АУТОР: др Снежана Алексић
Апстракт:
На простору Војне границе у Срему – Петроварадинске пуковније, шуме су биле изузетно распрострањене, квалитетне и са обрадивим површинама и пашњацима представљале значајан ресурс војнограничарског поднебља. Иако су шуме још средином XVIII века експлоатисане без посебног реда, што због самог дрвног ресурса, што због крчења којим је шумско тло претварано углавном у оранице, од 70-их година XVIII века, захваљујући државном интервенционизму, шуме се третирају као природно добро од изузетног економског значаја. Осим као природни потенцијал који је подмиривао потребе граничара за грађевинским и огревним дрветом, шуме су биле ризница шумских плодова, од којих је Граница остваривала приход. Са укидањем Војне границе извршена је сеграгација шума.
Кључне речи: Војна граница, граничари, шума, шумска корист
УПРАВЉАЊЕ ШУМАМА СЛАВОНСКО-СРЕМСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ
Године 1771. донет је патент Марије Терезије о гајењу шума, 1780. уводи се извештај о гајењу шума, а 1787. године објављен је „Шумски ред за Хрватско-Славонску Војну крајину” [1]. О шумама, као и о свему другом у Граници, бригу су водиле Војне власти.
Осим као извор огревног и грађевинског дрвета, шуме су биле ризница плодова које су користили Граничари, али и лица настањена изван Границе, која су, уз наплату прописаних такси, могла купити/користити шумске плодове за своје потребе. У архивској грађи, уочава се, да су становници Земуна, нарочито земунски трговци, били најчешћи арендатори шума Петроварадинске пуковније. У бројној документацији Земунског магистрата [2], речено потврђује и одговор Команде Петроварадинског кантона од 30. 10. 1795. који на молбу Земунског магистрата одговара да Војна команда допушта да 200 комада свиња из Земуна дође на жирење у купиновачке шуме [3].
Током друге половине XVIII века Војна граница у Срему је од шума остваривала финансијску добит. Показало се, да је жирење представљало највећи удео у укупном оствареном приходу. Жирење је у Граници био најуноснији шумски доходак који је припадао држави. Историјска вест упућује да је у шумама Петроварадинске пуковније 1784. године жир обилато родио, тако да је ова пуковнија у наведеној години од жира остварила приход од 10.642 форинти и 52 крајцара [4].
Према важећим прописима, Граничари су били ослобођени плаћања таксе за жирење за својих 15 свиња и то: 5 великих, 5 средњих и 5 малих. За сваку свињу више граничари су као и нерегрутовани и као житељи провинцијала морали да плате прописане таксе, које су утврђене и за Границу и за Провинцијал [4].
Осим свиња, становници слободног града Земуна су у региментарним шумама држали и своје кошнице, уз плаћање прописане таксе од 6 форинти по кошници [5], док су граничари за своје кошнице били ослобођени дажбина. Уз наведене шумске користи, граничари су добит остваривали и од продаје „шишки” – плода храста који се користио у процесу штављења коже. Године 1784. уведена је пракса да граничар за продају шишки изван Крајине „плаћа по 3 крајцаре за меров у корист Превентног фонда (војне благајне), а уколико се те шишке до продаје чувају у царским зградама, 1 крајцару за меров у виду лежарине” [4].
Из шума је коришћена и папрат (зелена стеља), историјске вести упућују да је капетан гроф Бранковић из Угриноваца 21. маја 1799. године замолио Земунски магистрат да ради одвожења зелене стеље пошаље своје људе и потребна кола у Сурчин, да се Земунци тамо јаве шумском каплару, који ће их упутити где ће зелену стељу косити [6].
Према попису из 1781. и 1782. године на подручју Славонске војне крајине шуме су се простирале: код Петроварадинског пука 150.609 јутара и 1.483 кв. хв., код Бродског пука 138.559 јутара и 363 кв. хв., код Градишког пука 118.686 јутара и 1.584 кв. хв. [4]. Све ове шуме налазиле су се углавном у непосредној близини, или на самој обали реке Саве. Како историјски извори сведоче, честе поплаве током одређених делова године шуме су чиниле неприступачним, што се директно одражавало прво на експлоатацију, а потом и на економску добит. Енгел Ф. Ш. наводи да је 1786. година по питању сече и извоза дрвета због поплава била изузетно лоша:
Ипак, према наведеним подацима 1786. године износ оствареног годишњег прихода у економски неповољној години, по одбитку годишњих плата шумског особља, показује позитиван салдо.
