АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Због превеликог броја људи у логору, али и потребе Трећег рајха за радном снагом ради подизања своје империје, Немци су организовали редовна пражњења. Разликовала су се три пута: пут смрти, пут „непожељних” и пут слободе. Један од видова интернирања заточеника било је слање заточеника на „добровољни” рад у логоре у Норвешкој. У средишту Нарвика налази се Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у северној Норвешкој, а у Ослу је, у оквиру Спомен-комплекса, 1976. године норвешки краљ свечано открио заједнички споменик свим југословенским заробљеницима.
Кључне речи: интернирци, Норвешка, Трећи рајх, концентрациони логори, транспорт логораша
Редовна пражења логора била су учестала у Трећем рајху. Због преоптерећености неких логора, логораши су морали да мењају своје место боравишта на неко време. Често се нису враћали у своје родне крајеве једном када би били послати у „бели свет”. Онда када би затрубио камион испред ћелије знали су шта следи – селидба. Иако су ти исти камиони о којима се тајно говори у ширем друштву неке одводили у сигурну смрт, поједини логораши су на тим точковима транспортовани у неке друге логоре и неке друге самице. Неретко су одлазили у радне логоре, а чешће у логоре смрти. Тако би један Нишлија за два дана постајао „грађанин” Норвешке. Међу својима, али ипак странац. Само неколицина њих дочекала је крај рата и вратила се у свој родни град, док су многи логораши оставили своје животе на „Крвавом путу” изнад Поларног круга. Само они који су се вратили имају права да говоре, а ми да немо слушамо и ћутимо, баш онако како су за њих ћутале беле ноћи и хладни дани онда када им је то било најпотребније.
Због превеликог броја људи у логору, али и потребе Трећег рајха за радном снагом ради подизања своје империје, Немци су организовали редовна пражњења. Прву категорију чинили су затвореници осуђени на смртну казну, у другој су били кривци за интернацију, у трећој они за које нема довољно доказа, а у четвртој они које треба пустити. Разликовала су се три пута: пут смрти, пут „непожељних” и пут слободе.
Из логора на Црвеном крсту логораши су у немачке интересне сфере ишли преко Београда. Затвореници су транспортовани возом са железничке станице „Црвени крст” до Београда, где су привремено били смештени у логору на Бањици или Сајмишту. Током рата укупно је 20 транспорта послато из ова два београдска логора. У логор на Сајмишту налазили су се и логораши допремљени из НДХ ради интернације у логоре у Трећи рајх. Један од логора у који су интернирани био је логор Матхаузен у Аустрији (Груден 2016).
Матхаузен је сматран за логор последњег, најгорег степена. Овај концентрациони логор основан је 1938. године, на 20 километара од Линца. Иако спада у групу концентрационих логора, представљао је логор смрти. По довођењу у логор, затвореници су скидани голи, одвођени на купање, дезинфекцију и бријање. Затим су добијали нешто одеће, смештани у карантин и одвојени од осталих логораша. По истеку карантина сваки од логораша би добио пругасто одело заједно са бројем. Од тада се губи сваки идентитет особе, и особа постаје број. Југословенски затвореници добијали су две беле траке са црним утиснутим бројевима и словом „Ј”. Даље распоређивање логораша у овом логору ишло је преко каменолома, те ако би преживели били би распоређени на други рад. Најчешћи узроци умирања у логору били су: изгладнелост, тровање гасом, смрзавање људи, повреде приликом рада у каменолому, стрељање као различити експерименти ради „унапређења науке” (Груден 2016).
