АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
С правом називани „тотални рат”, Други светски рат отпочео је 1. септембра 1939. године нападом на Пољску. У том моменту није се могло предвидети да ће то бити сукоб невиђених размера у којем ће милиони изгубити животе. На територији Краљевине Југославије рат почиње 6. априла 1941. године без икакве најаве и упозорења. У том моменту, читава држава постаје један велики концентрациони логор из којег је тешко изаћи. На територији централне Србије, поред бројних стратишта, успостављена су четири концентрациона логора од којих се три налазило на територији Београда и један у Нишу. Завршетком рата 1945. године, концентрациони логори престају да постоје, али иза њих остају да „живе” жртве овог ужаса које верно сведоче о терору и масакру који је изазвао Други светски рат.
Кључне речи: Други светски рат, концентрациони логори, Краљевина Југославија, Трећи рајх, бомбардовање
Нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939. године, отпочео је ратни сукоб до тада невиђених размера и жестине. Рат је вођен свуда, не бирајући средства и методе које ће се користити како би се поједини народи истребили. Историчари су га са правом називали „тотални рат” с обзиром на то да се водио свуда јер су ратом биле обухваћене скоро све регије света. Рат је био вођен борбом у покретима отпора и у револуционарним борбама, људи се нису предавали. Привреда је пребачена на ратну производњу и готово све водеће индустријске гране функционисале су зарад победе у рату. Siemensје био најмоћнија фирма у електроиндустрији која је снабдевала Wehrmacht– а и експлоатисала логорску радну снагу у Бобрек који је припадао Аушвицу. Касније је директор фирме ову компанију приказао као жртву и противника нацизма јер под тоталитаризмом Siemens „није имао избора” него да производи за рат, али је уједно и „спасавао” јеврејске жртве. Цинизам је био саставни део тржишне рекламе током Другог светског рата (Куљић 2005). Свом жестином рат је захватио и цивилино становништво, а нацистичко-фашистичка идеологија потпуно је дехуманизовала светски поредак масовном репресијом и стварањем вакуумских места пакла, бола и патње – концентрационих логора, називаним „индустријом смрти” (Кољанин 1992). У ужасном сећању преживелих логораша ова места су остала као сведоци мучења и терора, а нама у аманет да их кроз културу сећања оживимо и не заборавимо.
Током Другог светског рата шездесет милиона европских цивилних становника било је присиљено да мења своје место боравка из религиозних, политичких, па и етничких разлога. Неки од њих су одлазили силом прилика, а највише људи депортовано је на
„добровољни рад” у Трећи рајх, били способни или неспособни за рад, што је процењивала немачка полиција у сарадњи са локалном полицијом, а најчешће у концентрационим логорима који су се налазили на територијама које су биле обухваћене ратом. Изазивачи рата у Европи, агресивне осовинске силе (Немачка, Италија и Јапан), имали су далекосежне планове: занесен традицијом Римског царства, италијански империјализам био је усмерен на Средоземље, док је Трећи рајх у новим условима покушао да оствари доминацију на европском копну. Овим би се створила основа за светску доминацију заједно са трећим чланом осовине – Јапаном (Кољанин 1992). По свему судећи, то је било време индустријског и капиталистичког поретка, а људи, „игром случаја” логораши, били су они који су платили највећу цену. Та цена плаћена људским животима никада раније није забележена у историји страдања.
Идеолошка основа ових режима био је ауторитарни национализам чија су два најзначајнија упоришта били управо нацизам у Немачкој и фашизам у Италији. Рат је од стране осовинских сила вођен у толикој мери безобзирно, да су практично кршене све важеће норме међународног права, а злочини су били такве размере да је за њих било неопходно створити нове одредбе међународног права. Установљена су и кодификована кривична дела (злочини против мира, злочини против човечанства и ратни злочини) за које је по завршетку рата, у складу са ратним одлукама антихитлеровске коалиције, суђено већем броју злочинаца и злочиначким организацијама окривљеним за патње и смрт милиона људи (Кољанин 1992). У оваквом систему било је довољно бити Јевреј, Ром или на простору Краљевине Југославије, Србин, како би се спровео невиђени терор над људским животом.
