АУТОР: Радован Сремац
Апстракт: Босутска Градина је један од најзначајнијих праисторијских археолошких локалитета у Србији. Откривена је 1859. године, а прва археолошка истраживања су вршена тек 1964. године. Градина се налази на левој обали Босута, у атару села Вашице код Шида. У питању је вештачки tell димензија око 200 х 40 m, висине око 10 m са културним слојевима од неолита до касног средњег века. Градина је вероватно у бронзаном добу добила фортификацију и претворена у острво, да би у време Скордиска она постала највеће праисторијско утврђено насеље у Војводини.
Кључне речи: Градина на Босуту, Шид, босутска култура, праисторија
Босутска Градина је један од најзначајнијих праисторијских археолошких локалитета у Србији. Налази на левој обали Босута, у атару села Вашице код Шида. Овај локалитет је науци познат скоро 160 година. Давне 1859. године за Градину је забележено: „Између селах Батровацах и мале Васце, на обали Босута видит је такођер трагове бедемах, шамацах и разрушених зидинах, и то је мјесто ондашњему пуку познато под именом ’Градина’. Судећи по обсегу развалинах и по лијепом положењу мјеста и циеле оне околице, морао је и овдје бити њекоч знаменити град” (Stojanović 1859, 203). Градина је као археолошки локалитет поново забележена 1880. године, када је преко ње прокопаван прилаз мосту: „Дознао сам, да се код Батроваца мост преко Босута прави, да се тамо тога ради њека градина разкапа, и да се је већ много древности изнашло. Нисам могао пригорјети, да се наше ствари у туђину разнашају, нађем кола, пак тамо. Али кад на градину, имам што видити. Градина се зове, али су то огромне могиле (хумци), од којих је једну са стране мјерник до два метра дубљине прокопати дао. Ту се опажају три, један поврх другога, огњишта; а изкопано је много предмета предхисторичке добе” (Bogetić 1880, 123).
Прва заштитна истраживања локалитета вршена су у периоду од 1964. до 1965. године. Организовао их је Музеј Срема из Сремске Митровице. Истраживања су вршили Петар Милошевић, Драган Поповић и Никола Тасић. Захваљујући овим истраживањима, Никола Тасић је дефинисао Босутску групу, као специфичну културну појаву у оквиру широко распрострањеног Басараби комплекса старијег гвозденог доба. Градина је постала епонимни локалитет за ову културну групу и сврстала се у локалитет од европског значаја. У периоду од 1975. до 1988. године организована су систематска истраживања Градине на Босуту. Носилац пројекта је био Завод за заштиту споменика културе из Сремске Митровице, уз сарадњу следећих институција: Галерија слика „Сава Шумановић” Шид, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине из Новог Сада, Војвођански музеј из Новог Сада, Народни музеј из Кикинде, Градски музеј Сомбор, Музеј Срема из Сремске Митровице, Балканолошки институт САНУ Београд и Археолошки институт Београд. Истраживањима су руководили Драган Поповић, Никола Тасић и Предраг Медовић. Јесени 2013. године, након паузе од 25 година, поново су вршена истраживања заштитног карактера која је обавио Завод за заштиту споменика културе из Сремске Митровице.
Градина има елипсоидни облик, димензија око 200 х 40 m. Са северозападне и западне стране локалитет ограничава водоток Струга. Са јужне стране се налази река Босут, а са северне вештачки формиран одбрамбени ров. У одређеном историјском моменту локалитет је помоћним попречним ровом подељен на два дела неједнаких димензија. Источни мањи део локалитета археолози су назвали „Градац”. Може се претпоставити да је овај део насеља имао посебну намену, због чега је био и додатно обезбеђен одбрамбеним ровом. Све до изградње савременог пута Вашица–Батровци и затрпавања дела одбрамбеног рова, Градина је била својеврсно острво.
Градина је сукцесивно насељавана око седам хиљада година. Археолошка истраживања су утврдила следећу хронолошко-стратиграфску слику (Сремац 2014, 4):
– неолит – прво насеље на Градини је формирано је у периоду финалног неолита, а његови становници су били носиоци сопотско-ленђелске групе. После овог неолитског насеља Градина је остала ненасељена.
– енеолит – из периода бакарног доба откривено је само једно насеље, а оно је припадало групи Болерас-Чернавода. Енеолитско насеље је било мањег обима у односу на неолитско и налазило се на централном делу Градине.
– бронзано доба – највеће насеље бронзаног доба на Градини припадало је носиоцима винковачке групе раног бронзаног доба. После винковачког насеља откривени су стамбени хоризонти касне ватинске групе. У средњем бронзаном добу на Градини су имали мање насеље носиоци Сзеремле, Дубовац и Белегиш групе. Последњи трагови живота у бронзаном добу везани су за групу Гава-Белегиш II.
– Старије гвоздено доба – старије гвоздено доба је стратиграфски најбогатији период на овом локалитету. Захваљујући томе, као и богатству налаза, уочена је посебна праисторијска група – босутска група. У оквиру босутске културне групе старијег гвозденог доба, распрострањене у Војводини, северној Србији и већем делу румунског Баната, уочене су три развојне: 1. Босут IVа – Калакача (850–750. г. п. н. е.), 2. Босут IVб – Басараби (750–500. г. п. н. е.), 3. Босут IVц – насеље са канелованом керамиком и сивом керамиком „Сремске групе” (500–250. г. п. н. е.).