Уласком у XIX век експлоатација шума се повећала, те су Војне власти „1807. године појачале надзор над шумама у Граници. Године 1810. донет је нови Шумски ред, а исте године било је забрањено да се пушта стока у шуму, да се шума одржи. Године 1813. проширено је шумско подручје у Петроварадинској регименти на оранице и ливаде у Бечмену. Године 1815. забрањено је да се праве кровови од младе храстовине, а већ наредне 1816. године изашао је Пропис о чувању шуме у Петроварадинској регименти. Нова такса за искоришћавање шума ради товљења свиња донета је 1819. године. Иако су војне власти стално настојале да спрече Граничаре да своју стоку напасају у шумама како не би шуми наносили штету, ипак су 1821. биле присиљене да неким општинама Петроварадинског региментарног подручја које нису имале довољно пашњака препусте за испашу један део шумског подручја. Током 1823. године одређене су таксе за пашу у високим шумама, 1826. начињена је визитација шума након чега је донет извештај [1].
Војне власти су настојале да шумски ресурс на подручју Петроварадинског региментарног подручја контролисаном експлоатацијом сачувају и унапреде, стога је дозвољен увоз дрвета из Србије [7]. Извесни трговци – лиферанти (арендатори трговине дрветом) добили су право да могу увозити дрво, али под условом да у промету између две земље (тада Турске и Аустрије) не користе новац, већ је дрво набављано за одређену робу, по принципу трампе [8].
Током прве две деценије XIX века познати догађаји у вези са српским устанцима [9] као и променљиве епидемиолошке прилике утицали су на промет дрветом [10].
Године 1827. издато је ново упутство за управљање шумама у Петроварадинској регименти, допуњавано је 1839. и 1841, а године 1848. због немира у Граници насталих током револуционарне 1848. године, власти су биле приморане да „у погледу коришћења шума за пашу дају извесне концесије” [1]. Потом, са Темељним законом из 1850. године [11] утврђена су права Граничара у погледу коришћења шума.
Шуме које су се налазиле на подручју Војне крајине биле су државно добро. Из тих шума, након покрића ерарских потреба, граничари су намиривали своје личне (кућевне) потребе за огревним и грађевинским дрветом, без надокнаде, или уз минималну накнаду која је за граничаре била прописана. За дрво које је сечено у шумама са подручја Војне границе, а које је потом коришћено у индустрији као и дрво којим се трговало, морала се плаћати одређена накнада [12].
Осим дрвета, граничари су могли убирати и остале шумске плодове, а изузев права на шумску корист, под одређеним условима, уз сагласност војних власти, граничари су могли крчити рубове шума ради претварања у обрадиво земљиште.
Експлоатација шума у Војној граници, од 60-их година XIX века постаје интензивна, шумски ресурс заузима изузетно значајан удео у укупном трговинском промету. Током 1861. године дрво је као сировина са војнограничарског подручја извожено у Италију, Француску и Шпанију [13].
СЕГРАГАЦИЈА ШУМА
Након Аустро-Угарске, потом и Угарско-Хрватске нагодбе (1868/69. год.), Угарска је уложила све своје напоре да потисне Аустрију, и на себе преузме доминацију на простору Војне границе, на којој су се налазили значајни шумски комплекси.
