АУТОР: Марко Павићевић
Aпстракт
Рад представља осврт на историју и градитељско наслеђе града Сирмијума из периода Велике сеобе народа, као и на бројне промене настале у популацији и структури градског насеља током ових бурних два века европске историје.
Кључне речи: Сирмијум, Римско царство, Велика сеоба народа, Хуни, Авари, Аварски каганат
Задатак овог рада је да прикаже историјат и структуру римско-византијског града Сирмијума кроз последњих двеста година његовог постојања, односно од 375. до 582. године. Сам наслов рада довољно јасно дефинише предмет проучавања, како временски, тако и просторно, али бисмо у циљу бољег разумевања могли дати нешто прецизније објашњење.
Увод: географски и хронолошки оквири
Када говоримо о конкретним географским оквирима, онда се овај рад ограничава на урбано подручје некадашњег Сирмијума (карта 1, 2), града подигнутог на левој обали Саве у данашњем Срему, који је по њему и добио име, а на месту на коме данас лежи модерна Сремска Митровица. Будући да се античко насеље кроз векове ширило и на десну обалу реке, рад ће обухватити и налазе са подручја суседне Мачванске Митровице. Хронологија којом ћемо се бавити подразумева нешто више од два века и ограничена је двема годинама. Доњу хронолошку границу представља година хунског продора у Европу и отпочињања Велике сеобе народа, док би горњу границу чинила година коначног разарања и заузимања византијског Сирмијума и његовог укључења у састав Аварског каганата (карта 4). Како бисмо стекли што јаснију слику о овом изузетно значајном римско-византијском центру, биће потребно да на појединим местима изађемо из стриктно зацртаних географских и хронолошких оквира и сагледамо ствари у нешто ширем контексту. Ова, али и сва друга питања везана за дату тему, размотрићемо у наставку текста.
Историјат града
Настанак Сирмијума везује се за прве продоре Римљана ка Дунаву и доњим токовима Саве крајем I века п. н. е. Подигнут на ниској и песковитој обали која прелази у благо узвишење код данашње Калварије, Сирмијум се положајем није посебно истицао међу осталим панонским насељима на Сави. Међутим, како је долином Саве пролазила главна комуникација између Италије и Подунавља, град је свој значај стекао у систему римских путева и саобраћаја. У том контексту је и први пут поменут у VII књизи Страбоновог географског дела. Страбон (око 65 год. п. н. е. – око 25 год. н. е.) наводи да је Сирмијум значајно насеље на путу од Тергесте (вероватно Трст) према Дунаву (Мирковић 2006, 11–14).
Већ почетком нове ере, Сирмијум као и читава Панонија постали су ратно поприште. Чести немири претворили су се у отворени рат када су се племена Илира и Панонаца, које су Римљани претходно покорили, подигли против новоуспостављене власти. Упркос томе што је устанак попримио широке размере, Сирмијум је остао чврсто упориште Римљана током читавог рата и одиграо у њему значајну улогу. Град је одолео и великој опсади коју је предводио бреучки војсковођа Батон. Тек након ових догађаја Сирмијум у правом смислу добија римски карактер. У његовој широј околини успостављена је најпре војна администрација, да би 10. године н. е. била основана нова провинција Панонија која ће касније, почетком II века, бити подељена на два дела, Горњу (Panonia superior) и Доњу (Panonia inferior) (Милошевић 2001, 189–191).
Претпоставља се да је још у време рата у Сирмијуму била стационирана легија I Adiutrix, а да је након њеног одласка 89. године град добио статус колоније. Римску колонију под званичним називом Flavia colonia Sirmium, основао је највероватније Домицијан (81–96), насељавајући у њој ветеране који су служили под њим у ратовима на Дунаву (Милошевић 2001, 193; Мирковић 2006, 30, 32).
Пошто је стекао статус колоније, Сирмијум је убрзо добио и градске органе. Територија града се постепено увећавала досељавањем Римљана из других крајева, али и додељивањем грађанских права домороцима због војне службе. У околини града појавила су се прва ветеранска имања, као и имања римских грађана, а нешто касније и царски поседи (Милошевић 2001, 194–195; Мирковић 2006, 42).
