АУТОР: Снежана Алексић
Апстракт:
Познато је да је земљишни ресурс као део природе ограничен и површином увек исти. Могу се променити начини коришћења, али расположива количина земљишта увек је једнака. За разлику од земљишног ресурса као константе, променљиви су и различити по врсти и облику својинско-поседовни односи. У погледу намирења земљишне ренте уобичајено је да се иста подмирује у новцу или некој другој робној вредности, као и радом. Рад у војнограничарској служби као облик намирења земљишне ренте присутан је од 1742. до 1871. године као облигациони однос између круне Хабзбурга и граничара. У односу на уобичајене начине намирења земљишне ренте, ова земљишна рента је апсолутни преседан у историји економских односа.
Кључне речи: Војна граница, граничар, Срем, земљишна рента, земља
Увод
Хабзбуршка монархија свесна да је економски просперитет претпоставка државне моћи а да је за снажну државну моћ потребно спровођење економских мера, као главни аргумент за вођење протекционистичке економске политике на простору Панонске низије, у први план ставља увећање бројности становништва допуштењем усељавања и одбрану земље. На овој основи предузето је уређење Војне границе нарочито након аустријско-турског рата (1737–39) када из поробљене Србије, тадашње Турске, у Сремску посавину прелазе значајније скупине људи, чијим регрутовањем је потом формирана Доња посавска граница. Уређење Границе у Срему интензивно је спровођено у периоду 1742–1747, али и касније. На подручју Сремске границе основана је Петроварадинска пуковнија, која је постојала до 1871. године. Током постојања Војне границе узајамне обавезе и потраживања између цара (цар = држава) и граничара регулисана су помоћу земљишног ресурса. Цар је за земљу уступљену граничарима на коришћење потраживао земљишну ренту која није давана у новцу или у одређеном делу плодова са земље, већ је земљишна рента у Граници намиривана војнограничарском службом.
Уређење Војне границе
Војну границу од оснивања до коначног развојачења 1871–1881. године карактерише искључиво војно уређење које је примењивано како на живот и рад људи у активном војном саставу, тако и у односу на цивилни део становништва. Главна карактеристика војнограничарског поретка у правном смислу било је схватање њене територије као посебне царске земље, и то не само цара као врховног господара већ и као њеног искључивог власника. Феудализам као систем друштвеног уређења средњовековне Европе, са успостављањем Војне границе стављен je ван снаге на граничном простору, ако се изузме цар као „врховни феудалац”. Камералистика је играла кључну улогу у економској политици, јавним финансијама, јавној управи. Преко Генералне команде спровођено је уплитање државе у све сегменте друштва, а пракса државног интервенционизма оправдавана је теоријом по којој је сврха државе опште добро њених држављана. До 1754. управљало се Војном границом на основу разних општих и посебних статута, прописа и наредаба, а „те године извршена је доста слободна компилација свих оних прописа из разних времена, разних опсега и важности”, [1] те су објављена Граничарска права. Тада је царица Марија Терезија новонасељеницима уступила на коришћење земљу (Grunt) под условима који су прописани Граничарским правима. Овим правима земља у оквиру територије која је проглашена Војном границом била је дефинисана као војно лено, што је у пракси значило да је то била земља са двојним власништвом – врховним (апсолутним) власништвом које припада цару, и правом уживања (право коришћења) које припада граничару. Са уступањем земље граничарским породицама за Срем отпочиње изузетно важан период – период култивације запуштеног земљишта и пољопривредне производње. Како је апсолутни власник земље била Хабзбуршка круна, јасно је да су граничари улагањем сопственог рада утицали на повећање вредности земљишта, односно, на повећање богатства њеног власника.