Идеолошка основа политичког програма Адолфа Хитлера, некадашњег добровољца у Првом светском рату, несуђеног сликара и архитекте, родом из околине Линца, који је 1919. године утемељио Национал-социјалистичку радничку партију Немачке, изнесена је у његовој књизи „Mein Kampf”. Tа књига почива на научно ничим доказаној доктрини о надмоћи аријевске расе над другим расама. Као најбројнији и најтипичнији изданак аријевксе расе, немачки народ се сматра предодређеним да влада светом (Беговић 1989).
После изоловања и уништавања политичких противника у земљи и стварања монолитног јединства, нацистичко вођство почело је спољну експанзију ради остваривања концепта „Grossraum”, великог простора, у којем би Немци били владајући народ, како би се у Европи створио „нови поредак”. У оквиру „новог европског поретка” постојала су два плана: демографски и економски. Требало је велики део становништва, Јевреје и велики део Словена, истребити и створити „нови животни простор”. По другом плану, производњу је требало организовати тако да буде у складу са немачким интересима.
Својим заводљивим расистичким тирадама, Хитлер је крчио путеве великонемачком експанзионизму. Одмах је почео мучни прогон Јевреја и свих демократски оријентисаних људи. Упалио је светло за отварање концентрационих логора у којима су били поробљавани Јевреји као и противници нацистичког режима, посебно припадници Комунистичке и Социјалистичке партије. Паралелно и готово истовремено с нацистичким сигурносним одредима, под руководством капетана Рема, настајала је друга терористичко-полицијска организација СС – јуришни одреди. Тако је поред Вермахта и напоредо са њим настајала нацистичка професионална војска чији фанатизам и окрутност нису имали преседан. После окупације Југославије у формацији СС јединица ступили су и многи фолксдојчери рођени на нашем поднебљу. На окупираним подручјима, па и у деловима Југославије, као најопасније одељење показаће се одељење IV – тајна државна служба (Geheime Staatapolizei– Гестапо) и одељење VI – служба сигурности и безбедности. Све немачке полиције биле су стављене под команду „великог инквизитора” Химлера који је свом штићенику Рајнхарду Хајдриху (анђео зла) поверио руководство (Беговић 1989).
Систем принуде створен у Трећем рајху, касније се проширио на велики део Европе, те је достигао невиђене размере и донео патњу и смрт милионима људи. То је омогућено савршеним методима убијања у концентрационим логорима који су се налазили на више подручја у Европи, а само у Краљевини Југославији организован је 71 сабирни и концентрациони логор, као и 329 истражних и других затвора (Кољанин 1992).
Концентрациони логори служили су за изоловање и, брже или спорије ради коришћења људи за рад, уништавање стварних или потенцијалних политичких непријатеља (без обзира на кривицу, па макар она била и бизарна), као и појединих расних и националних скупина. Логораши су коришћени за рад док су за то били способни, а чим би постали неспособни за рад, уништавани су без икаквих доказа да су постојали. Концентрациони логори били су оличење терора дефинисаног „коришћење страха ради владања” и служили су како за терор уништавања (геноцидни терор) тако и за терор ради владања с циљем стварања новог поретка. У Немачкој је под националсоцијалистичким режимом, већ марта 1933. године, непосредно пре доласка Хитлера на чело владе, отворен први прави концентрациони логор – Дахау крај Минхена. Под управом нацистичке елите СС, немачки концентрациони логори постајали су појам мучења, патње и масовне смрти. И поред тога што су ови логори, према тежини услова, имали три различита степена (радни логори, логори са пооштреним условима и „млинови за кости”) исход је увек био исти – смрт.
Мрежа немачких логора постепено се ширила – до почетка рата 1939. године постојала су три велика логора и 25 мањих, до 1942. године број је нарастао на 16 великих и 50 мањих, а до пролећа 1945. изграђено је 20 великих и 65 мањих концентрационих логора. Ако се урачунају њихови подлогори и експозитуре и команде у Немачкој, а и у њеним окупираним подручјима, тај број се према разним ауторима креће од 500 до 800 (Кољанин 1992).
Просечно је кроз нацистичке логоре прошло између осам и десет милиона људи, док је од тог броја око 7 милиона људи страдало. Такође, треба истаћи и одговорност Трећег рајха за устоличавање режима који су на својој територији организовали концентрационе логоре и спроводили до тада незамисливи терор над људским животима, а најбољи пример за то представља усташки режим у Независној Држави Хрватској (НДХ) и стварање најозлоглашенијих логора смрти у Другом светском рату (Кољанин 1992).
