АУТОР: Др Небојша Кузмановић
Гробља су вековима представљала ризницу монументалних сакралних здања величанственог стилског и естетског обележја. Гробља представљају и раскошне просторе узвишених духовних драгоцености, који веродостојно сведоче о бивствовању наших славних предака. Она досежу хигијенску, социјалну, историјску и у најширем смислу културолошку сврху.
На новосадском Успенском гробљу, на ових не више од сто метара, сахрањени су највиђенији војвођански Срби, који су својим животима сведочили Српску идеју, да бисмо ми могли данас и овде говорити српским језиком. Најмање што можемо да урадимо јесте да их посетимо, обиђемо и одамо им почаст. У тишини, без празника, задушница, камера и помпе. Светозар Милетић, Јаша Томић, Васа Стајић, Јосиф Руњанин, Стеван Брановачки, Јован Хаџић (Милош Светић), Ђорђе Натошевић, Михаил Полит Десанчић, породица Батут, породица Виловац и многи други знани и незнани Срби су своје урадили. А ми? Шта смо ми – не урадили, него бар и помислили да урадимо – да би нашој деци и онима који долазе после нас било боље?
Сви ови заслужни људи сахрањени су на православном гробљу које се налази скоро у самом центру Новог Сада, у Улици Новосадског сајма. Гробље је настало 1860. године. Данас заузима површину од око четири хектара. Капела је подигнута 1921. године од материјала са Светојовановске цркве која је тада срушена. Посмртни остаци многих знаних, али и незнаних Срба и Руса пренети су 1921. године са Јовановског гробља на Успенско, а овде се налази и заједничка гробница многим помрлим заробљеницима из Првог светског рата. На Успенском гробљу постоји и тзв. Руска парцела, део гробља где су сахрањени руски емигранти – царски официри, научници, уметници и њихове породице.
Успенско гробље је споменик културе и налази се под заштитом Завода за споменике културе. За сахрањивање је било отворено до 1974. године. Историјски значај овог гробља указује на неопходност уређења гробова, споменика, алеја и читаве територије историјског дела гробља.
Овде ћемо навести имена истакнутих Срба и Руса заслужних за развој Новог Сада и српске културе, духовности, али и привреде и других области живота на овом простору, који творе српску духовну вертикалу. Навешћемо њихове основне биографске податке и ознаку парцеле где су сахрањени.
1. АДАМОВИЋ др СТЕВАН (1870–1945), адвокат, градоначелник; један од оснивача Адвокатске коморе; пионир спорта. VI/01-002 Г
2. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1838–1906), велетрговац, велики виноградар – специјалитет „Карловачки бермет”. VI/01-008 Г
3. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1877–1938), оснивач „Фрушкогорца” – фабрике шампањца и десертних вина, први увезао нове сорте грожђа на америчкој подлози (после филоксере), са оцем учествовао у формирању Адамовићевог насеља. VI/01-008 Г
4. АЛЕКСИЋ ТЕОДОР (1825–1891), витез од Мајне и зет господара Јована Обреновића. I/02-006 Г
5. БЕЉАНСКИ ЂОРЂЕ (1905–1966), предратни новинар, дописник Политике из Будимпеште, послератни шеф дописништва Политике у Новом Саду. V/02-020
6. БИОГРАДАЦ ЈОВАН (1812–1889), писац, официр, новинар; уредник Комарца, главни уредник Недељног листа у Новом Саду. III/02-077