Земљишна рента у Војној граници
Давањем земље на коришћење граничарима који су заузврат имали обавезу служења „под оружјем” Монархија је избегла директно финансирање војске. На тај начин „краљево богатство”, односно, Државна благајна, није имала већих новчаних (злато, сребро) издатака за војне потребе. Са друге стране, за земљиште које су користили, граничари су уместо плаћања ренте у новцу, надокнаду давали кроз војну службу, али и бесплатним радом. Правичност погодбе између круне Хабзбурга и граничара и данас је отворено питање. Историјска наука није закључила колико је граничарских живота изгубљено по разним бојиштима за рачун Империје, па тако ни економска наука није утврдила да ли је ово земљишна рента која је била најскупља, икада, у познатој историји. За разлику од „данка у крви” [2] које су Османлије спроводиле над поробљеним Хришћанима одузимањем мушког детета од породице, и то једног детета на сваких 40 кућа једног кадилука,данак у крви који су Срби настањени у Војној граници давали Хабзбурзима подразумевао је да су из сваке куће, из сваког места у Војној граници по једна, а у пракси и све војноспособне мушке главе, морале ступити у војнограничарску службу. Овакав начин намирења земљишне ренте преседан је у историји економских односа, исти није разматран кроз историју економске мисли. Међу теоретичарима појма земљишне ренте, где се посебно истичу Адам Смит и Карл Маркс, разматрани су односи између власника земље и закупца кроз појам наднице, производа земље, цене производње – рада. Војна служба као еквивалент земљишној ренти остала је изван теоријске расправе. Са једне стране граничари су земљишну ренту намиривали војном службом, али и другим обавезама које су им биле наметнуте: порезима (земљарина и краћи период главарина), работом – кулуком (бесплатан ручни и вучни рад), насупрот земљи која је као фиксни фактор, у условима пре формирања Границе била ненасељена и некултивисана, те иста власнику (цару = држави) није доносила приходе.
Структура земљишне ренте у Војној граници
Према попису 1781. године [3] на подручју Петроварадинске пуковније најзаступљеније је продуктивно пољопривредно земљиште, где значајно предњаче оранице у категорији „добре” и „водоплавне” (32,33%) и шумски комплекси (31,25%), следе ливаде (11,43%) и пашњаци (10,44%). Статистици продуктивног пољопривредног земљишта Петроварадинске пуковније треба додати и баште (пописане са двориштима 1,68%), воћњаке (0,17%), винограде (0,55), чији удео износи 2,4% од укупне површине, као и ритове (8,11%). На страни непродуктивног пољопривредног земљишта налазе се: путеви, неупотребљива (неродна) земљишта (0,94%).
Познато је да су државни пописи становништва у Славонско-сремској граници спровођени током XVIII века, [4] али ови пописи нису публиковани, те је тако непознато колико је становника у годинама ових пописа било у Граници у Срему, a о бројном стању становништва може се само претпостављати. Према З. Његовану средином XVIII века у целој Војној граници „било је 14 пуковнија са 12 компанија (чета). Свака пуковнија (са артиљерцима) имала је 2.522 војника граничара да би се у време ратова број попео на око 100.000. војника граничара. Године 1819. граничари су располагали са 926.737 јутара земљишта, 568.176 јутара вишкова земљишта и 73.187 јутара слободног земљишта (вртова, пашњака, винограда, воћњака). Укупно је било око 1,5 милиона јутара обрадивог земљишта са 1,065.000 становника. Од тога је 90% становништва било српско-хрватског. На сваког становника долазило је по јутро и по обрадивог земљишта”. [5]
Према подацима пописа земљишта из година 1781/1782, у Славонској војној граници која се састојала од Петроварадинске, Бродске и Градишке пуковније, Петроварадинска је поседовала површину од 146.779 јутара добрих ораница, што је у односу на друге две пуковније било дупло више, [3] те се тако може претпоставити да је према просеку из 1819. године од 1,5 јутара обрадивог земљишта по глави становника Петроварадинска пуковнија у годинама 1781/1782. поседовала и нешто више обрадиве површине по глави становника. На основу претпоставке да је 1781. године Петроварадинска пуковнија поседовала просечних 1,5 јутара + ½ просека, односно још 0,75 јутара што би било 2,25 јутара обрадиве површине по глави становника, у односу на укупну површину добрих ораница (146.779 ј) према