У припремама за поход на Совјетски Савез, после освајања великог дела европског копна, Трећи рајх није ни смео да остави нејасну ситуацију на југоистоку Европе. Овај простор је економски и већим делом политички био укључен у немачку сферу, али су британско присуство, грчки отпор Италијанима и колебљиво држање Југославије после војног пуча 27. марта 1941. године, учинили да је са немачког становишта, војно решење постало нужно и хитно.
Упоредо са одлуком о војном сламању Југославије, одлучено је да се она уништи као држава о чему је између Трећег рајха и Италије постигнута сагласност. Напад на Југославију почео је 6. априла 1941. године, без најаве, а Југославија је капитулирала већ 17. априла 1941. године. Комадање Југославије остварено је тако да су њиме задовољени пре свега интереси Трећег рајха. Ту се пре свега радило о пацификацији Југоистока, војној окупацији Србије сматраној за језгро Југославије, њеној свестраној експлоатацији (као земљи са вредним рудним богатством), као и поседовању најважнијих саобраћајница.
Док је Трећи рајх анектирао северни део Словеније, а Србију, Банат и део Косова окупирао, Италији су припали јужни део Словеније и велики делови југословенског приморја, а у Црној Гори је установио цивилну, а после устанка, војну управу. Већи део Македоније и југоисточна Србија припали су Бугарској, западна Македонија и већи део Косова и Метохије – италијанском протекторату Великој Албанији, а Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје били су анектирани од стране Мађарске. Стварањем марионетске Независне Државе Хрватске (НДХ), која је постала главни немачки савезник, по обиму злочина и терору вршеним над логорашима, створен је режим који је по својој суровости надмашио своје заштитнике и господаре (Кољанин 1992).
Положај Србије се у односу на Трећи рајх руководио принципом „кажњавања Срба”, односно намера је била да се Србија сведе на што уже подручје, те је била предмет нацистичких врхова. За време окупације није постојала одређена политичка директива и будућности окупиране српске територије, али је стално приметан немачки страх од државности Срба и од било какве обнове државности Србије. На окупационом подручју Србије, у првом плану био је немачки стратешки интерес: мир у позадини фронта на истоку Европе, безбедне комуникације и несметана експлоатација привредних (материјалних и људских) извора. Јасно је било да се становништво Србије није могло германизовати како се то радило у немачком делу Словеније. У Србији су морали да се осигурају мир, послушност и сарадња, а за то се нису бирала средства. Све време окупације на челу Војне управе био је немачки генерал са штабом. За управне задатке постојао је Управни штаб на челу са лицем војно-службеничког звања, док је за војне задатке постојао Командни штаб.
Према становништву Србије цела окупациона власт понашала се као према „нижој раси”, уз наглашено неповерење према квинслизима чија је подршка одмах добијена. Дизањем народног устанка под вођством Комунистичке партије Југославије 1941. године, учврстило се уверење окупатора да Србе треба држати под строгим режимом. Војно- полицијски апарат успео је да до почетка тиме сломи народноослободилачки устанак у Србији 1941. године. Ипак, у гушењу устанка до пуног изражаја долази сарадња свих окупационих и квинслишких чинилаца, што се показало касније и у случају решавања јеврејског питања (Кољанин 1992).
У новоствореној југословенској држави, Јевреји су добили пуну грађанску равноправност и могућност развоја, иако су ограничења остала иста. Период 1918–1941. сигурно је време просперитета јеврејске заједнице у Југославији јер се осећа њихово учешће у јавном животу као и њихов економски положај. Међутим, антисемитизам, устоличен као правац деловања у Хитлеровој идеологији, запљуснуо је и Југославију, али не у толикој мери као што је то био случај са другим земљама Европе. Уочи Другог светског рата у Југославији је живело 75.000 Јевреја, а до рата у њој се склонило 5000–6000 избеглих Јевреја из Немачке, Аустрије, Чехословачке и Пољске. По ослобођењу, у Југославији је пописано 15.000 Јевреја. Током Немачке окупације, на подручју Југославије у најтежем положају били су Јевреји, Роми, а касније и Срби, који су од самог почетка рата највише били терорисани на подручју Независне Државе Хрватске (Кољанин 1992). Јевреји су временом све више били изложени терору, да би у року од годину дана на територији Србије било решено „јеврејско питање”.