7. БИГА ПЕТАР (1811–1879), генерал у аустроугарској војсци, учесник у Буни 1848/49. године, бранилац Србобрана. I/02-059 Г
8. БРАНКОВИЋ ЛУКИЈАН (1860–1941), комедиограф и новелиста. I/03-035 Г
9. БРАНОВАЧКИ СТЕВАН (1804–1880), адвокат и политичар, градоначелник Новог Сада, председник Матице српске, један од оснивача Српског народног позоришта. V/01-002 Г
10. БРАНЧИЋ БЛАГОЈЕ (1860–1915), професор гимназије у Новом Саду, преводилац са мађарског на српскохрватски језик и аутор српскохрватских и мађарских двојезичних речника; писац мађарске граматике. I/03-048
11. ВАНДРОВСКИ ПЕТАР ИВАНОВИЧ (1897–1971), инжењер. III/03-082
12. ВРХОВАЦ РАДИВОЈ (1863–1946), професор, филолог, председник Матице српске, директор гимназије у Сремским Карловцима, писац многих расправа из области педагогије и филозофије. I/05-008 Г
13. ВУКИЧЕВИЋ ЂУРА (1838–1910), публициста, политичар, историчар, адвокат; аутор радова из области уставног и црквеног права и из историје Војводине. I/05-012 Г
14. ВУЛКО АЛЕКСАНДАР (1859–1921), архитекта, пројектовао је више зграда у Новом Саду; посебно му је успела зграда Српског учитељског конвикта. VI/01-006 Г
15. ГРЧИЋ ЈОВАН (1855–1941), професор Новосадске гимназије и књижевник, аутор Историје српске књижевности; аутор, оснивач и уредник часописа Стражилово и Ново позориште, саставио мађарско-српски речник. I/01-006 Г
16. ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛОШ (1824–1896), политичар, члан Угарског сабора, председник Матице српске, краљевски саветник, краљевски државни школски надзорник, витез краљевског српског Ордена Светог Саве II степена, витез књажевства црногорског Данилова.
17. ДОБРЕНОВ МИЛАН (1902–1972), професор на Пољопривредном факултету у Сарајеву, а затим у Новом Саду, управник Завода за повртарство, агротехничар поврћа и цвећа. VI/01-015 Г
18. ДОБРИЋ НАНКА (1829–1912), прва српска дилетанткиња у Новом Саду, у име српске пречанске омладине на Мајском сабору 1848. године у Сремским Карловцима поздравила војводу Стевана Шупљикца; написала неколико занимљивих прилога из прошлости Новог Сада. I/05-003 Г
19. ЂУРИШИЋ др СЛАВКО (1911–1966), професор Гинекологије и акушерства Клинике за гинекологију и акушерство Медицинског факултета у Новом Саду. VI/01-004 Г
20. ЕШКИЧЕВИЋ ВАСА (1867–1933), сликар, за време Првог светског рата прешао у Србију где делује као ратни сликар, после рата стално боравио у Новом Саду, радио портрете, жанр-слике, а по наруџбини и иконе. Урадио иконостас војничке капеле у Петроварадину. I/02-066
21. ЖИВОЈНОВИЋ ЈОВАН (1870–1927), професор, писац и први градоначелник у Новом Саду после уједињења 1918. године, директор Новосадске гимназије, писац уџбеника, песама и драмских састава. I/05-029 Г
22. ЖИВОТИЋ ДУШАН (1892–1964), глумац, редитељ, управник СНП-а у Новом Саду, водио путујуће позориште. VI/01-018
23. ЗАМУРОВИЋ ЕМИЛ (1909–1946), грађевински инжењер, руководилац радова на изградњи моста Маршал Тито. I/05-026 Г
24. ИВКОВИЋ ЂОРЂЕ (1858–1920), књижар и новосадски штампар. I/01-015 Г
25. ИГЊАТОВИЋ ЈАКОВ (1824–1889), књижевник, приповедач, први реалиста у историји српске прозе, уређивао Летопис Матице српске, Весник, Недељни лист; један од идеолога националног романтизма, мемоарист; једно време бавио се адвокатуром; написао више познатих романа. III/02-054