Током II и III века Сирмијум се често помиње у контексту ратних похода на Дунаву. Подаци у правним и литерарним изворима говоре о задржавању царева у граду, који су се на путу из Рима упутили ка источној граници. Како се није налазио на самој граници Царства, град је имао добру комуникацију са логорима на Дунаву и у Италији. Већ током дачких ратова у граду је, како се претпоставља, боравио цар Трајан, а 60-их година II века и Марко Аурелије током ратова са Квадима и Сарматима. Такође је познато да је Септимије Север као цар више пута посетио град, прво у свом маршу према Риму 193. године, а касније и приликом одласка на Исток у ратне походе против Парћана (Мирковић 2006, 61–62).
Свој највећи значај град је, свакако, стекао у последњим деценијама III века у систему тетархијске васти. За Сирмијум се најчешће везује име Галерија, кога је Диоклецијан 293. године изабрао за свог савладара на Истоку. Како му је била поверена одбрана дунавске границе, Галерије је, као и многи цареви пре њега, често боравио у Сирмијуму, али не постоје подаци који говоре да се ту налазило и његово званично седиште, као што се то некада мислило (Милошевић 2001, 199; Мирковић 2006, 65).
У Сирмијуму се од времена Диоклецијанове административне реформе налазило седиште управника провинције Pannonia secunda (претходно Доње Паноније), а од времена Константина па све до хунских освајања седиште читаве префектуре Илирик (Мирковић 2006, 75–77).
Најранија историја византијског Сирмијума није у потпуности јасна. Оно што је познато јесте да су подунавске провинције, у процесу померања тежишта Империје на исток, добиле изузетан значај. Својим историјско-географским положајем, штитиле су од варварских упада, како источни тако и западни део Царства, и ту улогу су задржале све до Велике сеобе народа. У таквим околностима порастао је и значај Сирмијума, као једног од највећих и најзначајнијих градова на том подручју (Ферјанчић и др. 1969, 33–34).
Историја града у IV веку испуњена је низом важних збивања у времену када су се дешавале значајне промене унутар Римског царства. У другој половини века на северним границама, појавили су се нови варварски народи који ће за дуже време представљати опасност по државну територију. Први наговештај те опасности стигао је у време владе Валентинијана I (364–375), када долази до напада Сармата. Ти догађаји представљају почетак једне епохе током које ће Панонија бити мета и циљ напада разних варварских група, пре свега Гота, затим Хуна, Гепида, Лангобарда, Авара као и других народа који су живели на границама Царства (Ферјанчић и др. 1969, 35; Мирковић 2006, 95–96).
Катастрофални пораз царске војске код Хадријанопоља 378. године, где је погинуо и сам цар Валенс који је владао источним делом државе, отворио је пут готским освајањима. Нешто после 380. године, Сирмијум и цела Панонија дошли су под власт Гота. Време трајања готске власти није могуће прецизно одредити услед недостатка изворних података, али је познато да су већ 395. године, приликом поделе Царства на источни и западни део, Pannonia secunda и њен главни центар Сирмијум били у саставу Западног римског царства. Неколико деценија касније, око 437. године, град и провинција предати су на управу Цариграду, међутим 441. године дошло је до велике инвазије Хуна и новог освајања града. После хунског освајања, Сирмијум ће више од једног века остати ван домашаја цариградске владе, налазећи се у рукама различитих варварских племена (Ферјанчић и др. 1969, 39–41).
Последњи пут град је ушао у оквире Византијског царства у време Јустина II (565–578), који га је, искористивши лангобардско-гепидски сукоб, освојио на јуриш. Године 582. Авари, турско-монголски народ из централне Азије, предвођени каганом Бајаном, заузимају Сирмијум, што означава коначан крај касноантичке фазе у његовој историји (Ферјанчић и др. 1969, 44–46).
