АУТОР: Радован Сремац
Апстракт
У Шиду је 2016. године Његово преосвештенство епископ сремски господин Василије свечано отворио Црквену ризницу Српског православног архијерејског намесништва шидског. Овај музеј у малом, основан је са циљем да прикупља, чува и презентује духовну и историјску баштину српског православног становништва на овим просторима. Идеја је била да ризница има музејско-истраживачки карактер који би омогућио заинтересованим појединцима и установама да упознају прошлост Српске православне цркве у Шиду и околини кроз обилазак музејске поставке и кроз истраживачки рад са архивским документима. Стална поставка у ризници броји 170 предмета хронолошког распона од друге половине 17. до средине 20. века.
Кључне речи: Шид, Српска православна црква, ризница, богослужбени предмети
Jесени 2015. године започела је реализација дугогодишње идеје о формирању својеврсног музеја црквене уметности у Шиду. За свега два месеца рада, у Шиду је сакупљено право богатство из свих црквених општина у шидском намесништву. Априла месеца 2016. године, Његово преосвештенство eпископ сремски господин Василије, свечано је отворио Црквену ризницу Српског православног архијерејског намесништва шидског. Овај музеј у малом, основан је са циљем да прикупља, чува и презентује духовну и историјску баштину српског православног становништва на овим просторима. Идеја је била да ризница има музејско-истраживачки карактер који би омогућио заинтересованим појединцима и установама да упознају прошлост Српске православне цркве у Шиду и околини кроз обилазак музејске поставке и кроз истраживачки рад са архивским документима. Стална поставка у Ризници, чији аутор је Радован Сремац, броји 170 предмета хронолошког распона од друге половине 17. до средине 20. века.
Велико богатство духовне баштине Срба у овим крајевима резултат је њиховог вишевековног насељавања ових простора. Историјски извори српску православну популацију у Срему помињу већ у 13. и 14. веку, нарочито у време краља Драгутина. Јачање српског елемента нарочито је осетно у 15. веку, када су српски племићи држали велике поседе у Срему. Деценија ратовања турске и угарске војске између 1526. и 1537. године довела је до депопулације у западном Срему. У опустошена сремска подручја после 1529. године насељавано је српско становништво из Смедеревског и Зворничког санџака са влашким статусом. Великом сеобом Срба коју је 1690. године предводио патријарх Арсеније Чарнојевић, додатно је ојачан српски елеменат у Панонији. Ужасни злочини Првог и нарочито Другог светског рата били су посебно усмерени на Србе и њихову баштину. У току злочиначке Независне Државе Хрватске усташе су опљачкале скоро све цркве на подручју шидског намесништва, док су неке, у повлачењу усташких и нацистичких јединица, срушене или тешко оштећене. Покрадено богатство никад није враћено. Вероватно највећи губитак представља усташко паљење ратног барјака цара Уроша Немањића који се чувао у Храму Рођења Пресвете Богородице у Моровићу. Шта је све уништено и украдено данас може само да се претпоставља. Део предмета је након рата враћен у Србију и смештен у Музеј Српске православне цркве у Београду, док је Музеј Срема из Сремске Митровице однео из цркава већи број икона из 18. и 19. века. Оваквим поступцима је територија шидског намесништва остала и без своје баштине која је преживела усташка разарања.
Међутим, и поред свих ових ратних недаћа, свакако Божијом вољом, остао је сачуван велик број предмета који својим карактером и старошћу сведочи о јачини и обиму духовности Срба у Срему сирмијумског Иринеја.
Највећи број музеалија чине иконе од средине 18. века до почетка Другог светског рата. Међу иконама се посебно истичу радови наших познатих уметника попут Распећа Христовог, рад Аксентије Мародић из 1860. године, Свети Николај, рад Стеве Тодоровића и Св. Богородица Арапска са Христом, рад Љубомира Арсеновића из 1863. године из Храма Преноса моштију Св. оца Николаја у Шиду. Затим икона Св. Ђурђиц (Пренос моштију Св. великомученика Георгија) из цркве плетаре Св. великомученика Георгија у Вашици, рад који се ослања на Крачуновском моделу, највероватније из друге половине 18. века.