26. ЈЕЛЕСИЋ др ЗДРАВКО (1919–1964), доцент Медицинског факултета у Новом Саду, начелник Радиолошког одељења Пастеровог завода у Новом Саду. I/03-008 Г
27. ЈОВАНОВИЋ ДИМИТРИЈЕ (1840–1908), сенатор новосадски и рођени брат Јована Јовановића Змаја. III/01-026 Г
28. ЈОРГОВИЋ КОСТА (1882–1918), сликар, сарадник Заставе, оснивач листа Занатлијско коло; као сликар познат по својим портретима, пејзажима и иконама. III/02-062
29. ЈОВАНОВИЋ ТОДОР-ТОЗА (1915–1964), градоначелник Новог Сада, председник Савета универзитета, директор „Житопромета”, заслужан за пробијање булевара у Новом Саду и почетак стамбене изградње, члан Извршног већа Војводине. I/02-011
30. КАЛЕНИЋ др РАДИВОЈ (1881–1956), лекар, специјалиста за зубне болести, први уводи најсавременије методе зубно-лекарског лечења (конзервативно лечење зуба, лечење канала корена); управник Главне покрајинске болнице у Новом Саду, доживотни почасни председник Српског лекарског друштва у Новом Саду. II/01-043
31. КОВАЊКО АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ (1889–1926), потпуковник, пилот, конструктор авиона, сарадник стручних авио-часописа у Београду и Новом Саду.
32. КОНДОРОШИ ЂОРЂЕ (1821–1891), адвокат и професор Новосадске гимназије, народни посланик. Познати позоришни дилетант из групе Константина Поповића Комораша. VI/01-002 Г
33. КУТЕЈНИКОВ НИКОЛАЈ АНАТОЛИЈЕВИЧ (1888–1927), ваздухопловни пуковник у авијацији Краљевине СХС. III/03-058
34. ЛОБАЧЕВ ПАВЕЛ АРТЕМИЈЕВИЧ (–1921), руски генерални конзул у Македонији. VI/01-013
35. ЛУКИЋ ХРИСТИНА-ТИНКА (1862–1911), глумица СНП-а у Новом Саду; остварила велики број запажених креација. III/01-025 Г
36. МАЛЕНЧИЋ РОДОЉУБ ст. (1903–1959), правник, полицијски инспектор, написао више књига из криминалистике, после рата успоставио рад београдске полиције и реорганизовао Полицијску школу у Сремској Каменици; један од пионира уметничке фотографије и аматерског филма код нас, аутор првог аматерског филма у Југославији („Хепи енд”); истакнути спортиста и предратни репрезентативац у атлетици и фудбалу. II/01-062 Г
37. МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ-КОДЕР (1806–1891), песник бујне маште и необуздане склоности експериментисању језиком и стилом; полиглота и полихистор. III/02-034
38. МАРКОВИЋ ЈОВАН (1811–1897), протојереј и сликар; радио иконе, зидне композиције и портрете, нарочито успеле у Успенској цркви у Новом Саду. III/03-078
39. МАРОДИЋ АКСЕНТИЈЕ (1838–1909), сликар, представник романтизма и академизма у српском сликарству друге половине XIX века, радио портрете, историјске композиције и иконе, радио иконостас манастира Ковиљ; бавио се писањем. I/04-011 Г
40. МАТИЋ АНДРИЈА (1851–1925), професор Новосадске гимназије, предавао математику и природне науке; писао уџбенике из математике и две расправе о електрицитету. I/06-010 Г
41. МАТИЋ др МИЛАН (1887–1942), адвокат, један од оснивача Адвокатске коморе Војводине 1921. године; почасни председник Музичке школе „Исидор Бајић”; у периоду између два светска рата радио на оснивању добровољних ватрогасних друштава широм Југославије. IV/02-001 Г
42. МАЧВАНСКИ ПАВЛЕ (1822–1914), правник и градоначелник Новог Сада, јавни тужилац и државни првобранилац средином 19. века у Новом Саду, сарадник Светозара Милетића.