Историјат истраживања Сирмијума
Научно интересовање за Сирмијум започело је крајем XVII века, у доба када су остаци његових зидина још увек били видљиви на површини. Гроф Фердинанд Марсиљи, дипломата у аустријско-турским мировним преговорима, посетио је 1699. године Митровицу, и том приликом начинио више цртежа и планова, које је касније уврстио у своје дело издато у Хагу 1726. године. Дуго времена након Марсиљијеве посете постојао је проблем са ужом убикацијом Сирмијума, да би тек крајем XVIII века, захваљујући случајним налазима, биле отклоњене све дилеме. Године 1869. чувени путописац Феликс Каниц основао је, приликом свог боравка у Митровици, археолошко друштво „Sirmium” , али се о делатности овог друштва веома мало зна. Убрзо затим, 1872. године, са радом је започело „Друштво пријатеља старина Syrmium”. Првобитно је планирано да се оснује музеј са две секције: археолошком и научном, али друштво није успело дуже да опстане. Прва стручна ископавања извршена су 1882/1883. године када је у Митровицу дошао Адолф Хитрек, ученик познатог палеохришћанског археолога Де Росија. Хитрек је пронашао гробље из средине IV века са остацима базилике мартира Синерота. Већ 1885. године у Митровици је ископавања вршио археолог Шиме Љубић, који је тврдио да је пронашао Лицинијеве терме са почетка IV века, што новија истраживања нису потврдила. Маја 1894. године Јосип Буншмид је сондирао простор тзв. „римског гробља” где се по локалној традицији налазио храм Светог Димитрија. Његов извештај о ископавањима у Митровици био је крајње песимистичан, што је даље интересовање за Сирмијум запечатило на готово шест деценија. Једини значајан допринос у том раздобљу дао је учитељ Игњат Јунг, повереник Народног музеја у Загребу. Још од 1884, па све до 1908. године Јунг је уредништву Вјесника хрватског археолошког друштва слао стотине писама о топографији и археологији Сирмијума, што представља изузетну документарну вредност. Крајем 1946. године, Сремска Митровица је добила музеј, а 1957. године започело се са систематским ископавањима која у мањем или већем обиму трају и данас. До 1962. године радове су водили Покрајински завод за заштиту споменика културеу Новом Саду, под руководством Олге Брукнер и Ђорђа Јовића, и Музеј Срема под руковадством Петра Милошевића. Од 1962. године вођење је преузео Археолошки институту Београду, са руководиоцима Миодрагом Грбићем и Владиславом Поповићем. Године 1968, склопљен је уговор са „Smithsonian Institution”у Вашингтону, о заједничком истраживању Сирмијума, а међународна ископавања трајала су до 1972. године. Од 1973. до 1977, ископавало се у сарадњи са „EcoleFrançaise de Rome”у Паризу. Прва хидроархеолошка истраживања корита реке Саве обављена су 1994. године (Милошевић 2001, 7–9).
Архитектура раносредњовековног Сирмијума
Познато је да је Сирмијум релативно рано био опасан бедемима. Већ у II веку, помињу се заштитне куле у предграђу и у околини града. Када је реч о бедемима раносредњовековног Сирмијума, Амијан Марцелин је 70-их година IV века писао да су били у рушевинама после провале Квада у Срем, а да је за њихову поправку био искоришћен новац првобитно намењен за грађење позоришта. Ископавањима 1969. године установљена је стратиграфија јужног бедема, која се састојала од два културна слоја, оба са наслагама нагорелог грађевинског материјала између њих. Претпоставља се да је на прелазу из IV у V век, услед великог пожара, дошло до оштећења бедема и да они после тога нису више обнављани. У слоју који је тада настао пронађен је Теодосијев новац (379–395). Тај нумизматички налаз оповргнуо је ранију хипотезу према којој је јужни бедем на овом делу настао негде на почетку IV века. Није сигурно да ли је на истраживаном простору, где је откривена и једна фрагментована плоча са грчким натписом, постојао рановизантијски бедем после 567. године. До сада су вршена само контролна ископавања у непосредној близини старијих сонди, у којима има индиција за постојање прибедемских војних конструкција, или неког објекта монументалног карактера (Поповић 1967, 88; Милошевић 2001, 61, 64–65; Мирковић 2006, 92).
Опадање римско-византијских градова у доба касног царства, започиње већ за владе Јулијана (361–363). Узрок томе првенствено треба тражити у осиромашењу муниципалне аристократије и осталих слојева становништва, изазваног забраном градских поседа и оптерећивањем високим порезима. Други важан узрок опадању је растући притисак, а касније и насељавање варвара на територију Царства. Ипак, процес опадања није се одвијао истовремено и са истим интензитетом у свим провинцијама источног дела Царства, па чак ни унутар граница једне шире управне области (Поповић 1982, 239).
Када је реч о Илирику, а самим тим и о Сирмијуму који је био у саставу ове префектуре, процес дезинтеграције и рурализације није нам познат само из писаних извора, већ његов одјек налазимо и у археолошким траговима. Ископавањима у најужем центру Сирмијума на локалитетима 39-40, 42-43, 46-47, 58-59 утврђени су остаци четврти са јавним и приватним грађевинама подигнутим почетком IV века. Њихов нестанак обележен је дебелим слојем остатака паљевине и шута, а ова катастрофа и хронолошки је одређена великим налазом новца чији су последњи комади исковани између 383. и 392. године (Поповић 1982, 242–243).
