Млади стручњак из Републике Ирске Џејсон Мек Карти (Jason Mac Carthy) који је завршио студије балканистике на School of Slavonic and East European Studies у Лондону, посетио је Архив Војводине ради истраживања. Том приликом са њим је обављен разговор у форми интервјуа.
Господине Мек Карти, дозволите ми да Вас прво питам где сте научили тако добро српски језик? Говорите наш језик без разлике у акценту и без грешке!
Пре почетка студија балканистике у Риму сам упознао једног Србина, Новосађанина, који је данас мој најбољи пријатељ. Због њега сам научио српски језик, јер ми је један дан рекао „Џејсоне, досадило ми је више да причам са тобом на енглеском, молим те научи српски”. Када сам се вратио у Лондон, уписао сам студије славистике, конкретно балканистике, и почео да учим српски језик. Поред тога што говорим српски, читам и пишем ћирилицом.
Одакле Вам интересовање за Балкан?
Моје интересовање представља сплет разних околности. Као прво, рођен сам у Русији у Санкт Петербургу. Одрастао сам у Москви где сам завршио и средњу школу. Током школовања неки од мојих другара су волели Србиjу, а моји родитељи су се дружили са људима из српске дијаспоре. Поред Срба, били су ту и припадници других народа са простора Балкана које сам имао прилику да упознам.
У свему је велику улогу одиграло и моје интересовање за историју моје породице. Мој прадеда био је ирски добровољац у Првом светском рату који се борио заједно са Србима против Централних сила и спасавао српске војнике и цивиле на територији данашње Северне Македоније. Мој прадеда Мајкл Мек Карти (Michael Mac Carthy) свом сину и унуку, а мом деди и оцу, никада није причао о ратним збивањима и својим ратним искуствима, тако да је увек постојала нека празнина која ме је подстицала на истраживање. Одговор на питање зашто се он приjавио да иде у рат био је: зато што тренутно Добро ратуjе против Зла.
Временом сам увидео да је моја породична историја ближа Србији више него што сам очекивао. Такође, и да постоје неке паралеле између ирске и српке историје, да Ирци и Срби деле исте вредности, што ми је жеља да покажем на неким конкретним примерима. Директор др Кузмановић ми је предложио да у виду кратких прича које би биле постављене на портал Архива Војводине представим резултате истраживања до којих би дошао, што сам са задовољством прихватио.
Да ли сте први пут у Републици Србији?
Нисам. Био сам много пута у Србији између 2015. и 2020. године. Посетио сам Београд и Нови Сад, као и Косово и Метохију, упознао доста људи и стекао бројне пријатеље. Године 2018. боравио сам у Београду у оквиру размене студената, и на Филозофском факултету изучавао српску историју. У овом периоду поред Србије обишао сам и Републику Српску.
Да ли можете нешто ближе да испричате о ирским добровољцима, и шта сте до сада сазнали?
Током студија 2017. године пронашао сам неки чланак на српском језику у ком се говорило о ирским добровољцима у Првом светском рату. Од тада покушавам да истражим ту тему и трагам за изворима на различитим језицима, али сам и схватио да нема много извора о томе. Због недостатка извора, иако ми је то била жеља, нисам био у могућности да напишем дипломски рад који би за тему имао ирске добровољце у британској војсци. Уместо тога одабрао сам тему која се бави паралелама између политичке сцене у Уједнињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца након Првог светског рата и Версајског мировног споразума (“The impact of the events in Ireland on the Yugoslav political scene between 1916-1923”). Из наведених разлога, само један мали део мог дипломског рада односи се на ирске добровољце.
Шта сте тачно писали у том делу дипломског рада?
Фокус мог истраживања је учешће Ираца на Солунском фронту у току Првог светског рата, тачније у конкретној бици која се одиграла на уском планинском пролазу у Вардарској долини поред села Костурино, код Доjрана, близу Ђевђелије, новембра 1915. године. У истраживањима сам пратио кретање Десете добровољачке ирске дивизије од Галипоља, где су Британци послали своје војнике међу којима су били и Ирци, све до данашње Северне Македоније. Интересантно ми је било то како је Десета добровољачка ирска дивизија успела да са чак десет пута мање војника него што је бројала бугарска војска, 8000–9000 у односу на 100.000, спречи Бугаре да крену на српску војску и цивиле који су се повлачили ка Косову и Метохији (или на jуг). Жеља ми је била да пронађем што више података о томе, што у Британији нисам успео. Надам се да ћу у томе успети у Србији, у Архиву Војводине или некој другој установи која негује културу сећања.
Ваш прадеда је учествовао у бици коју спомињете? Од око 8000–9000 Ираца који су у њој учествовали, колико их је преживело?
Јесте, мој прадеда је заједно са осталим ирским војницима добровољцима учествовао у спречавању напада 100.000 бугарских војника на српске војнике и цивиле при повлачењу. Иако их је било неупоредиво мање код села Костурино, успели су да зауставе бугарску војску. Многи Ирци су погинули у тој бици.
На неки начин кроз своје истраживање Ви указујете омаж своме прадеди? Јесам ли у праву?
Тако је. Резултати мојих истраживања представљали би и омаж мом прадеди, разлози за то су лични. Са друге стране жеља ми је да они представљају део колективног памћења и српског и ирског народа.
Као што сам на почетку споменуо, мој прадеда није никада причао о тим ратним догађајима, због чега осећам неку врсту празнине, а и одговорности. Жеља ми је да кроз истраживања попуним ту празнину. Намеравам да током свог боравка у Новом Саду у Архиву Војводине истражим архивска документа која су везана за период Првог светског рата, али и да представим друге занимљиве историјске чињенице о ирском народу.
За крај, како Вам се допада Нови Сад?
Нови Сад је пети Рим, сви путеви воде овде.
Аутор интервјуа: Љиљана Бубњевић