Још један вид интернирања заточеника било је слање заточеника на „добровољни” рад у логоре у Норвешку. Због епидемија и тешкоћа око превоза, са подручја Југославије, у четири наврата, послато је двапут мање, укупно 4.268 затвореника. Они су из других логора стизали у логор на Сајмишту, па су из Земуна бродовима путовали до Беча, возом у теретним вагонима до Штетина (пољски Шчећин), па опет теретним бродовима до норвешких лука. Само им је речено да иду на рад и многи су тај пут сматрали спасом од смрти у логорима. Нису знали куда иду све док нису стигли у Норвешку, за коју многи нису никада ни чули. Путовање је трајало око два месеца, а пут теретним бродовима уз атлантску обалу Норвешке и опасан, јер је британска ратна флота потапала немачке бродове. За време пута једва да су добијали храну и воду за пиће, били су нагурани тако да су једва могли да стоје и обављали су нужду у простору у коме су путовали. Норвешки грађани, очевици искрцавања у луци Нарвик 24. јуна, били су ужаснути оним што су видели. Под јаком стражом кретала се поворка скелета, измучених, готово голих и босих људи, од којих су неке носили или придржавали другови, јер нису били у стању да ходају. Стражари су ред одржавали дрвеним моткама са гвозденим шиљком на врху. Од пристаништа до логора у Бејсфјорду требало је да препешаче још осам километара (Политикин забавник, бр. 3410, 2017).
Радили су на изградњи путева кроз северну Норвешку, такозваног „Крвавог пута” изнад Поларног круга, на изградњи железничке пруге, бункера и обалских војних постројења. Живот је у свим логорима под командом СС јединица био сличан, али је један од најсуровијих свакако био логор Бејсфјорд, у коме су наши заробљеници провели само четири месеца. За то време је од 900 затвореника преживело само 152! Хигијена, на коју се обраћала посебна пажња, састојала се у обавезном купању у често леденој води оближњих језера. Код кога су нађене ваши, убијан је на лицу места. Не само норвешки лист који излази у Лондону, већ и шведска штампа, обавештавају свет о злочинима над српским заробљеницима у Норвешкој. Њујорк тајмс објављује и три слике које је непознати Норвежанин послао Рерслету: превоз до Бјернфjела, логор и заједничку гробницу. На немачко упозорење Шведској, штампа одговара да ниједан лист није изнео било какву неистину, а да је „понашање Немаца према српским заробљеницима у оштрој супротности са нордијским осећајем правде”.
Прве јединице норвешке војске стижу у Тронхејм, где су пребачени сви преживели српски логораши са севера, 12. јула 1945. године, а тек 21. и 22. августа крећу два транспорта ка домовини. Норвежани им приређују свечан испраћај (Политикин забавник, бр. 3410, 2017).
Широм Норвешке, где су били српски логори, никли су споменици. Први од њих био је споменик код логора Поларни круг. Осмислио га је заробљеник, студент архитектуре Велимир Илић, а откривен је 15. јуна 1945. године. На гробљу код места Ботн сахрањено је 1.818 особа, од тога 1.018 непознатих. Норвежани су сачували од заборава чак и место на „Крвавом путу” где је убијен изнемогао српски младић чији је брат његовом крвљу на стени нацртао крст. Када је крв избледела, Норвежани су га премазали црвеном бојом и чувају га као спомен на страдања заробљеника (Политикин забавник, бр. 3410, 2017).
У средишту Нарвика налази се Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у северној Норвешкој, а у Ослу је, у оквиру Спомен-комплекса, 1976. године норвешки краљ свечано открио заједнички споменик свим југословенским заробљеницима.
Друштво југословенско-норвешког пријатељства, данас Норвешко друштво Србије, основано је 1969. године у Нишу. Сваке године у јуну делегација из Србије одлази да посети гробове сународника који су тамо страдали. У Горњем Милановцу, на Брду мира, постоји спомен-комплекс у коме се налази „Српска кућа”, брвнара као она коју су мештани саградили на брду Стјерн за бегунце, и споменик заробљеницима, дело Ж. Максимовића (Политикин забавник, бр. 3410, 2017).
БИБЛИОГРАФИЈА
Груден, И. (2016). Интернирци нишког логора у Матхаузену. Ниш: Народни музеј Ниш.
Политикин забавник, бр. 3410, 2017.