43. МИЛАНКОВИЋ ЛУКА (1801–1857), правник и добротвор, градски чиновник у Магистрату новосадском; заједно са сестром оснивач Стипендијске задужбине; своје имање оставио Српској православној црквеној општини и болници. I/01-001 Г
44. МИЛЕТИЋ СВЕТОЗАР (1826–1901), правник, политичар и први уредник Заставе, вођа Српског националног покрета у другој половини 19. века, народни посланик, оснивач Народне странке; у младости писао поезију; посланик Српског црквеног сабора, а такође и Угарског и Хрватског сабора. IV/01-001 Г
45. МИРОСАВЉЕВИЋ ВЕЉКО (1868–1930), публициста и велики познавалац црквене уметности, написао неколико брошура о новосадским парохијама; ексхумирао Јовановско гробље. I/03-001 Г
46. МОРФИДИС-НИСИС АЛЕКСАНДАР (1810–1878), композитор и хоровођа, први је увео нотално певање и сложио прву српску литургију, наставник музике многих угледних новосадских породица.
47. НАТОШЕВИЋ др ЂОРЂЕ (1824–1887), лекар и педагог; реформатор школа, први писац уџбеника према Вуковом правопису, председник Матице српске, аутор школске уредбе, покренуо први педагошки лист Школски лист, први дечји лист Пријатељ српске младежи; народни посланик. V/01-001 Г
48. НЕДЕЉКОВИЋ МИЛУТИН (1894–1968), учесник балканских и I светског рата; међу првима ушао у Нови Сад са српском војском 1918. године; за учешће и заслуге у рату одликован са више ордена и медаља, за време II светског рата био у заробљеништву у Нирнбергу. III/01-018
49. НЕДЕЉКОВИЋ ФИЛИП (1788–1872), добротвор Матице српске и новосадски грађанин. IV/02-010 Г
50. НЕНАДОВИЋ др ЈОВАН (1875–1952), лекар, примаријус, шеф Дерматолошког одељења у болници и управник Јодне бање у Новом Саду. I/06-008 Г
51. НОВИЋ ЈОКСИМ ОТОЧАНИН (1807–1868), књижевник, песник и приповедач Омладинског доба, предан романтичарским схватањима, популарни су били његови епски спевови; сарадник тадашњих листова, написао Лазарице, Бирчанин Илију, Карађорђа, Хајдук Вељка и др. Напомена: Гроб му је прекопан. Претпоставља се да су посмртни остаци на месту, где се налази породична гробница Димитријевић Милоша и Марије. I/03-081 Г
52. ОБЕРКНЕЖЕВИЋ ФИЛИП (1839–1911), професор класичне филологије у Новосадској гимназији, преводио класике, написао Преглед грчке и римске митологије. I/01-033 Г
53. ОБРЕНОВИЋ ЈОВАН (1786–1850), дивизиони генерал, брат кнеза Милоша Обреновића. I/02-007
54. ПАВЛОВИЋ др МИЛОРАД (1919–1972), судски медицинар, покрајински секретар за здравље, оснивач Дечјег села у Сремској Каменици. I/06-003
55. ПЕЈХЕЉ ВАСИЛИЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ (1888–1964), професор, један од креатора реформе основног образовања у Краљевини Југославији, водио експерименталне разреде, тзв. „нове школе”, преводилац више дела са руског, професор Руског језика и књижевности на Вишој педагошкој школи у Новом Саду, објавио више књига из педагогије и педагошке психологије. III/07-112
56. ПЕТРОВИЋ ЖИВОРАД (1891–1927), потпуковник авијације, командант Првог ваздухопловног пука у Новом Саду и један од оснивача и утемељивача модерне авијације код нас. I/03-012 Г
57. ПЕТРОВИЋ др МИЛАН (1879–1952), професор Новосадске гимназије, председник Матице српске, класични филолог, писац латинске синтаксе и српске граматике. IV/01-007
58. ПОЛИТ ДЕСАНЧИЋ-МИХАЈЛО (1833–1920), публициста, политичар, адвокат; сарадник наших и страних новина, писац мемоара, путописа, драматичар, приповедач, социолог; вођа Либералне странке, посланик и управник „Браника”. II/03-102 Г
59. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ ЕМИЛ (1882–1951), агроном и писац, покренуо и уређивао Пољопривредни гласник. I/01-012 Г
60. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ СТЕВАН (1845–1909), правник и градоначелник; за његово време изграђене су нове зграде: пошта, гимназија, болница и многе трговачке куће и банка, уређен Штранд и др. I/01-012 Г
61. Породица БАТУТ, породична гробница монументалног изгледа. I/05-006
62. Породична гробница ВИЛОВАЦ ВОЈИСЛАВ (1872–1941), глумац, од 1901. члан СНП-а у Новом Саду, тумачио карактерне улоге. КАТИЦА (1877–1942) и ЗОРА, глумице. I/06-006 Г
63. Породична гробница КРАНЧЕВИЋ ДРАГОМИР (1878–1958), редитељ, глумац и оперски певач СНП-а у Новом Саду. РУЖА (1887–1963), глумица, играла најзапаженије улоге у СНП-у у Новом Саду. VI/01-017
64. ПУШИБРК ВАСА (1836–1917), професор, писац и директор гимназије у Новом Саду, написао Историју новосадске гимназије. I/01-020
65. РАВАСИ СИНИША (1911–1948), глумац, редитељ и писац, остварио низ запажених улога на новосадској сцени, играо на филму, написао драму Жртве слободе. VI/01-016
66. РАЈКОВИЋ ЂОРЂЕ (1824–1886), књижевник, учитељ и уредник многобројних листова у Новом Саду; писао песме, чланке, сакупљао народне умотворине, писац педагошких уџбеника.
67. РАКИТИН ЉВОВИЧ ЈУРИЈЕ (1882–1952), редитељ у СНП-у у Новом Саду, био је наставник у глумачким школама, члан царских позоришта у Петрограду и члан Московског художественог театра. II/04-123
68. РУЊАНИН ЈОСИФ (1821–1871), официр и композитор, компоновао хрватску химну и једну песму Ивана Трнског. IV/02-008 Г
69. СКОРОПАДСКИ ГЕОРГИЈ ВАСИЉЕВИЧ (1873–1925), члан руске Државне думе (Парламента); члан избегличког Руског савета у Истанбулу. III/05-031
70. СТАЈИЋ ВАСА (1878–1947), професор и писац, историчар Новог Сада, уредник више часописа, председник Матице српске. IV/01-006
71. СТРАТИМИРОВИЋ РАДИВОЈ (1816–1860), правник и градски капетан; књижевник, много допринео сређивању прилика у Новом Саду после Буне. II/01-014
72. ТЕОДОРОВИЋ др НЕСТОР (1895–1953), лекар, хирург, управник Главне покрајинске болнице, шеф II хируршког одељења. III/01-034 Г
73. ТОМИЋ ЈАША (1856–1922), књижевник и политичар, новинар, вођа Радикала, уредник Заставе; једна од најзначајнијих личности међу Србима крајем 19. и почетком 20. века. IV/01-001 Г
74. ТРИФКОВИЋ КОСТА (1843–1875), адвокат и комедиограф, веома популаран и много извођен. III/01-004 Г
75. ХАЏИЋ ЈОВАН (МИЛОШ СВЕТИЋ) (1799–1869), један од оснивача Матице српске и њен први председник, песник, писац историјских и филолошких расправа, преводилац, адвокат; уређивао часопис Огледало српско; радио на изради Устава Србије, водио полемику са Вуком око језика. I/02-001 Г
76. ЧАКРА ЕМИЛ (1837–1887), публициста, писац, песник, приповедач, уредник и сауредник листова и алманаха. III/01-001 Г
77. ЧЕРНОЈАРОВ ДИОДОР НИКОЛАЈЕВИЧ (1864–1929), председник Руске колоније у Новом Саду 1923–1926, васпитач принца Александра Карађорђевића у Паженском корпусу у Петрограду. III/05-038
78. ЏИГУРСКИ ОЗРЕН (1909–1963), лекар, оснивач Стоматолошке клинике Главне покрајинске болнице у Новом Саду, први максилофацијални хирург у Војводини, коаутор Геровитала СН-30 са Румунком др Аном Аслан, аутор више значајних радова.