Ово природно богатство непосредно пре развојачења, 1869. године, процењено је у Бродској регименти на 12, а у Петроварадинској на 8 милиона форинти [14]. Супротно ставовима двојне монархије, граничари су током припреме процеса развојачења инсистирали да шуме остану под њиховом контролом, изричито су захтевали да се над шумама успостави право власништва развојачених Пуковнија [15]. Тако је Законом од 08. 6. 1871. о излучењу – сеграгацији крајишких шума, дошло до деобе шумских комплекса Војне крајине у корист граничара са једне стране и државе са друге. На страни граничара у деоби је учествовала свака пуковнијска општина [16]. Шуме су подељене по материјалној, тржишној вредности, коју су у тренутку деобе имале, те се тако догодило да је држава за себе узела вредније, скупље шуме, које су се налазиле на мањој земљишној површини, а да је граничарима остављена шума лошијег квалитета, самим тим и јефтинија, која се простирала на значајно већим земљишним површинама. Пре ове поделе извршено је издвајање 30.000 јутара старе храстове шуме из укупног поседа државних шума за Крајишки инвестициони фонд, који је требало да послужи као припомоћ привредној и економској изградњи тек развојачене Војне границе.
***
Према извештају Шумарског листа [17] током развојачења и сеграгације шума Војне границе, шуме на подручју Петроварадинске пуковније (без шума издвојених за Крајишки инвестициони фонд – подвукла С. А.) процењене су на 40.509.348 форинти. Како су шуме између државе и граничара дељене према вредности, половина од 20.254.692 форинти припала је државном ерару, који је себи оставио квалитетнију, па тако и скупљу шуму на укупној земљишној површини од 27.500 јутара, док је друга половина у истој новчаној вредности од 20.254.692 форинти припала Петроварадинској имовној општини. Како је ова шума била слабијег квалитета, јефтинија, површина земљишта на којој се ова шума простирала била је значајно већа од земљишне површине у власништву државе. Према писању Шумарског листа, земљишна површина обрасла шумом која је припала граничарима у Срему износила је 64.000 јутра [17].
***
Године 1874, шуме бивше Славонско-Сремске војне границе запремале су укупне површине: Окружје градишко 136.952 јутара 878 хвати, Окружје бродско 93.726 јутара 783 хвати, Окружје петроварадинско 102.053 јутара 71 хвати [18]. Развојачењем, тј. сеграгацијом, Граничарским имовним општинама припало је: Бродској имовној општини 74.036 јутара, Пероварадинској имовној општини 64.997 јутара, Градишкој имовној општини 58.349 јутара [17].
Површине под шумом у XIX веку, по попису из 1874, а у односу на XVIII век попис 1782. код Бродског и Петроварадинског пука биле су значајно умањене. Код Бродске имовне општине мањак је био -32,36%, код Петроварадинске -32,24%, док је површина под шумом на подручју развојаченог Градишког пука повећана за +14,02%.
Током година развојачења и сједињења Границе са Провинцијалом – Сремском жупанијом, шумски комплекси у Срему су 1874. године запремали површине:
На подручју бивше Петроварадинске пуковније…………………………102.053 јутара 71 хват
На подручју бившег Провинцијала…………………………………………….69.006 јутара 883 хвата
Укупна површина шуме у Жупанији Сремској………………………….171.059 јутара 954 хвата
На подручју развојачене Петроварадинске пуковније, сада Окружја петроварадинског, шумски комплекси су се налазили у власништву:
- државног ерара (27.500 јутара),
- шуме развојачених граничара – Петроварадинске имовне општине (64.000 јутара),
- шуме у приватном власништву манастира Фенека и других поседника (око 10.000 јутара).
Државне шуме на простору развојачене Војне границе у земљишне књиге уведене су под власништвом краљевско-угарског ерара. При процесу развојачења основан је Царски и краљевски шумарски уред у Винковцима, коме је поверено старање и управа државним шумама. Државне шуме углавном су биле концентрисане у опсегу шумског округа Моровић. На подручју развојачене Петроварадинске пуковније, од села Јамене до Земуна, бригу о шумским комплексима који су сеграгацијом припали Граничарима, преузела је у ту сврху успостављена Петроварадинска имовна општина. Тако шумски комплекси који су припали Граничарима постају приватноправна имовина. У наступајућем времену ова приватноправна имовина биће не само најзначајнија имовина по материјалној вредности, већ ће иста преузети улогу финансијера – главног покретача привредних и свих других активности на простору развојачене Војне границе у Срему.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
[1] Čelap L., Arhivski fond Slavonsko-Sremska Generalna komanda, Arhivski vjesnik, Zagreb, Vol. 4-5, br. 1, 1962, 340.