По свему судећи, старо језгро Сирмијума разорено је крајем IV и током V века када су се у граду населила племена која нису имала традицију урбаног живота. Опадање града започело је у време хунског освајања, а настављено у време када су Панонију населили Готи. Археолошки налази указују на то да се живот током V и VI века одвијао углавном у јужном делу града, у близини Саве. На том простору сместило се новопридошло становништво, углавном у кућама од слабог материјала прислоњеним на зидове ранијих монументалних грађевина (Мирковић 2006, 92). Седишта и стазу хиподрома прекриле су кућице или примитивне конструкције привремених царских или варварских гарнизона, а слични објекти ницали су и у перистилним двориштима (Милошевић 2001, 64–65). Тако је у случају градске виле северно од хиподрома (локалитет 4) и луксузне грађевине на јужном градском бедему (локалитет 1а) читав дворишни простор био заузет колибама од лаког материјала или од поломљених цигала повезаних иловачом. Истом периоду, највероватније, припадају и полуукопане мале конструкције од поломљених цигала, дрвене колибе и пећи које се појављују на простору цркве и некрополе из прве четвртине V века (Поповић 1982, 245).
После варварских најезди Сирмијум се готово и није обнављао. Нестале су инвестиције за нове градње, а једини изузетак представљало је подизање Леонтијеве базилике Светог Димитрија, између 426. и 441. године, на простору старог Форума. На локалитетима 1а, 4 и 5 откривени су касни масивни и грубо подизани зидови, који су вероватно имали одбрамбени карактер. Претпоставља се да су стари градски бедеми служили становништву као рефугијум. Прилози из укопаних гробова на локалитетима 1а, 3, 4, 5 и 28 указују на време остроготске и гепидске најезде. Краткотрајна византијска владавина градом од 567. до 582. године, није донела промене у погледу градског живота. Како се претпоставља, живот се наставио у оквиру старих бедема, на шта указује и Менандров помен високог купатила за време аварске опсаде, највероватније купатила цара Лицинија (Милошевић 2001, 64–65).
Доношење Миланског едикта 313. године, омогућило је почетак реализације широког програма сакралног градитељства, како у Сирмијуму тако и у многим другим центрима широм Римске империје. У то доба, посебан значај имали су старији култни објекти, у којима је до тада, често у потпуној тајности, проповедана хришћанска религија, међутим трагови оваквих грађевина нису пронађени на простору Сирмијума. До данас је, посредством археолошких ископавања, откривено укупно шест ранохришћанских објеката (Сл. 1), од којих пет датира из IV века и лежи у ванбедемској зони Сирмијума, док један представља градску цркву чији се темељи налазе унутар зидина града. На основу епиграфске грађе поуздано је утврђена дедикација две базилике: Светог Синерота на северној некрополи Сирмијума и Светог Иринеја на источној некрополи (Јеремић и др. 2004, 45–47).
Градска црква – У најужем центру Сремске Митровице, у близини места где се претпостављало постојање римског форума, приликом ископавања 1978. године, откривени су остаци тробродне базилике (Сл. 2). Црква је имала трансепт ширине 11,25 m, док тачна дужина није поуздано утврђена. Спољни зидови ове цркве, као и стилобати колонада бродова, почивали су на заравњеним зидовима старије грађевине. Тамо где није било старијих зидова, подигнути су нови од опека у секундарној употреби, па су апсида, краци трансепта, олтарска преграда, синтронос, под презвитерија, постамент циборија и део литургичког анекса у потпуности независни од старије грађевине. У широј околини цркве пронађено је укупно 26 гробова од чега 25 од опека и један саркофаг. Базилика и некропола били су укопани у слој паљевине који је датован новцем. Из слоја у који је био укопан темељ апсиде базилике, потиче један примерак новца емитован између 394. и 402. године, што указује да су црква и некропола која се развила уз њу настале после 394. године. На основу пет примерака бронзаног новца насталог у доба Теодосија II, Валентинијана III и узурпатора Јована, као и на основу писаних извора (Passio altera), који бележе градњу једне цркве у то доба, претпоставља се да је тачно време градње негде око 426. године. Градска црква идентификована је, нешто касније, са Леонтијевом црквом Светог Димитрија (Поповић 1987, 217–218).