РУСИ САХРАЊЕНИ НА УСПЕНСКОМ ГРОБЉУ
Познато је да је Краљевина СХС на челу са краљем Александром I Карађорђевићем – иако заостала, сиромашна држава – прихватила руске избеглице добродушније од било које друге државе у Европи и да им је указала братску моралну и материјалну помоћ, без обзира на тешку ситуацију и огромне жртве у два балканска рата (1912–1913) и у Првом светском рату.
Једна од најбројнијих избегличких руских колонија је била управо у Новом Саду. Она је у живот бившег аустроугарског града унела друкчију културну ноту, оживела и изменила већ устајали западни малограђански начин живота.
У мају 1920. у Новом Саду се налазило око 30 избеглица; а крајем октобра већ 238. У фебруару 1921. године у граду живи већ преко 500 Руса, у јуну око 800, а почетком 1922. године 1217. Према попису становништва од 1931. године, у Новом Саду је 1154 избеглице из Русије. Тада је Нови Сад имао око 64.000 становника и тридесетих година прошлог века је у њему било око 1.500 избеглица – тај број све до Другог светског рата није опадао.
На гробљима Новог Сада и Петроварадина је до 1990. године сахрањено више од 800 Руса, а почетком осамдесетих година истог века постојало је свега 340 споменика, то јест надгробних обележја.
На крају главне алеје Успенског гробља, дуж које се налазе споменици угледних српских делатника, налазе се и најранији гробови руских православаца – Новосађана. Међу њима је и гроб на чијем споменику пише „Руски конзул у Македонији Павел Артемјевич Лобачов”. На тој истој алеји Успенског гробља је велики камени осмокраки крст са таблицом „Генерал – мајор Фјодор Васиљјевич Воронцов 1856–1921”.
Са почастима је на последњи пут испраћен одважни генерал инфантерије Константин Александрович Крилов (1861–1930). Он је 1923. године Новосадском одељењу српских добровољаца поклонио сабљу коју је носио за време наступања руске армије 1914. године, када су се Руси, разбивши аустроугарску војску, спустили са Карпата у Мађарску равницу и дали Србима наду у коначно ослобођење. Камени крст и фотографија генерала на споменику су сачувани до данас. Недалеко се налази и гроб генерал-лајтнанта Диодора Николајевича Чернојарова – председника Новосадске колоније. Од вишег официрског састава руске армије, осим већ поменутих, у Новом Саду су се упокојили и сахрањени:
Брунн Анатолий Андреевич (ок. 1863–1936), ген.-майор;
Игнатьев Игнатий Петрович (1866–1933), ген.-майор;
Ирманов Владимир Александрович (1852–1931), ген. от кавалерии;
Кикин Константин Сергеевич (1853–1943), ген.-майор;
Кривцов Пантелеймон Прокофьевич (1863–1933), ген.-майор;
Мельгунов Михаил Эрастович (1870–1926), ген.-лейтенант Генштаба;
Розеншильд фон Паулин Анатолий Николаевич (1860–1929), ген.-лейтенант Генштаба;
Сенча Владимир Иванович (1868–1954), ген.-майор Генштаба;
Сухотин Николай Петрович (1842–1924), ген. от артиллерии;
Урчукин Флегонт Михайлович (1870–1930), ген.-майор;
Хануков Александр Павлович (1867–1943), ген.-лейтенант Генштаба.