[2] Историјски архив Београда (ИАБ), фонд Земунски магистрат (ф. 10).
[3] ИАБ-10-1577-66-158.
[4] Енгел Ф. Ш., Опис Краљевине Славоније и Војводства Срем, Матица српска, 2003, 410, 407, 234.
[5] Што у фонду ИАБ – Земунски магистрат потврђује, између осталих, и документ од 10. 7. 1797. у коме је „оберлајтант Лалошевић из Купинова замолио Магистрат да (према приложеном списку) од Земунаца наплати по 6 крајцара за кошнице које су ови држали у граничарским шумама.” – ИАБ-10-1603-15-5.
[6] ИАБ-10-1643-34-91.
[7] Увоз дрвета из Турске (Србије) присутно је и крајем XVIII века. Као главни разлог зашто дрво из Границе није експлоатисано у мери која би задовољила домаће потребе, Енгел наводи неприступачност шумама и као решење предлаже „одводњавање земљишта и изградњу канала, што би омогућило превожење дрва сплавовима до реке Саве […] то би повећало овдашње приходе, па би се одлив новца у Турску за садашње потребе у дрвима највећим делом одмах спречио.” Енгел Ф. Ш., нав. дело, 406.
[8] У мноштву архивских докумената која се чувају у ИАБ, Ф. 10, речено потврђује и преписка између Славонске Генералне команде и Земунског магистрата из 1802. године, где се Магистрат обратио Генералној команди са молбом да се дозволи Д. Братољаћу, помоћнику М. Дарвара, лиферанта дрва, и М. Бауеру, циглару-арендатору, да насеку у Купиновачкој шуми 30.000 хвати дрва и превезу у Земун. Команда је одговорила да се то не може дозволити, јер по уговору дужан је арендатор да дрва довози из Турске по принципу трампе, и додаје: „ако нереди у Београду нису на другим крајевима, па се исти упућују да дрва довезу да не би Земун остао без њих”. – ИАБ-10-1718-5-39-; Историјска вест из 1811. године сведочи да се Команда у Сурчину заузела да Земунски магистрат изда пасош М. Савићу, да овај може из Војне границе извести у Србију земаљске плодове и довести за граничарску општину Бежанију огревно дрво. – ИАБ-10-1952-0-.
[9] Због забране преласка у устаничку Србију, 1804. године на молбу Земунског магистрата одговорила је Петроварадинска команда „да ће дозволити М. Бауеру, земунском цигларском арендатору, да насече потребну количину огревног дрвета на Купиновачком острву (ади), само се он мора прво јавити Шумарском уреду Петроварадинске регименте у Митровици, где ће добити упутство (дозволу) пошто буде платио прописану таксу.” – ИАБ-10-1772-0-.
[10] Више в.: Илић Ж. Т., Грађа из земунских архива, Књ. 1, 1804–1808, Историјски архив Београда, 1955, 96; ИАБ-10-1907-0-; ИАБ-10-2199-0-.
[11] Темељни закон из 1850. године, параграф 18.
[12] Žigović-Pretečki I., Upravno pravo Kraljevine Hrvatske i Slavonije s obzirom na ustav, Bjelovar 1911, 461.
[13] Horvat Ј., Politička povijest Hrvatske, Zagreb 1936, 249.
[14] Novi Pozor, br. 478 оd 20. 4. 1869, 2.
[15] Јер у супротном, тврдили су граничари „могу се шуме продавати без личбе и без нашег питања, а ми смо остали без свега! Те шуме није потребно продавати, будући да би оне могле потрајати и преко стотину година, осим, ако би била изузетно велика потреба за новцима.” – Novi Pozor, br. 478 оd 20. 4. 1869, 2.
[16] Narodne novine, Zagreb, br. 15 od 19. 2. 1872, 3.
[17] Šumаrski list, Zagreb, god. XII, br. 9–10 od 1. 10. 1888, 389, 397.
[18] Статистички летопис за годину 1874, Загреб, 1876, 198–199 (у оригиналу површине су у хектарима).