– Млађе гвоздено доба – најмлађи хоризонт праисторијских насеља на Градини припада латенском периоду. Насеље је захватало целу површину Градине, али и предграђе са радионицом за производњу керамике и некрополом. Босутска културна група је у свом зениту резултирала јаким племенским формацијама у долинама Саве и Босута. Оне могу да се вежу за Бреуке и Амантине. Према досадашњим резултатима може се закључити да је Градина на Босуту представљала једно од најзначајнијих каснолатенских утврђења у западним областима Скордиска. Латенско насеље на Градини припада периоду опидума који се у овим крајевима завршава у време римског освајања крајем I века п. н. е. или почетком нове ере. Неки аутори сматрају да је Градина била административни и политички центар племена Бреука, и самим тим да је одиграла веома значајну улогу у великом Далматско-панонском устанку 6–9. године.
– Градина у историјском периоду – непосредно са западне стране одбрамбеног рова, на обали Струге, местимично се налазе фрагменти римске керамике и метала. Са Градине и из њене ближе околине потичу појединачни налази из времена Сеобе народа који упућују на постојање одређеног насеља и у току раног средњег века. На локалитету је откривено гробље из XVI–XIX века, док су у одбрамбеном рову пронађени једноставни објекти из периода XIV–XV века. Вероватно се ради о селу Мала Вашица која је у изворима први пут забележена 1430. године. Maла Вашица се на Градини налазила све до око 1710–1715. године, када је пресељена на данашњу локацију.
О насељима и архитектури
Прво насеље на Градини, формирано у неолиту, чинили су скромни укопани објекти у виду земуница или јама, док су надземни објекти били ретки. Сличан, ако не и исти образац је задржан и у току бронзаног доба. До већег степена урбанизације насеља долази током периода старијег гвозденог доба. Недостатак интензивнијег насељавања у најмлађим фазама бронзаног доба, смањен обим насеља у раном гвозденом добу у односу на бронзано доба, као и податак да је најстарије насеље старијег гвозденог доба подигнуто на дебљем слоју глине, упућује на претпоставку да је дошло до дисконтинуитета становања. Могуће је да је дошло до извесних миграција и смене становништва.
У насељу старијег гвозденог доба културни слој је дебљине преко 3 m, што је у односу на друге хоризонте најмоћнији стратиграфски слој. У њему су пронађени полуукопани и надземни објекти. Полуукопане земунице су биле пречника 3 до 4,5 m и дубине 50–80 cm. Надземни део ових кућа (кров и део зидова) се састојао од централног носећег стуба, помоћних стубова и плетера.
Надземне куће су биле најчешће правоугаоне основе, димензија од око 3 х 2 m до око 6 х 5 m. Дужина кућа је некад ишла и преко 7 m. Њихове поднице су формиране од неколико слојева барске глине, потом су премазиване нешто бољом глином и глачане, а у ређим случајевима и паљене. Фундирање основе керамиком и другим материјалом примењивано је једино за пећи и већа огњишта. О горњем делу кућа нема пуно података. Некада је у питању био плетер облепљен танким слојем глине са плевом. Јављају се и куће типа брвнара, грађене од хоризонтално постављених дрвених греда чији су углови учвршћени вертикалним стубовима. Налази рогова праисторијског говечета дозвољавају претпоставку да су они стављани на куће као тотеми. Често су се у оплати зидова и подница налазили декоративни елементи у виду трака са везаним „S” мотивом. По мишљењу неких аутора ова орнаментална композиција на подници означавала је култно место у кући. Распоред кућа у насељу старијег гвозденог доба дозвољава претпоставку да је постојала планска градња (Medović-Medović 2011; Поповић-Радојчић 1997, 10–11).
Према резултатима истраживања, прво прокопавање великог одбрамбеног рова око насеља може се приписати носиоцима винковачког насеља раног бронзаног доба. Овај првобитно ископан ров је, највероватније, био проширен током трајања великог насеља Скордиска на Градини. О одбрамбеном бедему током бронзаног и гвозденог доба нема никаквих података (Medović-Medović 2011, 14–15).
Насеље на Градини није било ограничено само на простор у оквиру одбрамбеног система. Повећање броја становника и развој привредних делатности захтевали су проширивање стамбеног и радног простора на околину.
