АУТОРКА: Јелена Станковић

Апстракт:

На мапи људског страдања у II светском рату, масовна одмазда над цивилним становништвом у Краљеву од 15. до 20. октобра представља злочин против човечности који је почињен под управом немачке окупационе јединице. Музеј у Краљеву у својој збирци верно чува сећање на страдале Краљевчане кроз фотографије, оригиналне писане речи као и збирке имена страдалих у којој су пописана сва имена и презимена оних који су оставили своје животе тог октобра 1941. године.

Кључне речи: Музеј, Краљево, Други светски рат, спомен-парк, октобар

Знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке.

Владика Николај Велимировић

Дело не може бити избрисано, сећање такође. Култура сећања је један од начина за утемељивање сећања. Музеји су нека врста културе сећања. Они беспоговорно чувају сећање на велике догађаје из наше историје. Захваљујући њима и људима који их обогаћају, историја је учитељица живота. У музејима можемо пронаћи важне податке, од праисторијских предмета до оригиналних рукописа заточеника, писама упућених вољенима, дечјих ципелица, распалих одела. Попут Музеја у Краљеву, неколицина музеја у Србији чува врло вредну грађу која потиче из времена Другог светског рата. У некима чак те предмете можете дотакнути, проучити, осетити. Овакво сећање не бледи. Ужас и страх који се увуче под кожу у моментима када завирите у логорашке самице остаје у памћењу док год се човек сећа. А човек се може дуго сећати, таман онолико колико је потребно да подстакне и друге да се сећају и не забораве да каткад прошетају до оближењег музеја не би ли на тај начин обновили своје знање и одали почаст онима који су им претходили.

Као сведоци времена у којем је изгубљено много људских живота, а у многим кућама угашена огњишта, поред стратишта и масовних гробница, култура сећања огледа се и у музејима, где се кроз тематске поставке изнова рехабилитује сећање на страдале. Као један такав пример, истиче се Народни музеј у Краљеву са сталном поставком посвећеној страдалима 1941. године у Другом светском рату.

У оквиру историјског одељења формирана је специфична меморијална збирка предмета стрељаних талаца у лагеру октобра 1941. У њој су обједињени архивска грађа, фотографије и предмети – фрагменти из свакодневног живота цивила који су стрељани од 15. до 20. октобра 1941. у масовној одмазди – злочину против човечности који је извршила регуларна војска Вермахта. Ова јединствена тематска збирка садржи драгоцен меморијални материјал, деценијама прикупљан у сталној комуникацији Народног музеја и некадашње установе Спомен-парка са породицама жртава. Личне карте, легитимације, радне књижице, војне исправе стрељаних у лагеру, индекси – драгоцена је меморијална документарна грађа и све се то налази у склопу поставке.

Последње поруке из лагера послате породицама предмети су од изванредне вредности јер проговарају својеручним записима страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде места издате породицама о стрељању ближњих током децембра 1941. Садржај збирке чине и оригинални, аутентични и веродостојни историјски извори – спискови стрељаних настали у фабрикама, установама и школама где су страдалници били запослени. Као изузетно сведочанство и посвета страдалима, у дну собе налази се књига са идентитетима жртава пописаних по азбучном реду (http://nmkv.rs/историја/).

Што је временска дистанца већа у односу на Други светски рат, број оних са непосредним искуством и сећањем је све мањи. У уверењу да „сећање није само слаба трска на коју се не можемо ослонити” и да још постоје „документи који ходају на две ноге”, извесно је да се може задовољити потреба за истином. О последњим данима живота затворених у локомотивској хали, најпотресније говоре записи талаца према којима се може претпоставити да су они планирали да наставе своје породичне животе. Нису ни слутили колико је заправо крај близу и да се немају чему надати. Трајне трауме, осим преживелих, носили су и радници Фабрике авиона и Ватрогасне чете који су били одређени да сахрањују стрељане: „Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе… Около смо гледали лешеве, крв и били умрљани крвљу по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и устајали. За нас је све, време стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан сан… Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку, и вући друга или познаника у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори […]”. Многе породице су у октобарском стрељању изгубиле више својих чланова (Крејаковић и Новчић 2015).

На мапи људског страдања у II светском рату, масовна одмазда над цивилним становништвом у Краљеву од 15. до 20. октобра представља злочин против човечности који је почињен под управом немачке окупационе јединице. Оружани напади устаника на немачки гарнизон у Краљеву, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, били су непосредни повод за дословно спровођење наредби. Плакатиране наредбе немачке Команде места увеле су Ванредно стање са преким судом у Краљеву 15. октобра и истог дана упериле цеви митраљеза у таоце из локомотивске хале: раднике, службенике и шегрте из краљевских фабрика, железничаре, запослене у Општини, Среском начелству и другим Установама, као и у грађане рацијом покупљене из кућа, градске болнице, под сумњом да су у сарадњи са устаничким покретом. Убијани су чак и православни свештеници. Остаје сведочење о свештенику Драгославу који је стојећи пред стрељачким водом читао наглас псалме из Светог писма. У тренутку када је видео да ће немачки војници да пуцају, склонио је Свету књигу и узвикнуо: „Не бојте се смрти браћо, Христос васкрсе!” Одјекнуо је пуцањ и свештеник је страдао са својом паством.