Црква је, у складу са општим економским приликама тог доба, грађена доста скромно. Старији објекат изабран је за основ нове цркве јер је диспозиција његових зидова одговарала тробродном базиликалном простору, али и због тога што је омогућавала минимум нових зидарских интервенција. Сви новоподигнути зидови цркве грађени су од опека у кречном малтеру. За градњу су коришћене римске опеке покупљене са лица места, или са околних грађевина. Што се тиче литургијских инсталација, пронађено је веома мало остатака. Синтронос је изведен од фрагмената опека у кречном малтеру, без посебног солидног темеља, док су редови седишта озидани једноставно преко насипа од растресите земље и грађевинског шута. Облоге пода и седишта синтроноса, као и пода у олтарском простору, изведене су од мермерних плоча скинутих са околних старијих објеката. На исти начин урађен је и под наоса, али са правоугаоним плочама, већег формата и веће дебљине (Јеремић 2002, 47–51).
Базилика Светог Синерота – Приликом археолошких ископавања на простору северне некрополе античког града, које је предводио Адолф Хитрек, давне 1882. године, дошло је до открића једнобродне базилике са апсидом на западу (Сл. 5). Циљ ископавања био је да се пронађе мартиријум Светог Синерота, чије је постојање осведочено поменом имена овог хришћанског мученика на две надгробне плоче. Ова црква, са својим димензијама 19,30 × 30,30 m и распоном апсиде од 11 m, представља највећу до сада откривену култну грађевину Сирмијума. Грађевина је по свему судећи била монументална, што потврђују и масивни зидови који на неким местима достижу дебљину и до 1,57 m. На плану који је сачинио Адолф Хитрек, види се да источни део грађевине чини уско придворје са широким улазним отвором у његовом спољњем зиду. Десно од улаза уцртана су три гроба, од којих би један могао припадати извесној Артемидори. На једном тексту са надгробне плоче управо се помиње локација њеног гроба десно од улаза (…inter antem ad dexteram…). Хитреков план базилике је тек после више од осам деценија проверила и допунила мешовита југословенско-америчка екипа, првенствено на делу јужног и источног зида цркве, али и на траси масивног зида трема (Јеремић и др. 2004, 49–54).
Базилика Светог Иринеја – У периоду од 1973. до 1978. године, вођена су заједничка југословенско-француска истраживања, при чему је примарни циљ био да се истражи комплекс античке житнице. Поред тога, ископавања су обухватила и сегмент источне некрополе где је дошло до открића мартиријума. Назив овог мартиријума потврдио је касније текст надгробне плоче пронађене у унутрашњости самог објекта (In basilica domini nostri Erenei…). Базилика Светог Иринеја (Сл. 6) представља једнобродну грађевину, основе благо наглашеног трапеза, димензија 13,50 × 31 m (са апсидом). Распон саме апсиде износи око 7 метара. Зидови су грађени од ломљеног камена, са либажним слојевима опека. Унутар базилике, али и ван ње, пронађено је нешто више од сто гробова (Сл. 12). Судећи према новцу и фрагментима натписа, базилика је била у функцији током друге половине IV века, а подигнута је на терену на коме је раније већ постојала паганска некропола. Интересантан је начин на који су се хришћански градитељи односили према остацима покојника пронађеним приликом подизања цркве. Испод апсиде су нађене кости доњих екстремитета које су највероватније биле поремећене услед копања темељног рова, а затим уредно сакупљене и сложене преко костију горње половине скелета. У другом случају, темељни зид је лучном конструкцијом премостио затечени скелет, који је и после градње цркве остао у потпуности сачуван (Јеремић и др. 2004, 58–62).
Триконхална грађевина – Истраживања која је вршио Адолф Хитрек 1883. године укључивала су, између осталог, и простор источне некрополе, тачније локалитет „Градина” смештен јужно од раскрснице путева за Београд, Руму и село Јарак. Једини документ који сведочи о истраживањима Градине је један план на коме је приказано укупно шест грађевина различитих величина и основа. Судећи по оградним зидовима који их повезују ради се о јединственом фунерарном комплексу, унутар кога се посебно истиче триконхални мартиријум (из литературе познат као Cella trichora) и једна мања једнобродна грађевина са апсидом која се може назвати капелом (Сл. 7). Триконхална грађевина (Сл. 8) има димензије 17 m правцем исток–запад и 19 m правцем север–југ. Централни простор грађевине је облика квадрата са страницама дужине 10,50 m, док је распон конхи свуда уједначен и износи 6 m. На западном крају постављен је узани вестибил ширине 2.5 m. Димензије овог триконхоса утврдио је Јосип Бруншмид 1894. године када је грађевина већ била потпуно девастирана услед градње пута, међутим, како је ископ остао отворен, Бруншмид је на основу трагова повађених зидова успео да узме основне мере. На плану који је сачинио нису убележени евентуални остаци гробова или саркофага који се код оваквих грађевина обично налазе у конхама (Јеремић и др. 2004, 55–56).
