АУТОР: Др мед. Александар Кобиларов

Хирургија је свакако грана медицине која је увек имала посебан третман од најранијих дана. Дуго је чак и била одвајана од медицине. Личног сам мишљења да је хирургија више „враћена у медицину” због саме медицине, него због саме себе… Хирургија је грана медицине која изазива посебно поштовање и респект због своје делатности, јер напросто се вештим потезима оштрице одлучује о животу и смрти. Пуно мушкараца се налази на списку славних хирурга, али на Медицинском универзитету у Пешти 1910. године се једна жена ипак одважила да буде та прва која ће завршити специјализацију за хирурга, и била је то наша Српкиња Нада Ћовић-Градић.

Нада је рођена 1885. године у Србобрану, основну школу је започела у Србобрану и био је то почетак дугог школовања, које је за то доба било јако необично за једну жену. По завршеној основној школи уписује Вишу девојачку школу у Новом Саду коју успешно завршава, и након ње уписује Гимназију. У то време жене нису могле да буду редовни ученици, него је четворогодишњу Гимназију морала уписати као приватни ђак. У Новом Саду 1904. године Нада успешно матурира у Српској православној гимназији, а по завршетку Гимназије она даље хода путем на који се јако мало жена тада усудило, уписује Медицински факултет у Будимпешти 1905. године. Поред факултета у Будимпешти она је пар семестара слушала и на Медицинском факултету у Бечу. Докторирала је 1910. године, и тад се одлучила на потез који краси само оне најбоље, одлучне људе који су градили српску историју; она 1913. године полаже специјалистички испит из хирургије и постаје прва жена која је то урадила у историји Медицинског факултета у Будимпешти. Уједно са тиме она постаје и прва Српкиња која је положила специјалистички испит из хирургије, и тиме својим примером утабала пут за многе жене које се и дан-данас одлучују за ову грану медицине.

Први посао Нада Ћовић-Градић добила је одмах у Будимпешти и у први мах после студија радила је на II Хируршкој клиници код проф. др Павла Кузмика. После Првог светског рата 1919. године Нада долази да ради у Сомбор, тадашњи градски физик Емилијан Глигоријевић дао је младој докторки-хирургу посао да води Женско одељење у тадашњој градској болници. Била је то у почетку болница скромних услова, због непостојања праве операционе сале у болници су рађене само: операције слепог црева, ампутације руку и ногу, а обављали су се и тешки порођаји. Убрзо је затим на ту болницу дозидана и једна операциона сала (1923. године), са хирушким инструментима и стерилизатором, а цело одељење је премештено 1930. године у нову велику болницу која је изграђена под ктиторством краљевског пара ЊКВ Александра Карађорђевића и краљице Марије. Поред рада на Хируршком одељењу, др Нада ради као уговорни лекар хирург Окружног уреда за осигурање радника, а руководила је и физикалном терапијом у тадашњем купатилу Окружног уреда. Мало касније, 1931. године, кратко је радила и у „Зеленом крсту”, дечијој амбуланти, а 1932. године се дешава једна кључна ствар по Црвени крст Сомбора – др Нада Ћовић-Градић постаје његов председник. Чим је постала председник, својим личним прилозима и прилозима грађана 1939. године је купила (за тада велике новце – 250 000 динара) нову кућу, која је била, а и данас је довољно велики Дом за хуманитарне потребе и успешно деловање Црвеног крста Сомбор. Сам Дом је био опремљен разним инвентаром који је олакшавао хуманитарни рад, такође заслугом др Наде и осталих руководиоца Црвеног крста Сомбора. Црвени крст Сомбора на кратко стаје са радом у периоду окупације од стране мађарских фашиста, терор је трајао у периоду од 11. 4. 1941. до 21. 10. 1944. и цело тадашње руководство на челу са др Надом Градић-Ћовић бива распуштено. Мађарски фашисти су основали неко своје друштво „Црвеног крста”, конфисковали су зграду са инвентаром и сва новчана средства, а са поносом можемо рећи да нико од распуштеног руководства није радио за окупациону власт.

У току Другог светског рата др Нада бива веома активна, посебно на пољу ратне хирургије, њено знање и веште руке биле су у том тешком времену права драгоценост. Највише се истакла у болницама Црвене армије које су биле направљене у околини Сомбора уочи велике Батинске битке.

По завршетку Дргугог светског рата, на чело Црвеног крста Сомбора вратио се преживели део руководства, а кључну улогу у тим тешким послератним временима је имала др Нада Ћовић-Градић која је заједно са Јованком Шарчански у периоду првих година после рата успоставила организацију Црвеног крста у свим насељеним местима. Главне активности су биле: збрињавање ратне сирочади, здравствено просвећивање народа и сузбијање епидемија, прихватање и помагање ратних инвалида, прихватање повратника из ратног заробљеништва и емиграције, помоћ избеглицама, служба тражења и обука добровољаца за помоћне болничарке као и за пружање прве помоћи.

Ношена искуствима из организовања обуке за помоћне болничаре у Црвеном крсту др Нада Ћовић-Градић је почела да се залаже за уздизање постојећег медицинског кадра на виши стручни ниво. Њеним залагањем у Сомбору се 20. септембра 1947. године отвара Нижа медицинска школа – Смер болничар. Школа је била трогодишња, а право на упис су имали кандидати са завршена четири разреда гимназије и положеном малом матуром, а касније су право на упис имали ученици са завршеном осмогодишњом школом. Први директор школе била је управо Нада Ћовић-Градић све до 1949. године. Нада је радила у школи све до њеног затварања 1952. године, школа је била затворена због недовољног броја стручног кадра и због лоше опремљености саме школе. То је у то време била и нека прва фаза развоја медицинског школства, друга фаза по Сомбор је прошла много боље, јер шест година касније, 1958. г., основала се Средња медицинска школа, која је имала ранг средње стручне школе и која ради у Сомбору и дан-данас.

Нада Ћовић-Градић после своје наставне каријере бавила се радом у дому за старе и пензионере, каријеру је завршила као лекар школског диспанзера. Умрла је 1973. године, а неки старији нараштаји који је се сећају, причају о њој као пажљивом и хуманом лекару омиљеном код пацијената.