Још у најранијој фази окупације успостављена је у Београду институција војноуправног команданта. Немачка врховна команда именовала је на овај положај генерала авијације Хелмута Ферстера који је преузео дужност 22. априла 1941. године и на овој позицији се задржао кратко. Други командант по реду у окупираној Србији био је Лудвиг Шредер којег је после брзе смрти наследио Хајнрих Данкелман. Војноуправни командант био је по немачком закону носилац целокупне државне власти. За извршавање постављених задатака додељене су четири обласне војноуправне командатуре (фелдкомандатуре) које су носиле бројчане ознаке – фелдкомандатура за Београд била је 509, за Ниш 809, за Краљево 610, а фелдкомандатура у Ужицу носила је број 816. При свакој фелдкомандатури основани су логори за држање талаца. У свакој обласној командатури било је две до три окружне командатуре (крајскомандатуре), укупно десет. Свака од њих је по правилу имала службе безбедности и полиције, укључујући и тајну државну полицију – Гестапо. Крајскомандатурама биле су подређене месне командатуре. Све ове војне и полицијске установе вршиле су хапшења, стрељања и упућивале у концентрационе логоре (Беговић 1989).
На челу Управног штаба налазио се др Харлод Турнер, који је на личну Хитлерову жељу допутовао у Београд из Француске. Након сукоба са Аугустом Мајснером,неприкосновеним генералом СС и полиције, од фебруара 1942. године Турнер је смењен са дужности и њега наслеђују Бенер и Данкверц.
На подручју Србије била су организована четири велика логора и неколико мањих. Најпознатији су били логор на Старом сајмишту код Земуна, логор у Шапцу, логор на Црвеномкрстуу Нишу и логор на Бањици.Логор на Сајмишту превасходно је био намењен уништавању Јевреја, али касније су у њега упућивани и партизани, ухапшени припадници народноослободилачког покрета као и други противници. Шабачки логор, који је био највећи после Бањичког, на десној обали Саве, прогутао је много људских живота нарочито након прве непријатељске офанзиве на Мачву и такозвану Ужичку републику. Концентрациони логор на Црвеном крсту формиран је такође у септембру 1941. године. У Београду су се краће време налазила и два мања логора: код Топовских шупа на Аутокоманди и на Звездари код Милишића-циглане (Беговић 1989). У логорима су биле коришћене различите методе мучења од изгладњивања до батинања, али је за сваки тип логора убележена одређена метода мучења: симболи немачких логора биле су гасне коморе и крематоријуми, симболи усташких логора ножимаљ, а симбол логора на територији Србије била је батина. Свака је мање-више болела исто и проузроковала исту ствар код заточеника – смрт, али можда најгори облик мучења јесте било понижавање логораша до те мере да забораве да су људи.
Масовним злочинима којима је обележен „крвави октобар” у Крагујевцу, Краљеву, Мачви, Поцерини и другим крајевима Србије, као и утврђивањем квоте по којој се за сваког немачког погинулог војника стрељало 100 људи, а за рањеног 50, политичко и војно руководство Трећег рајха приступило је остваривању својих планова за вршење геноцида према српском становништу.
Када је главнина устаничких снага потиснута из Србије и генерал Беме отишао из Београда 7. децембра 1941. године, у Србију је упућен Аугуст Мајснер, чија је девиза била „боље мртав Србин него жив”. Под његовим руководством настаје Сигурносна полиција и служба безбедности – BdS, а његову основну полугу представља управо Гестапо. Поред акција Гестапоа и СС јединица, хапшења је вршила и београдска Специјална полиција.
Током окупације Србије, Немци су држали народ у покорности у борби за ослобађење против окупатора. Деловала су два покрета: Југословенска војска у отаџбини и Партизански покрет. Окупација Србије уз неретке сурове одмазде према цивилном становништву трајале су до октобра 1944. године када је Црвена армија у свом победоносном напредовању према Берлину ослободила Београд и данашњу територију Србије. При крају Другог светског рата савезничке западне силе прихватају Комунистичку партију за званичну власт у НФР Југославији. Те нове власти су наметнуле своју верзију историје и свој начин културе сећања на жртве.
БИБЛИОГРАФИЈА
Беговић, С. (1989). Логор Бањица 1941–1944, књига 1. Институт за савремену историју, Београд
Беговић, С. (1989). Логор Бањица 1941–1944, књига 2. Институт за савремену историју, Београд
Кољанин, М. (1992). Немачки логор на Београдском сајмишту 1941–1944. Институт за савремену историју, Београд.