Мапирани трагови овог злочина који су сачувани у историјским изворима, воде до броја од 2.196 стрељаних талаца на губилишту у Лагеру од 15. до 20. октобра 1941. године. Највећи број стрељаних талаца био је у најделотворнијем животном добу, између 25 и 55 година, али су међу жртвама биле и особе млађе од 18 година. Стога се посредне последице масове одмазде огледају и у броју породица које су остале без хранитеља, а посебно према броју ратних сирочади (Крејаковић и Новчић 2015).

Меморијална соба – Народни музеј у Краљеву (Извор: Јелена Станковић, 2019)

Иза масовних злочина, читав простор лагера је засут кречом. Вишегодишња истраживања утврдила су имена 2.255 страдалих лица, а за страдале у одмазди од 15. до 20. октобра 1941. године утврђено је 2.196 лица, док се за преостали број лица не може тачно утврдити када и где су страдале. У то време, у првом моменту, нико није могао да верује да је страдао толики број људи, али касније када су породице сазнале за трагедију својих најмилијих, на готово свакој кући у Краљеву вијорио се црни барјак. На месту страдања породице су подигле крстове са уписаним именима. Лагерско гробље постало је стециште људске туге, носталгије, сећања на ближње, као и место колективне меморије (Крејаковић 2013).

Како би се утемељила у колективној свести, била су неопходна понављања симбола жртвованог пролетаријата и родољуба, преко којих се успоставио континуитет владајуће елите жртвама. Насупрот овоме, изграђиван је супротстављени свет народних непријатеља, колаборациониста, издајника радничке класе како би се свесно могло управљати колективном свешћу (Крејаковић и Новчић 2015). Бројем жртава се лицитирало у складу са потребама елите, односно друштвено-политичких захтева, лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних талаца (Крејаковић 2013).

Имајући у виду да се појединац не може сећати онога што није искусио, да уколико је сам догађај почетак, памћење представља резултат, траг сећања не може да постоји код постгенерације. Присуство блискости које потоње генерације имају према трауматичном догађају, нарочито услед страдања чланова породице, суграђана, чија болна искуства присвајају и памте преко прича, слика, окружења у ком су одрастале, успоставило је термин постпамћења. Ипак, у народу је општеприхваћена претпоставка да се култура сећања огледа у „окамењеним сећањима” изнад хумки погинулих, те се поставља питање – да ли ширећи илузију националног памћења, илузију која је окамењена, привидно постојана, споменик треба да замени рад друштва на култури сећања, уколико: „што се мање сећање доживљава изнутра, оно више постоји на скелама које га окружују и спољашњим знацима” или „Да ли споменици треба да обављају посао памћења уместо нас самих?” (Крејаковић и Новчић 2015).

Такође, крагујевачка и краљевачка трагедија 1941. године служиле су као погодна средства за политичке обрачуне и задовољавање потреба тадашње елите. Слику о злочину против човечности у Краљеву далеко више стварали су публицисти него историчари. Спомен-места, спомен-збирке и спомен-предмети увек су одређени друштвеним и политичким околностима и одлукама, те тако чине централни, парадигматски наратив у изградњи монолитних идеолошких система, али и у његовој деконструкцији. Како је истакао В. Бењамин: не постоји ниједан документ о цивилизацији који није у исто време и документ о варварству. Сећање на Други светски рат представљало је најважнију инстанцу у конструисању колективног идентитета, док су се непријатна питања вешто избегавала, а неговало се заједништво бивших југословенских држава. Простори страдања, уређени према тадашњим потребама и принципима, постају места где су се најтрагичнији догађаји и датуми претварали у празнике, свечаности, масовна окупљања грађана, где је историја требало да добије нови симбол (Крејаковић и Новчић 2015).

СПОМЕН-ПАРК „14. ОКТОБАР

На месту где је у периоду између 15. и 20. октобра 1941. године стрељано приближно 2000 људи, организован је Спомен-парк „14. октобар”. Крајем 1960-их покренута је акција да се подручје на којем су вршена стрељања обележи на достојан начин. На расписаном конкурсу за идејно решење изгледа спомен-парка прву награду су освојиле архитекте Спасоје Крунић и Драгутин Ковачевић. Уређење спомен-парка завршено је 1970. године. Парк обухвата површину од 12 хектара.

На простору код масовних гробница саграђен је споменички комплекс у виду неколико колона камених скулптура, које су израђене тако да подсећају на посечена стабла. Ово је симбол наглог прекида живота стрељаних Краљевчана 1941. године. На местима масовних гробница подигнути су затравњени земљани хумци. Централни споменик, заједно с гледалиштем, твори амфитеатрални простор, предвиђен за одржавање пригодних манифестација. У Спомен-парку „14. октобар” сваке године одаје се почаст стрељаним Краљевчанима за време Другог светског рата, уз организовање свечаности и полагање венаца.

БИБЛИОГРАФИЈА

Крејаковић, С. (2013). Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941. Београд: Музеј жртава геноцида.

Крејаковић, С., и Новичић, С. (2015). Култура сећања – ко не памти изнова проживљава. Краљево: Народни музеј Краљево.

http://nmkv.rs/историја/