У Црквеној ризници шидског намесништва чува се и богата библиотека из које је издвојено 211 наслова из периода 1683–1945. године. Библиотека није стручно обрађена. Књиге се могу поделити у три групе: штампана издања, богослужбене књиге и административне књиге. Посебну групу чине списи од 1844. до 1945. године који обухватају: изводе из протокола крштених, венчаних и умрлих, затим рачуне, признанице, уговоре, циркуларне дописе виших црквених и световних власти, преписку између парохија итд. Посебно су занимљиви и значајни списи из времена Независне Државне Хрватске када се Шид, па самим тим и Српска православна црква, налазио у веома тешком положају. Посебну групу списа чине рукописне и штампане музичке партитуре које су биле у власништву Српског црквеног певачког друштва „Јавор-гусле” и његовог хоровође Спасоја Томића.
Најстарије богослужбене књиге потичу из Храма Св. апостола Петра и Павла у Беркасову – Октоих из 1683. године, Антологион из 1697. године и Пентикостар из 1704. године. Све три књиге су штампане у Москви. Из Храма Преноса моштију Св. оца Николаја у Шиду потиче једно изузетно вредно рукописно Јеванђеље које је преписао јеромонах Јован из манастира Хопово 1707. године.
Својим естетским особинама, духовном и историјском вредношћу истиче се престоно Јеванђеље из шидског храма, које је штампано у Москви 1748. године, а оковано у сребро са иконама на емајлу 1822. године. Занимљив је и Пентикостар штампан у Бечу 1855. године који садржи записе о обнови Храма Св. апостола Петра и Павла у Беркасову из 1812, 1878. и 1896. године. Од административних књига треба поменути Протокол крштених, венчаних и умрлих шидске парохије вођен у периоду 1762–1777. године, Црквени инвентар од 1753. године и Циркуларни деловник од 1753. године. Од штампаних књига најстарији наслови су: (непознат аутор), Сербин усред светилишта свог Јерархије Карловачке а пред дверма Народног сабора 1848. Загреб: Народна тискарница Људ. Гаја; Атанацковић, П., Платона, православнога епископа пре Будимскога, сад Бачкога, Опроштај са Будимском и поздрави са Бачком својом епархијом. Нови Сад: Нар. Књигопечатнаја др Данила Медаковића, 1852; Петрановић, Г., Добриј пастир или Проповеди разногрода за све недеље и празднике и друге случае за употребление парохиалного свештенства. Част 3. Карловци: Митрополитско-Гимназиална Типографиа, 1859; и Ристић, М. Х., Система целокупне философие. Књига 5. Метафисика. Карловци: Митрополитско-гимназиална Трипографиа из 1860. године. У ризници се чувају повезани и укоричени сви уговори о градњи шидског храма из друге половине 18. и прве половине 19. века и спискови дародаваца цркви од 1806. године. Затим, ту је и Именик Српског црквеног певачког друштва „Јавор-гусле” од 1876. године итд. Значајне су и архиве задужбина знаменитих Шиђана основане при црквеној општини: Задужбина Алексе и Катарине Ђорђевић, Задужбина Исидора и Евице Регелац, Задужбина Марије Орешковић итд.
Велик број предмета у ризници сведочи о живом донаторском духу међу православним верницима. Од тих дарова из ризнице можемо поменути круне за венчање које су шидском храму за покој душе свог сина Милана, 1867. године, поклонили Љубомир и Софија Момировић, затим из истог храма – плаштаница – рад и дар Дафине Станковић из 1805. године, путир – дар Петра и Александре Мауковић из 1867. године и нешто старији крст који је даровао Марко Мауковић 1845. године. Веома занимљиво је буре за освештавање богојављенске водице које је Марија Орешковић, супруга чувеног тамбураша Мите Орешковића, поклонила шидском храму 1868. године. Из Храма Св. пророка Илије у Илинцима потиче путир – дар Теодора Теше Станивуковића из 1916. године, крст – дар Миливоја и Наталије Марковић 1926. године и Јеванђење – дар задруге Уроша и Владимира Трумића из 1917. године. У Храму Св. великомученика Димитрија у Љуби чувао се путир који је 1881. године даровао Сава, игуман манастира Кувеждина. Ту су даље иконе из Моловина које су даровали Младен и Драгиња Грујић (1898), Сава Мишковић (1902) и Сима и Милева Милутиновић (1910); из Беркасова Јелисавета Вукичевић (1867), Сима Михаиловић (1885) итд.