Свакодневни живот
Примарни вид привређивања у праисторијским насељима на Градини, од енеолита до доласка Римљана у Посавину и западни Срем (од IV миленијума старе ере до I в. нове ере) били су пољопривреда и сточарство, уз значајну улогу лова и риболова. Привређивање је било условљено природним окружењем – близина реке Босут, обиље плодног земљишта, простране шуме. Археоботаничке анализе су утврдиле гајење следећих врста: једнозрна пшеница, двозрна пшеница, мека или обична пшеница, јечам, овас или зоб, просо, сочиво, грашак, ситнозрни боб, уров, мак, винова лоза итд. Поред њих, констатовано је и присуство лана као индустријске врсте. Према проценама, становницима насеља на Градини у старијем гвозденом добу стајало је на располагању 777 ha обрадиве земље, што је било довољно да се прехрани око 2000 одраслих особа (Јовановић 2004; Medović-Medović 2011). На крају прве фазе босутске културе, око 750. године старе ере, у насељу је дошло до катастрофалног пожара, вароватно услед експлозије силоса са тек скинутом летином. О пољопривредној делатности говоре и откривене алатке попут усадника за камена сечива, мотика, паралица од рожине, затим жрвњеви, питоси итд. Сточарство је становницима насеља обезбеђивало велике количине хране, али и сировине за израду оружја, оруђа, украсних предмета и одеће. Од домаћих животиња највише су заступљени говече, свиња, овца и коза, а потом и пас, коњ, кокошка. Што се тиче дивљих (ловних) врста, најчешћи су јелен и дивља свиња. Свакако да је и Босут био значајан извор хране и сировина.
Унутар објеката и на отвореном простору откривен је већи број фиксних и покретних огњишта, коришћених за грејање, припрему хране, култно-религијске обреде и за занатске потребе.
О постојању трговине у правом смислу те речи, пре појаве фиксне монете (новца) тешко је говорити. Претпоставља се да је трговина у виду размене добара свакако постојала, али интерно и у оквиру мањих подручја. Трговина између становника различитих и удаљених подручја подразумева постојање једне вредне и општеприхваћене „монете”. Сматра се да су као одређена врста платежног средства коришћене златне спирале (слепоочничарке) (Д. Недвидек 2011, 99). У остави из бронзаног доба са Градине, међу 51 златним прeдметом, пронађено је 7 оваквих спирала које су имале приближно исту тежину, што се може тумачити као монета.
У старијем гвозденом добу на Градини, на одређени ниво уметничког развоја указују орнаменти на керамичким посудама, који су изведени урезивањем и глачањем. Један број посуда (здела, пехара и шоља) украшен је и белом инкрустацијом. На посудама се јављају различите антропоморфне и зооморфне представе, као и геометријски мотиви. Могуће је да се неки од ових орнамената могу везати за одређено религијско веровање. Поједини предмети нејасне намене (рогови говечета-тотеми, претпостављени жртвеници, култна места, амулети) доводе се у контекст духовног живота становника насеља.
Градина на Босуту постала је незаобилазан чинилац у проучавању праисторије целе југоисточне Европе. Ова чињеница, али и податак да је истражено мање од 10% локалитета, обавезују науку да настави истраживање босутске Градине, а целокупно друштво да са највећом одговорношћу приступи чувању и презентацији локалитета. Нажалост, недостатак потребних финансија и делом незаинтересованост стручне јавности држе Градину већ деценијама у забораву. Ако ништа друго, онда чињеница да Градина поседује културне слојеве дебљине од скоро 8 m и највећи одбрамбени систем у праисторији Војводине, можда подстакне неке млађе генерације да „забоду” мистрију у Градину.
Bibliografija:
Bogetić, A. 1880. Odkriće predhistoričko. Viestnik HAD Vol. 2, No. 1. Стр. 123.
Брукнер, Б.; Јованови, Б.; Тасић, Н. 1974. Праисторија Војводине. Нови Сад – Београд: Институт за изучавање историје Војводине – Савез археолошких друштава Југославије.
Jovanović, M. 1998. Astragalni pojasevi na području centralnog balkana i jugoistočne Evrope. Рад Музejа Војводине 40. Стр. 39–95.
Medović, A. ; Mikić, A. 2010. The “Big Beng” in the early iron age – Charred crops storage and agriculture of the iron age settlement Gradina upon Bosut in Syrmia. Ratarstvo i povrtarstvo 47. Стр. 613–616.
Medović, P. ; Medović, I. 2011. Gradina na Bosutu, naselje starijeg gvozdenog doba. Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture – „Platoneum” d. o. o.
Недвидек, Д. 2011. Размена и трговина у праисторији. У: M. Јовановић, Господари глине и жита. Нови Сад: Музеј Војводине.
Popović, D. 1981. Keramika starijeg gvozdenog doba u Sremu. Beograd – Sremska Mitrovica: Savez arheoloških društava Jugoslavije – Zavod za zaštitu spomenika kulture.
Поповић, Д. ; Радојчић, Н. 1996. Градина на Босуту. Каталог изложбе. Шид: Галерија слика „Сава Шумановић” Шид.
Popović, P. 2003. Gradina na Bosutu kod Vašice. Opuscula archaeologica 27. Стр. 311–320.
Spasić, M. 2011. Boleraski horizont Gradine na Bosutu. Рад Музejа Војводине 53. Стр. 104–106.
Сремац, Р. 2014. Градина на Босуту. Kаталог изложбе. Шид: Народна библиотека „Симеон Пишчевић” Шид.
Stojanović, M. 1859. O starinami u slavonskoj Krajini. Arkiv za povjestnicu jugoslavensku V. Стр. 202–205.