На руској парцели овог гробља могу се наћи и гробови заборављених племићких и социјалних сталежа Руске империје: спахија Михаил Михајлович Савенко (1846–1931), судски иследник Михаил Семјонович Коваљов (1895–1934), судски иследник Владимир Александрович Флегинский (1886–1937), судија Петар Алексејевич Керин (1867–1943), капетан 1. класе Руске императорске флоте Константин Иванович Шишмарев (1858–1932), саратовски трговац Павел Прокофјевич Борисов-Морозов (умро 1935 г. у 91. год. живота) и др.
Наследник и глава „Пастуховског дела” који се тридесетих година из Француске преселио код сестре у Србију, почива под плочом на којој је старим правописом написано „Сергеј Николајевич Пастухов. Родио се у Јарослављу 22. јуна 1866. Умро у Новом Саду 3. новембра 1940”.
На руској парцели је сахрањен и пуковник Степан Фјодорович Климентов из Вологде. У деветом реду источног дела Успенског гробља је гроб са каменим крстом. На споменику је написано „Овде почива кнез Николај Петрович Трубецкој”. Рођен у Јујеву 3. марта 1875, умро 8. фебруара 1946. године у Новом Саду. Кнез је био музичар и неожењен. Недалеко од њега је сахрањена Ана Георгијевна Клеповскаја, рођена Богачова (1877–1954), удовица Сергеја Васиљевича Келеповског, члана Државне думе.
На овом гробљу се налази и споменик – над заједничком гробницом: „РУСКИМ ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ОВДЕ УМРЛИ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ У 1915–1918 г. (Русскя матица 1925. г.)”.
Увиђајући велики културолошки значај Успенског гробља, предлажемо да се оно, одговарајућим скупштинским одлукама, у целости прогласи спомеником културе. Многи европски и светски градови имају гробља, која су постала не само места за сахрањивање, већ и места ходочашћа и културе. Једно гробље у Француској претворено је у врт још почетком XIX века. Оно је временом постало културолошки споменик и препознатљиви симбол хортикултуре. Парк Ла Мадлен у Амијену на савршен начин показује да је природа право место где се може пронаћи мир. Тамо не само да почивају мртви, тамо долазе и живи да се прошетају у предивном окружењу. Поменуто гробље настало је 1817. године на уклетом месту некадашње болнице за губавце и требало је да замени простор за сахрањивање, који се налазио у самом центру града. Архитекта Шесије је одмах пожелео да овде створи место достојно енглеских вртова, који су у то време били у моди и на такав начин укаже част породицама које ће купити гробна места дуж ових алеја. Гробље Ла Мадлен на свој начин представља и неку врсту градског музеја.
Успенско гробље се налази на идеалном месту, у близини је центра града и Новосадског сајма. Па ако неки намерник или ненамерни пролазник прође овуда, ево прилике да обиђе ове значајне људе, чији посмртни остаци леже на само пет минута пешачења од Хотела „Парк” и од зграде Новосадског сајма, које годишње обиђу стотине хиљада људи. Не дозволимо да наши истакнути преци буду тако близу очима, а тако далеко од срца. И знајмо да не требамо ми њима већ они требају нама.
Потребно је направити пројекат архитектонског и ботаничког уређења гробља, како би оно постало не само место пијетета мртвим прецима, већ и живи споменик културе, архитектуре и вртларства. Ваљало би посадити дрвеће, украсно грмље и биљке. То би допринело складној целини са споменицима, који су трајни белег великих и добрих дела. Архитектонски је потребно уредити стазе и остале делове гробља, сходно потребама посетилаца.
Смисао концепта Успенског гробља као врта културе огледа се у томе да оживи дела и имена људи који овде почивају у миру, али и да само по себи, у овом новом озрачју, буде место које ће с поносом посећивати наши суграђани и туристи, како домаћи тако и страни. На овај начин свакако бисмо допринели интенцији нашег Новог Сада да постане истинска европска престоница културе.