Капела – Димензије ове грађевине измерене су накнадно на основу плана, будући да их Јосип Бруншмид није експлицитно навео у свом извештају. Тако је утврђено да оне износе 8 ×13 метара, а да је распон апсиде 3,5 метара. Ширина вестибила који се налази на западу је, као и у случају триконхоса, 2,5 m. Ако се изузму вестибили, ова капела према свом концепту представља базилику Светог Синерота у минијатури. Чињеница да брод и апсида капеле имају идентичне пропорције као базилика, навела је неке ауторе на помисао да је Адолф Хитрек приликом реконструкције делова Синеротове базилике (коју није пронашао), можда искористио капелицу као модел, што би представљало изузетан археолошки фалсификат (Јеремић и др. 2004, 57).
Мартиријум у Мачванској Митровици – Године 1967, приликом истраживања на локалитету ,,Градина” у Мачванској Митровици, дошло се до значајних открића везаних за ранохришћански комплекс. Том приликом дефинитивно је утврђен редослед грађевина. Реч је о четири цркве које смењују једна другу (Сл. 9), што сведочи о великој важности култног места на коме су грађевине подигнуте (Поповић 1967, 81–82). Овде ћемо споменути најстарију пронађену грађевину која, по свему судећи, представља мартиријум, а која би по времену градње могла одговарати теми којом се бавимо. Од делова грађевине откривени су само апсида на истоку и бочни зид на југу, који се у сломљеном луку повијају у правцу југозапада. Техника градње је типично касноантичка што је касније и потврђено налазом мале бронзе из времена Валентинијана I. Неколицина римских гробова, нађених поред грађевине, упућују на то да се ради о мартиријуму. Мартиријум је у једном тренутку срушен, тако да се између њега и грађевине из следеће фазе налази дебљи слој шута (Поповић 1967, 81–82). У унутрашњости грађевине пронађени су остаци малтерне подлоге поплочања, које је највероватније било изведено у опеци. Сами зидови мартиријума били су грађени од опека у кречном малтеру, док су темељну зону чинили зидови од камена. Будући да је откривен мали део грађевине, није било могуће направити њену идеалну реконструкцију. Према мишљењу проф. Владислава Поповића, могуће је да се ради о типу грађевине познате као basilica discoperta. Код оваквих грађевина, једини простор који се налази под кровом је апсида, док су остали делови без покривача. Друга могућност је да мартиријум представља грађевину централног плана налик триконхосу, на шта указује спој апсиде са зидом њеног јужног „рамена”. На том месту зид се ломи, односно скреће ка западу, а претпоставка је да није реч о лошој градњи већ о плански одређеном правцу зида (Јеремић и др. 2004, 62–63).
Некрополе раносредњовековног Сирмијума
Археолошки налази показали су да се живот у IV и V веку концентрисао у јужним деловима града, ближе реци Сави. У том делу (омеђаном градским бедемима) настале су нове некрополе (Сл. 9) које су се некад везивале искључиво за ванбедемски простор. Тако је, нпр., у најужем центру града настала некропола са гробовима укопаним у дворишту једне монументалне грађевине, смештене у непосредној близини претпостављеног форума. У погледу гробних прилога, појава керамике са глачаним и печатним орнаментима сведочи о убрзаној варваризацији становништва, а квалитет посуђа римског порекла знатно опада. Такође је све учесталија појава костију дивљих животиња унутар гробова (Поповић 1977, 119–120).
Некропола уз Градску цркву – Већ крајем IV века на некрополама Сирмијума појављују се елементи германског културног круга. Неримски гробни инвентар, који се обично састојао од шарених зрна и ниски, грубих пређица и кованих ножева и стрелица, јавља се нарочито на гробљима уз мартиријуме. Истраживањем некрополе, непосредно уз Градску цркву, утврђено је да је од прве половине V века практиковано сахрањивање intra muros, што представља раскид са вековним римским традицијама у Сирмијуму. Међу 26 откривених гробова од опека, неколико њих је минијатурне конструкције, са костима одраслих особа, што указује на пренос посмртних остатака са некропола у град заштићен бедемима. Гробови intra muros настали су највероватније услед угрожености града, када су поједине породице почеле да ексхумирају своје покојнике са незаштићених некропола и њихове остатке сахрањују унутар града (Милошевић 2001, 176).
