Како су неки писци писали о Србима?

(Зоран Аврамовић, Одрођени књижевник, Фондација Група север, 2022)

Један од  најистакнутијих истраживача културе, политике и књижевности, после десет књига  из те области латио се  критичке анализе некњижевних текстова  седморице српских писаца.У овој књизи истраживачка пажња Зорана Аврамовића посвећује се критичкој анализи некњижевних (политичко-публицистичких) текстова  неколико српских писаца (Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Драган Великић, Вук Драшковић, Љубомир Симовић) у раздобљу од 1990 до 2020 године. На различите начине ови писци су у протекле три деценије писали књиге, новинске текстове, разговарали за медије о југословенству и српству, одговорности Срба за ратове на простору СФРЈ, неки су оптуживали Србе за геноцид, други за фашизам, критковали патриотизам, залагали се за лустрацију итд.

Аутор у овој књизи осветљава политичко мишљење ових српских књижевника у  изузетно тешком времену дезинтеграционог хаоса. Он оспорава тврдњу да  су ови писци критички мислили о Србији и Србима на прелазу другог у трећи  миленијум. Аутентична критичка мисао открива недостатке у стварности са становишта неке визије друштва. Она превазилази постојеће стање друштва, открива нове могућности које могу да буду различите. Српски писци (неки одричу своје српство) користе у својим некњижевним, политичким књигама критику као разарање српских интереса, слободе и права. У том разарању не лежи нешто конструктивно, нова идеја, нова воља, нова мисао.  То су погледи који друштвенополитичка кретања на простору бивше Југославије и Србије посматрају изнад, (из надвремене вредности) изван (апсолутне истине) историјског збивања, и као таква не могу да открију стварност у току, стварност која се мења. Овај облик критичког мишљења је сам себи довољан.  Не схватају да становишта о друштвеној стварности  откривају своју релативност, да су отворена за другачије критичко мишљење, као и за чињенице и појмове.

У некњижевним књигама књижевника које анализира аутор, заступљена је критика политичких догађаја и личности у Србији али и критика државних и националних вредности и интереса.   Када се погладају кључне речи у књигама ове групе српских писаца, може се без устезања закључити да се њихова критика углавном поклапа са критиком државе и нације.  Кључне речи у некњижевним текстовима ових писаца су: српско зло, српски нацизам (национализам), српска кривица за ратове у СФРЈ, у Србији су антиевропске вредности, диктатура, геноцид,  антиалбанска политика, националистичка српска интелигенција, злочинац Слободан Милошевић, Србија без Косова и Метохије (у текстовима неких писаца), савез са НАТО пактом, оптирање за  југословенство.  При том није их била брига за отимање  Косова и Метохије, за смањивање простора на коме живе Срби (протеривање Срба  из Хрватске и КиМ)  и за западни план слабљења сваке српске власти. Нема критике НАТО  агресије.

Овакви политички и идеолошки ставови су несумњиво критички у односу на  српску-југословенску стварност у последњих 30 година. У жанровском погледу ове критке су мешавине памфлета, пасквиле, дневника, аутобиографије, дифамације неистомишљеника. Разумевање њиховог политичког мишљења обухвата неколико суштински важних аспекта јавног деловања. На првом месту је начин искривљеног мишљење о српским политичким појавама и личностима. Заправо, то и нису биле политичке мисли већ нешто неодређено, замршено и мутно. Поред острашћене критике српских националних политичких вредности, традиције, установа и личности, постоји и „лична једначина“ која их разликује. Лаж се камуфлира као критичка мисао.

Њихова мисао  о српској политици од 1990. године је – катастрофизам, дефетизам, волунтаризам, психологизам. Срби срљају у пропаст – то је био рефрен у овом текстовима. Све српско је труло –  ратује се са „целим светом“ (са здравим очима се могло видети да је тај свет заправо, западна Европа и Америка – З.А.), нема демократије, економија пропада, осланац на Русију уместо на Запад. Адвокати катастрофе виде ђавола само на српској страни.

Аврамовић у књизи доказује да  су ови писци о српско-југословенским проблемима писали без социолошког, политиколошког знања. Њихови искази, тврдње, „истине“  засновани на свакодневном опажању, психологизму, волунтаризму. Код неких услед личних сазнајних препрека (необразованости и незнања), а код других услед психолошких и интересних фактора (емоције и корист мамузају разум). Резултат таквог незнања била је свесна лаж, предрасуде, заблуде.

Недостатак политичког знања требао је да надоканади језик емоција, фигуративни језик (реч-метак) је требао да надоканади празнину у глави. Вешти у употреби речи ови књижевници су сејали речи без реда и правила али са јаким емотивним, интересним и вољним пуњењем.  Неко би рекао шипражје, неко плева од речи. Тако су политичку реалност, политичке процесе и личности пребацивали на  терен јаког језика пуног острашћених стилских фигура,  критике свега постојећег само на српској страни.  Аутор примећује да када  нема конструктивне јавне и политичке мисли нема ни  ваљаног језика.

У закључном делу рада аутор указује на последице политичког мишења српских књижевника чије некњижевно дело је анализирао.  Неке ће избити у току  догађаја, а друге ће  се осећати годинама и деценијама. На унутрашњем плану доприносили су  значајном слабљењу политичке демократске културе. Продубљивали су сукобе међу грађанима Србије, криминализоали неке политичке странке, заступали празно, супстанцијалистичко схватање демократије као пут избављења из диктатуре и тоталитаризма. А на спољнополитичком саглашавали су се са политиком демонизације српског народа.

Аврамовић мишљење  анализираних некњижевних дела књижевника о којима је реч уклапа у антипатриотски облик мишљења. Основно обележје атипатриотизма је негативан став према сопственој нацији, њеним институцијама, вредностима и личностима.  Оно што је  повезивало српске антипатриоте у различитим историјским раздобљима је напуштање одбране националне  (и државне) слободе, одбацивање  вредности националне независности и неприхватање  жртве за слободу, правду, истину нације и отаџбине. На једном крају је издаја поверљивих државних одлука и планова, а на другом се лако прелази преко одбране идеала, вредности и достојанства нације који су нападнути из иностраних центара. Загонетка је у томе што се у различитим историјско-политичким и друштвеним епохама одржава, обнавља антипатриотски начин мишљења и понашања у делу српске нације. Ово сазнање не сме да води у дефетизам или националну малодушност већ у њему треба видети подстицај за ангажовану патриотску мисао и деловање.

Проф. др Бисерка Кошарац
Филозофски факултет Пале, Универзитет у Источном Сарајеву
biserka.kosarac@ff.ues.rs.ba