АУТОР: Радован Сремац

Апстракт: Конкордатска криза 1937. године и припајање Шидског среза новооснованој Хрватској бановини 1939. године представљају увод за предстојећи крвави период НДХ и главне прекретнице у српско-хрватским односима у контексту Шида. Ретка сачувана документа која сведоче о односу београдских власти према Шиду, касније управе Хрватске бановине према Шиду, а потом и о међусобном односу између Срба и Хрвата као главних представника српске православне и римокатоличке цркве, од непроцењиве су важности не само за Шид, него и за изучавање српске националне историје. Таква документа су сачувана у архиви Српске православне цркве у Шиду. Бурна дешавања у тадашњем Шидском срезу распирила су већ постојећу међунационалну и међурелигијску напетост. На жалост, иако је Патријаршија реаговала на акције усмерене против противника конкордата, првенствено припадника СПЦ, касније у време припајања Шидског среза Хрватској бановини остала је потпуно равнодушна на апеле Шиђана, као, на крају крајева, и сви остали носиоци власти у Београду.

Кључне речи: Шид, Српска православна црква, конкордатска криза, Бановина Хрватска, Други светски рат, страдање Срба

Увелико распламсали нацизам Трећег рајха и лагано спровођење у праксу клеро-усташке иделогије и њених циљева током четврте деценије 20. века, достигли су свој мирнодопски врхунац у конкордатској кризи у Краљевини Југославији 1937. године. Некако у то време отворено су испољена стремљења хрватског народа у Краљевини због наводне неравноправности. У земљи, а нарочито у Београду, дошло је до тада невиђених напада на православно свештенство. О томе говори и акт Патријаршије пов. бр. 2 од 18. марта 1937. г. упућен Шидском намесништву као упозорење на могућу опасност. Исти дописи су се поновили у октобру исте године. Тада се беркасовачки парох Жарко Ракић жалио на бележника у селу, Милана Плавшића, који је слао извештаје о делатности овог пароха против конкордата. На седници Скупштине Црквене општине у Шиду 14. јануара 1937. године свештеник Нешко Нешковић је образложио члановима Скупштине пројекат конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана парафираног 25. јула 1935. године и предложио да Скупштина о том пројекту донесе свој заључак. Скупштина је закључила да се умоле ови одлучујући фактори, а то су Краљевски намесници, Народна скупштина и Краљевска Влада, да се пројекат конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије не озакони, јер вређа интересе државе и интересе наше Српске православне цркве.

Његова светост патријарх српски Варнава (1930-1937)

Након што је пала влада Милана Стојадиновића који није желео преуређење Југославије, нову владу je саставио Драгиша Цветковић. Чим је дошао на власт, Цветковић је признао народни индивидуалитет Хрвата као резултат посебног развитка, а истакнуто је да је ради учвршћивања Југославије и унутрашњег мира потребан споразум између државе и хрватског народа. Овај споразум, познат као Споразум Цветковић-Мачек, закључен је 26. августа 1939. године. Резултат споразума је било стварање бановине Хрватске којој су придодати срезови Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Травник и Фојница. Бановина је добила одговарајуће компетенције, а морала је да обезбеди равноправност Срба, Хрвата и Словенаца, једнакост при учешћу у вршењу јавне службе итд. Споразум је на широком фронту допуштао Хрватима знатан степен аутономије. Између осталог, Хрватска сељачка странка ојачала је своје полувојничке организације, и то Сељачку заштиту у сеоским подручјима, и Грађанску заштиту у градовима.