Некропола на локалитету бр. 5 – Локалитет 5 у Сирмијуму припада грађевинском комплексу везаном за јужни бедем. На ужем простору овог локалитета, који је вероватно представљао дворишни простор једне villae ubanae, пронађено је седам гробова покривених римских опекама. Опеке су постављене у вертикалном положају како би обележиле гробове, а неке конструкције имале су кров на две воде од невезаних опека. Један од гробова био је поплочан опекама, а једна опека постављена испод главе покојника имала је урезан крст. Гробови на локалитету 5 садрже само појединачне кости покојника и припадају једном истом и ограниченом хоризонту, млађем од архитактуре IV века којој припадају локалитети. Њихове димензије често подсећају на дечије гробове, иако се ради о скелетима одраслих особа (Милошевић 2001, 177).
Североисточна некропола – Североисточна некропола захватала је, у римско доба, широк простор дуж данашње Циган мале и Улице Петра Прерадовића. Северна граница одређена је сондирањем терена, док јужна захвата пут од Старог шора до потока Чикас који уједно чини и источну границу. Западна граница није утврђена. На подручју ове некрополе сонде су показале да је највећи број гробова потпуно уништен, пре свега због карактера земљишта које је испарцелисано од стране приватних власника после 1718. године (Милошевић 2001, 160, 166).
Значајно откриће на североисточној некрополи представља један сарматски или готски гроб (Сл. 14), пронађен приликом сондажних радова. Гроб је био уоквирен опекама спојеним блатом, а у њему се налазио слабо очувани скелет женске особе, са главом према северу. Поред лобање је нађен крчаг у који су биле стављене златне перле вретенастог облика, као и једна поломљена сребрна октоедарска наушница. На карлици је пронађена овална појасна копча, а остали налази лежали су у пределу стопала покојника. Две спојене бронзане октоедарске наушнице налазиле су се код левог стопала, коштани чешаљ са два реда поломљених зубаца такође у близини левог стопала, а по једна сребрна копча за сандале код сваког стопала појединачно (Поповић 1987, 222).
Аналогију североисточној некрополи у Сремској Митровици представља некропола из Чаквара (Czákvár) у Мађарској, која датира из истог периода. На овој некрополи такође преовлађује оријентација југ–север, а заједно се јављају гробови са сахрањеним Романима и припадницима једне стране етничке групе (Поповић 1987, 222).
Некропола у Мачванској Митровици – Систематска археолошка ископавања локалитета „Зидине” у Мачванској Митровици, вршена у периоду од 1966. до 1970. године, обухватила су и комплекс некропола. Резултати истраживања показали су да је некропола коришћена за сахрањивање још од раноцарског времена и са извесним прекидима до XII века. Изнад најстарије, раноцарске биритуалне некрополе, откривене су монументалне гробнице друге половине IV века, које су све биле девастиране. Ове гробнице заједно са мартиријумом чиниле су једну култну целину. У оквиру истог хоризонта откривен је и низ скелетних гробова, оријентације запад–исток са остацима веома рустичне гробне конструкције. Само један делимично сачуван женски гроб (бр. 149) имао је прилоге. На основу пронађених прилога и аналогија са налазима из гроба у Каравукову, гроб 149 датован је најпре у другу половину V века, а након проналаска једне лучне фибуле са правоугаоном главом, у период после 536. год., тј. прву половину VI века. Етничка атрибуција гроба представљала је проблем будући да су налази подједнако упућивали на источне Готе и на Гепиде. Нпр., налаз ливене појасне копче са орнаментом спиралне витице израђен у техници ровашења могао се повезати са оба племена, иако је у касноантичким златарским радионицама у Панонији, током V века, израђиван за источногермански владајући слој. Са друге стране, лучна фибула са правоугаоном главом није налажена међу источноготским материјалом, али је једна, готово идентична, нађена у гепидској некрополи. Гроб 149, пронађен је иначе у близини девастиране гробнице 166, па се претпоставља да је и оштећен приликом њене девастације током аварског заузимања града (Ерцеговић-Павловић 1982, 25–27).
