. године, уочљиви различити покушаји креирања колективних идентитета – реализације националне унификације, преко успостављања мултинационалне идентификације, до афирмисања наднационалног самоуправног концепта. Због тога су се такви споменици нашли на удару приликом распада Југославије и деконструкције социјализма (Пинтар 2014).

Подизање спомен-обележја личностима чији су животи или смрт истицани као узор грађанима, представљало је важан део процеса конституисања националних заједница, а касније и за формирање културе сећања и утемељавање у националну свест. Прва одлука за постављање споменика истакнутим личностима донета је 1857. године. Уметници, политичари и војници били су афирмисани у времену и простору добијајући своја спомен-обележја. Посебно значајни преносиоци револуционарних идеала у периоду социјалистичке Југославије биле су спомен-плоче које су описивале детаље из живота или погибије палих чија су имена сачувана кроз пригодне текстове или стихове. И поред народне усмене традиције очувања сећања на погинуле војнике (породичног сећања), „окамењена сећања” у виду спомен-обележја настављала су обичаје чувања сећања на погинуле војнике и онда када су њихова тела нестала и заувек изгубљена (Пинтар 2014).

У првим данима по завршетку Другог светског рата, револуционарне промене су постепено мењале историјску културу, истичући на нивоу материјалних представа успостављање дисконтинуитета са претходним режимом. Симболи краљевине потискивани су пред симболима нове револуционарне власти. Подизање споменика бива начин легитимизације нових политичких реалности (Пинтар 2014).

Поред изградње спомен-обележја, костурница, спомен-паркова, емоција је евоцирана и путем одржавања манифестација која би као таква остала укорењена у људским животима и као такву би је изнова обнављали сваке године. И док је за неке имала симбол праве жалости и туге за палим војницима, за друге је имала мотив успостављања мултинационалне идентификације и манипулације одређеном масом.

Насупрот „култури сећања”, која инсистира на подухватима трагања за именима страдалих у холокаусту, у послератној југословенској комеморативној пракси је ситуација била другачија. Идентитети жртава су били дубоко испод површине „мутног огледала историје” у коме су се, попут Нарциса, огледали носиоци политика и идеологија. Ратним жртвама без оружја, који су често гинули на кућном прагу или су у одмаздама стрељани, придавано им је мање пажње него војним жртвама (Крејаковић 2013), што се може приметити у претходним пасусима. Запуштеност војних гробaља и споменика – крајпуташа из Првог светског рата могуће је сагледати када се обиђу гробља француских или британских војника, док места попут Аушвица, Матхаузена или Вилне довољно је упоредити са стањем логора Старо сајмиште или Топовских шупа у Београду (Крејаковић 2003). Суочени са проблемом постојања или непостојања националне свести, јасно је да је наша морална, грађанска и људска дужност да кроз културу сећања оживимо ова места страдања како би бројне невине жртве добиле почаст коју заслужују.

БИБЛИОГРАФИЈА

Пинтар, О. (2014). Археологија сећања – споменици и идентитети у Србији 1918–1989.

Београд: Удружење за друштвену историју – Чигоја штампа.