Посебно место у ризници као својеврсни бисер, заузима путир који је манастиру Привина Глава поклонио Трифун Исаковић 1753. године. Путир се неким чудним путевима касније обрео у Храму Св. Николаја у Адашевцима одакле је пренет у Ризницу. О Трифуну Исаковићу нема пуно података. Изгледа да није био толико знаменит, нити доминантан у српској историји као његов старији брат Вук Исаковић. Ако никако друго, онда су обојица познати из Сеоба. Трифун је учествовао 1738. године на аустријској страни у рату са Турцима, и након тог рата добио чин капетана. Попут његовог брата Вука, и он је био велики ктитор фрушкогорских манастира, посебно Шишатовца. Трифун је о свом трошку подигао гробљанску капелу у Шишатовцу 1750. године. Преминуо је од туберкулозе 6. марта 1763. године. Поменути путир је израђен од сребра са позлатом. Украшен је техником урезивања. На самом реципијенту се налазе четири медаљона са представама четири свеца. Између медаљона се налазе флорални мотиви. На стопи пехара су четири представе шестокрилих анђела. На доњој страни стопе налази се урезан текст о поклонодавцу.
Посебно место у ризници као својеврсни бисер, заузима путир који је манастиру Привина Глава поклонио Трифун Исаковић 1753. године. Путир се неким чудним путевима касније обрео у Храму Св. Николаја у Адашевцима одакле је пренет у Ризницу. О Трифуну Исаковићу нема пуно података. Изгледа да није био толико знаменит, нити доминантан у српској историји као његов старији брат Вук Исаковић. Ако никако друго, онда су обојица познати из Сеоба. Трифун је учествовао 1738. године на аустријској страни у рату са Турцима, и након тог рата добио чин капетана. Попут његовог брата Вука, и он је био велики ктитор фрушкогорских манастира, посебно Шишатовца. Трифун је о свом трошку подигао гробљанску капелу у Шишатовцу 1750. године. Преминуо је од туберкулозе 6. марта 1763. године. Поменути путир је израђен од сребра са позлатом. Украшен је техником урезивања. На самом реципијенту се налазе четири медаљона са представама четири свеца. Између медаљона се налазе флорални мотиви. На стопи пехара су четири представе шестокрилих анђела. На доњој страни стопе налази се урезан текст о поклонодавцу.
Како је основно школство све до прве половине 20. века било организовано под окриљем Српске православне цркве, у црквеној архиви се чува и изузетно вредна документација везана за историју школства у Шиду. Српска православна црквена општина у Шиду саградила је неколико објеката за потребе основне школе: почетком 19. века тзв. „стару” школу, затим 1889. године нови објекат мушке основне школе (данас Српски дом), 1910. је сазидан, а 1928. године је проширен објекат мешовите основне школе (данас Владичански двор), а 1922. године саграђена је Грађанска школа (на месту данашњег ДДОР-а). Целокупна црквена делатност везана за рад школе забележена је у школским записницима од 1840. године. Посебно су драгоцени заврши рачуни школске општине од 1804. године.
Иако отварање Црквене ризнице у Шиду представља преседан у Србији (сличне ризнице постоје само у Београду и Сремским Карловцима), она је само почетни корак у очувању и презентацији духовне баштине Шида и околине. Већина предмета у ризници захтева конзервацију и рестаурацију, а то је следећи корак у овом пројекту. Надамо се да ће се у будућности пронаћи финансијска средства за ове послове заштите, као и да ће наша ризница привући пажњу историчара и историчара уметности који ће је на адекватан начин публиковати.