Допис Патријаршије у вези амнестије Шиђана осуђених због противљења конкордат

Овим споразумом за Србе у Шидском срезу је започео својеврсни прогон на националној основи који ће кулминирати у крви само две године касније капитулацијом Краљевине Југославије, оснивањем тзв. Независне Државе Хрватске и припајањем целокупне територије Срема истој. На свим нивоима власти и у свим јавним службама у Шиду започело је отпуштање радника српске националности, а на њихова места су запошљавани Хрвати и Немци. Најјачи удари су били у просвети где су отпуштени скоро сви професори српске националности. Ишло се дотле да је из школског програма избачен Бранко Радичевић, а ћирилица је сматрана споредним писмом. Ове измене су биле толико оштре и изненадне да су до данас остале у сећању бројних старијих Шиђана. Због овакве ситуације реаговала је и Патријаршија дописом број 1685 од 4. марта 1940. године тражећи од локалног свештенства тачне пописе учитеља по вероисповести и однос националне структуре становништва и националне структуре учитеља. Због неповољног положаја српског становништва у Шидском срезу након припајања истог Бановини Хрватској, црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке у Београду је послат допис архијерејског намесника шидског протојереја Нешка Нешковића са захтевом да се поништи извршена реорганизација у погледу овог среза. У овом допису број 123 од 20. фебруара 1940. године наводи се да Шидски срез има 34.979 становника од чега 16.320 или 47 % чине Срби. Хрвата је било 11.750 а Словенаца 11. Преостали број чине мањине и то: Немци 3000, Русини 2800, Словаци 800, Јевреји 200 итд. У самом Шиду од 6000 становника, Срба има 3200, Русина 1200, Словака 750, Немаца између 450 и 500 док Хрвата има мање од 100 душа и оваква национална структура се наводи као најбољи показатељ да је Шидски срез без разлога припојен хрватској бановини. На жалост, управа Српске православне цркве је у наредном периоду остала нема на сва дешавања у Шидском срезу.

Храм и парохијски дом уочи Другог светског рата

Политичка криза у Европи и почетак рата 1939. године унели су додатни немир у становништво. Из сведочења старијих Шиђана може се закључити да готово нико није осећао страх од стремљења Хрвата као вишевековних суграђана, него искључиво од нацистичке Немачке. Посебан страх су имали Јевреји којима је већ неколико година била позната судбина њихових сународњака у самој Немачкој и земљама које је Немачка до тада окупирала. Надолазеће мрачне дане најавила је група Хрвата из Строшинаца, Липовца и Вашице певањем песме Павелићу у центру Шида: „Живела ти рука што је убила српског хајдука. Павелићу дај ми пушку са два метка да убијем краља Петра“. Овакав иступ проусташке хрватске „заштите“ 1940. године довео је до оружаног сукоба у самом центру Шиду.

Улазак немачких тенкова у Шид на први дан јеврејског Песаха и проглашење Независне државе Хрватске запечатили су судбину хиљаде грађана Шидског среза. Доношењем нацистичких расних закона којима су Јевреји и Цигани проглашени нижим расама, као и клеро-усташких закона којима су Срби и Српска православна црква предодређени за нестајање, искристалисало је друштвену ситуацију. Србима је постало јасно да им већа опасност прети од новопроглашене хрватске државе него од немачког окупатора. Већина домаћих римокатолика и велик део гркокатолика пришли су усташкој струји. Наравно да је и велик број њих остао противник ове мрачне идеологије и као пример тога се може навести судија и касније управник суда др Зденко Месингер. Шидски Немци су већ тад били организовани у тзв. „културбунд“ а међу њима се, као најбољи у припреми преузимања власти, истакао Антон Гес. Поједини домаћи Немци, попут Андрије Хубера, нису пришли нацистичкој странци и остали су коректни до краја рата. Сам Хубер је помагао партизански покрет токо мцелог рата.

Последња седница шидског Црквеног одбора одржана је 15. јануара 1941. године. Због комплексне ситуације у Краљевини седнице нису одржаване и вероватно су све активности црквене општине сведене на минимум. Већ 11. априла 1941. године шидске усташе на челу са Јосипом Шуком, Антоном Бриндлом и Славком Варговићем преузеле су власт у Шиду: најпре од среског начелника, затим пошту, железничку станицу, банке и новчане заводе итд. Веома брзо функцију логорника је од Варговића преузео лекар др Ђура Вујић.

Након оснивања усташке државе, прве на удару су се нашле Српска православна црква и ћирилица као симболи српске националности, а потом и сви остали симболи Краљевине Југославије. Успоставом НДХ проглашено је да надлежност Српске православне цркве у НДХ престаје за више 1,8 милиона православаца у Хрватској. Указом Анте Павелића од 3. априла 1942, основана је Хрватска православна црква. Три недеље касније, 25. априла, донет је закон о забрани ћирилице: „На подручју Независне државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“ (Основни закони НДХ, Законска одредба о забрани ћирилице, члан 1).