изведеном претпостављеном просеку по глави становника (2,25 ј) број становника Петроварадинске пуковније 1781. године могао је бити (око) 65.235 људи. Познато је да су граничари од средине XVIII века, до окончања дуготрајних ратова са Наполеоном (1815) уз стално ангажовање у кордонској служби, учествовали и у осталим ратовима изван граница региментарног подручја, те да је цела Граница од 14 пуковнија у ратним временима давала око 100.000 војника. У просеку, свака пуковнија давала је (око) 7.143 војника, што би, према овде изведеним подацима, значило да је сваки 11. становник Петроварадинског региментарног подручја био војно активан. Стога, могуће је закључити да је земљишна рента у Петроварадинској пуковнији 1781. године имала структуру описану у Тебели 1:
Извор: закључак аутора
Војнограничарски поредак у коме је доминирао ленски систем уживања земље није остављао граничарима могућности за развој сопствене економије. Реорганизацијом која је нарочито радикално спроведена у сегменту администрације 1787. године, примењен је „Кантонски систем” којим су донекле одвојене војне од цивилних власти (управни и економски систем), али је на њиховом челу и даље био официр. Ова реорганизација била је важна за развитак граничарских аграрних односа, но значај за граничарску економију пољопривреде имао је тек Темељни закон од 7. августа 1807. године. Њиме је граничарско војно лено подељено на селиште – на коме граничар по вољи царевој има право коришћења, и сувиш-поље над којим су граничари имали слободно право располагања. Имање које је граничарска породица уживала као надокнаду за граничарску службу постало је наследно под условом да наследници на себе преузму обавезу граничарске службе, било да граничар погине током службе, или да из исте излази као пензионисано лице. Свака породична задруга у граници морала је држави дати потребан број војника, а како би могла живети у Граници и користити се земљишним ресурсом. Тек са Темељним законом из 1850. године ситуација се изменила у корист граничара, укинут је ленски однос и земља из Царског власништва прелази у власништво граничарских задруга, након чега је, после стотину година службовања у Војној граници, коначно, граничарским задругама (породицама) признато власништво над земљом, али под условом да и надаље врше војничку службу. Са укидањем и развојачењем Границе (1871–1881) као државног и друштвеног система, извршена је сеграгација земљишног ресурса на подручју Војне границе између државе и граничара. Тако су граничарске породице у цивилни статус грађана Аустроугарске монархије ушли као апсолутни власници земље. Власништво је уведено у Земљишне књиге, које су за подручје источног Срема у правни саобраћај ступиле 1880–1882. године.
Закључак
У времену од 1742. када је отпочело уређење Војне границе, до њеног укидања 1871. године, на снази је била погодба између цара (државе) и граничара која је подразумевала да граничари са својим породицама користе земљишни ресурс, а заузврат били су у обавези вршења војнограничарске службе. Епилог дугих и исцрпљујућих ратова од друге половине XVIII до друге половине XIX века остао је без прецизних историјских података о томе колико је граничара по разним бојиштима Европе изгубило животе. Граничарске породице стекле су апсолутно власништво над земљом тек са укидањем Војне границе. Ако се у обзир узме чињеница да су пре но што су постале власници земље одређене породице током 129 година војнограничарске службе, која је вероватно најдужи радни стаж у конкретном занимању, земљишну ренту намиривале војноспособним мушкарцима, ово је вероватно најскупља земљишна рента у историји човечанства.
Напомена:
*Овај рад настао је на основу спроведеног истраживања које је преточено у рад наслова „У беспућу граничарског Срема 1745–1914”, а који је прихваћен за објаву код Архива Војводине септембра 2021. године
БИБЛИОГРАФИЈА
[1] Поповић Ј. Д., Срби у Војводини, књ. 2, Матица српска, Нови Сад, 1990.
[2] Више в.: Војна енциклопедија, књ. 2, II издање, Београд, 1971.
[3] Енгел Ф. Ш., Опис Краљевине Славоније и Војводства Срем, Матица српска, Нови Сад, 2003.
[4] Ћелап Л., „Архивски фонд Славонско-сремска генерална команда”, Архивски вјесник, Загреб, 4–5, бр. 1, 1962.
[5] Његован М. З., Агрикултура – кратка историја, књ. 1, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 2018.