Резиме
Покушај да се кроз један кратак преглед сагледа део историје Сирмијума у трајању од готово двеста година представља прилично тежак посао. Основна тешкоћа са којом смо се сусрели у овом раду проистиче, пре свега, из недостатка, како писаних извора, тако и материјалних трагова који нам пружају кључ за разумевање прошлости. Додатни проблем представља и чињеница да је рана средњовековна историја Сирмијума у знатно мањој мери предмет научног интересовања, него што је то случај са другим раздобљима његове историје. Међутим, уколико размотримо све што је до данас на том пољу истражено, можемо сасвим сигурно извући неколико општих закључака. Пре свега, осврнућемо се на догађаје са краја IV и из прве половине V века, који су пресудно утицали на судбину римско-византијског Сирмијума. Сви материјални трагови из времена варварске колонизације града, које данас поседујемо, недвосмислено указују на његово нагло пропадање. После скоро четири века просперитета, овај некада значајни центар добија у потпуности рурални лик. Дезинтеграција града огледа се готово у свим аспектима урбаног живота: као резултат промена етничке структуре у потпуности се губи градска чиновничка аристократија; варварски напади доводе до бројних пустошења и разарања градске инфраструктуре, а услед економског слабљења престаје скоро свака грађевинска активност. Новопридошло становништво, досељено у последњим деценијама IV века, донело је са собом нову културу, битно другачију од старе римско-византијске која је у Сирмијуму трајала вековима уназад. Процес христијанизације, који је започет у време касног царства, нагло је прекинут доласком Варвара, а Сирмијум као значајан хришћански центар и до тада седиште епископије, потпуно је изгубио свој значај. Краткотрајни повратак Византије на ове просторе оставио је, као што смо видели, извесног трага и у градској структури, али ипак није значајније утицао на општу слику града карактеристичну за период коме смо у овом раду посветили пажњу.
БИБЛИОГРАФИЈА
Димитријевић, Д., Ковачевић, Ј., Вински, З. 1962 Сеоба народа – археолошки налази Југословенског Подунавља, Земун: Народни музеј Земун.
Ерцеговић-Павловић, С. 1982 „Источногермански гроб из Мачванске Митровице”, Sirmium IV, Београд: Археолошки институт у Београду, стр. 25–27.
Јеремић, М. 2002 „Градитељство Сирмијума у V и VI веку (на примеру градске цркве као и грађевина на северном тракту хиподрома)”, Саопштења XXXIV (2002), стр. 43–57.
Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 43–75.
Милошевић, П. 2001 Археологија и историја Сирмијума, Нови Сад: Матица српска.
Мирковић, М. 2006 Sirmium – историја римског града од I до VI века, Сремска Митровица: Благо Сирмијума.
Поповић, В. 1967 „Sirmium – Митровица (Сремска и Мачванска)”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 81–86.
Поповић, В., Ochsenschlager, E. 1969 „Сремска Митровица – Sirmium”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 87–89.
Поповић, В. 1977 Главне етапе урбаног развоја Сирмијума, Материјали XIII, Београд.
Поповић, В. 1982 „Дезинтеграција и рурализација града у источном Илирику од 5. до 7. века н. е.”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 239–258.
Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 201–238.
Ферјанчић, Б. 1969 „Сирмијум у доба Византије”, Sirmium – Сремска Митровица, Сремска Митровица: Скупштина општине – Музеј Срема, стр. 34–56.
ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА
Карта 1 – Поповић, В. 1977 Главне етапе урбаног развоја Сирмијума, Материјали XIII
Карта 2 – Поповић, В. 1977 Главне етапе урбаног развоја Сирмијума, Материјали XIII
Карта 3 – Група аутора 2004 Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства
Карта 4 – Ковачевић, Ј. 1977 Аварски каганат, Београд: Српска књижевна задруга
Слика 1 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 46
Слика 2 – Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 230
Слика 3 – Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 214
Слика 4 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 64
Слика 5 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 48
Слика 6 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 53
Слика 7 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 51
Слика 8 – Јеремић, М. 2004 „Култне грађевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 52
Слика 9 – Јеремић, М. 2004 „Култнеграђевине хришћанског Сирмијума”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 56
Слика 10 – Поповић, В. 1982 „Дезинтеграција и рурализација града у источном Илирику од 5. до 7. века н. е.”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 242
Слика 11 – Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 231
Слика 12 – Сандо, Д. 2004 „Хришћански сабори у Сирмијуму у IV веку”, Sirmium – и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 32
Слика 13 – Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 231
Слика 14 – Поповић, В. 1987 „Јужнодунавске провинције у касној антици од краја 4. до средине 5. века”, Sirmium – град царева и мученика (сабрани радови о археологији и историји Сирмијума), Сремска Митровица: Благо Сирмијума, стр. 222