Одлука о оснивању Хрватске православне жупе у Шиду (2 стране)

Сви донети закони почињу одмах да се спроводе и у Шиду о чему сведочи и документ од 20. априла: „Господину Нешку Нешковићу, Србско православни Свеченику Шид: Примите до знања да према наређењу Њемачке команде, имате скинути смјеста Грбове са торња Ваше цркве, те да несмијете, све тако дуго имати Богослужење у тој цркви док се ти грбови на торњу налазе. У Шиду 20. травња 1941. Котарски усташки стан Шид”. Разгласна станица у Шиду је објавила да је „Србима, Циганима и псима забрањено да се крећу након 18 часова“. Прогони свих оних који нису пристали уз усташки и нацистички режим започети одмах по успостављању власти резултирали су моменталним организовањем отпора и борбе против окупатора.

Већ 11. јуна ухапшени су а потом и погубљени први Срби у Шиду, на жалост њихова тачна судбина никад није откривена. Током лета 1941. године сакупљени су сви православни свештеници из Шидског среза и заједно са породицама упућени у логор у Цапраг а одатле у Србију. У Шиду је за новог свештеника Хрватске православне цркве постављен руски избеглица Василије Јурченко. За њега се у послератном извештају Анкетне комисије каже: „…када је створена Хрватска православна црква на челу са митрополитом Гермогеном т.ј. када су преконоћи сви Срби проглашени Хрватима православне вере, постављен је Јурченко за пароха у Шиду са надлежношћу од Винковаца до Лаћарка. Тај Јурченко је био експонент окупатора, т.ј. помагач усташки у завађивању, однарођавању и покатоличавању српског народа“. Прва седница Црквеног одбора Хрватске православне цркве у Шиду одржана је 12. јула 1942. године са једном тачком дневног реда, а то је оснивање Хрватске православне цркве у Шиду. Након што је решењем Министарства правосуђа и богоштовља бр. 7214-Б-1942 од 2.7.1942. Василије В. Јурченко, именован за привременог пароха парохије шидске, он је са Лазаром Павковићем од општинског бележника Ивана Даражаца, а у присуству Николе Илића котарског предстојника, примио кључеве од православне цркве. Након тога Јурченко је 11. јула отворио цркву и извршио примопредају црквених ствари које су се налазиле у цркви, а затим истога дана у 8 сати увече у цркви обавио бденије и тиме отпочео богослужење у храму по правилима хрватске православне цркве. Први сазив црквеног одбора ХПЦ у Шиду чинили су стари чланови и то до избора нових чланова 25.10.1942. године.

Усташка власт у Загребу одузела је од шидске црквене општине власништво над црквеном имовином и као новог власника уписала управу Хрватске православне цркве о чему је Министарство правосуђа и богоштовља обавестило црквену општину у свом допису од 28.7.1942. бр. 8190-Б-1942.

У власништву шидске црквене општине на дан 24. јуна 1941. године налазило се следеће:

1. Покретнине

– расположива готовина на уложној књижици Шидске штедионице 11.221

– блокирани улог на уложним књижицама 42.493,38

– хартије од вредности (7 % држ.зајам) 50.000

– 10 деоница Шидске штедионице 500

– једна Wertheim благајна (каса) 3.000

– канцеларијски намештај 2.000

– црквене ствари (одежде, путири, књиге, свећњаци) 150.000

– 4 звона 100.000

________________________________________________

Укупно: 359.214,38

2. Непокретнине

– црква са торњем 500.000

– кућа за први парохијски стан 150.000

– кућа за други парохијски стан 80.000

– зграда за грађанску школу 180.000

– зграда за основну школу I 130.000

– зграда за основну школу II 150.000

– кућа за становање „Чворков“ 40.000

– кућа за становање „Мајтан“ 50.000

– кућа за послужитеље 20.000

– 12 и по јутара ораница 80.000

– 32 јутра ораница парохијске сесије 240.000

________________________

Укупно: 1.620.000

На основу наређења Министарства правосуђа и богоштовља од 10.6.1942. бр. 5613-Б-1942 црквена општина је извршила попис свих припадника Хрватске православне цркве у Шиду. Истовремено је направљен и црквени инвентар. Како је јулијански календар био укинут законском уредбом, по први пут у историји храма Преноса моштију св. оца Николаја у њему су 24. и 25. децембра 1942. године одржане службе за римокатолички Божић. Како је Јурченко инсистирао на седници одбора одржаној 20. децембра те године: „да одборници кроз мијесто прогласе, да ће се у цркви речених дана служба вршити и да што већи број особа присуствује богослужењу“.

Свештеник тзв. Хрватске православне цркве у Шиду обавештава митрополита исте цркве Гермогена о стању у Шиду

На жалост, за период од преузимања храма и успостављања жупе ХПЦ у Шиду па до ослобођења, нема сачуваних докумената која би подробније говорила о дешавањима у Шиду. Последња седница црквеног одбора Хрватске православне цркве у Шиду одржана је 25. јуна 1944. године. Требало је да прође годину дана па да се поново формира српска православна црквена општина и одржи прва седница црквеног одбора Српске православне цркве 3. јуна 1945. године. На тој седници су присуствовали стари свештеници, прота Нешковић и јереј Чворков.

Тачан број страдалих цивила свих националности на подручју шидског среза у периоду Другог светског рата никад до данас није утврђен. О поименичном списку нема ни говора. Сматра се да је страдало преко 2000 особа оба пола и свих узраста. Само у комплексу логора Јасеновац страдало је 1773 становника тадашњег Шидског среза. Од тог броја по имену је идентификовано 1753 особе и то 682 особе српске националности, 1057 Цигана, 23 Јевреја, 9 Хрвата и 2 особе неутврђене националности. У Јасеновцу је страдало укупно 496 деце са подручја Шидског среза. Овом броју од 1773 цивила страдалих у Јасеновцу, треба додати и близу 200 цивила стрељаних у Сремској Митровици, око 60 особа убијених у Аушвицу и неутврђен број особа страдалих на разним другим стратиштима. Узевши у обзир и страдале борце, укупан број страдалих у Шидском срезу увелико прелази цифру од 2000 односно 6 % од укупног броја становника.

Након ослобођења Шида 6. децембра 1944. године протојереј Нешко Нешковић одржао је молебан у храму Преноса моштију св. оца Николаја у Шиду. Приликом беседе држао је свећу којој је постепено слабио пламен све док се није потпуно угасио. Присутни Шиђани су прокоментарисали да је то лош знак. Шест недеља касније, 17. јануара, Немци су извршили снажан противудар познат као „Зимска олуја”, којим су потиснули Прву југословенску армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, Прва армија (ојачана Другом пролетерском дивизијом), присилила је непријатеља на дефанзиву и повратила Шид. По ослобођењу Шида и повратку свештенства заведен је ред у парохију и кренуло се са обновом црквене организације. Већ за 1945. годину прикупљен је парохијал од укупно 229 српских православних домова. Одмах након рата настављено је обележавање храмовске славе без икаквих противљења од стране нове власти о чему говори и извештај проте Нешковића од 17. маја 1946. године. Новим разграничењем након рата поништена је одлука Краљевине из 1939. године и Шидска општина је враћена у административне границе Србије.

Храм Преноса моштију Св. оца Николај у Шиду 2018.

Будући да је комплетна архива Шидског среза/котара/општине до 1945. године уништена од стране општинских власти у два наврата, 1950/1951. године и поново крајем 1970-их, малобројна документа из предратног и ратног периода која су сачувана у црквеном архиву, од непроцењиве су вредности за прочување верско-политичких дешавања у Краљевини Југославији и касније у НДХ. Конкордатска криза 1937. године и припајање Шидског среза новооснованој Хрватској бановини 1939. године представљају увод за предстојећи крвави период НДХ и главне прекретнице у српско-хрватским односима у контексту Шида.

БИБЛИОГРАФИЈА

Јаковљевић, С.

2014 Српска Православна Црква у конкордатској борби 1937. године – покушај нове синтезе. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду 73(2): 272—295.

Јаковљевић, С.

2015 Српска Православна Црква у конкордатској борби 1937. године – покушај нове синтезе (II deo). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду 74 (1): 269—293.

Р. Сремац, Храм Преноса моштију Св. оца Николај у Шиду, Шид: Завичајни клуб општине Шид, 2018.

Aрхив Српског православног архијерејског намесништва Шидског.

Архив Српске православне црквене општине у Шиду.