Претпоставка успешног историографског дела увелико је условљена истраживањем архивске грађе као проворазредног историјског извора коју чува установа попут Архива Војводине.
С обзиром на то да одговорни истраживачи, у потрази за сопственим вредним домашајима, стандардизују високе прохтеве, свака омашка у раду Архива може да наиђе на врло неугодну, али основану критику.
У већини случајева, пошто истраживачи имају на уму сопствену архивистичку зависност, ова критика је добронамерна јер се одвија у правцу побољшања услова рада, доступности грађе или њеног приређивања.
Тако критичар и онај који је критикован, упућени једни на друге, стварају однос који развија и полемичке варнице и супротна гледишта, али све у интересу постизања високих домета научног и културног резултата који афирмишу „културу сећања” у облику суочавања са сазнањима о прошлости које не ремети идеолошка узурпација, толико присутна на овим просторима.
То је саставни део процеса стварања и узбуркане речитости које немају задњу намеру и труде се да открију пут до истине.
Он је изузетно тежак јер, најчешће није наклоњен очекивањима која га посматрају из визуре сопствених мотива.
Архивска грађа је наслеђе одговорног народа. Њено богатство и разнородност су истовремено интригантни и непознати. Зато изазивају помућено осећање радости и страха са оним са чим можемо да се суочимо.
То може да доведе до обесхрабрености у раду, и да установу од националног значаја, какав је Архив Војводине, смести у замагљену маргину друштва.
Тако се незрелост друштва овековечује, а богатство архивских фондова парложи услед избегавања суочавања са њима. Такав однос према мисији Архива је за сваку врсту критике и осуде.
Он спутава нова сазнања и, уз друге факторе, одговоран је за стагнацију друштва.
Међутим, Архив Војводине није на трагу ове недостојности.
Сасвим супротно, достојни, образовани и посвећени људи раде у њему раде и труде се да испрате, некада са више, некада са мање успеха, али без недостатка надахнућа, све оне визије које следи њихова челна личност др Небојша Кузмановић.
Традиционални сегмент рада Архива, допуњен је бројним активностима, изложбама и трибинама које дан своде на прекратак период.
Волумиозна издавачка делатност, транспарентна за сваког од заинтересоване јавности, представила је нове садржаје, историографске домете и репрезентативну архивску грађу.
Порука једног значајног дела те грађе, из прошлог века, је врло узнемирујућа јер сведочи о жртвама. Оне нису део фикције, политичке инструметализације, средство идеолошког обрачуна.
Оне су поименичне, стварне, фактографске, опипљиве и језгровито сведоче о почињеном злочину. Горко је помињати их, али је још теже прећутати их.
То је недопустиво без обзира на то какви „велики” државни или национални мотиви стоје иза тога. Релативизација и прикривање злочина је злочин. Ту нема оправдања за историјску запуштеност теме и њено потискивање.
Такав приступ афирмише ослобођење историографије од утицаја, а друштво од идеолошке обмане.
Он је убедљив и често за многе који су навикли на „осакаћену стварност” неприхватљив. Изазива отпор и „трн је у оку” противницима јер су пред њим немоћни. Трага се за грешком и постоји намера да се све искористи.
Мисија Архива Војводине је све успешнија. То не значи недостатак критике, штавише она је пожељна јер коригује стваралаштво и доприноси приближавању ставова. Насупрот њој, која је саставни део размене приступа, измаља критизерство које тражи пукотине и устремљује се на њихово продубљивање уместо на њихово превазилажење.
Критизерство може да прерасте у критику уколико је утемељено и разложно.
Често ипак, у томе не успе јер јој, осим жеље да се науди, недостају аргументи.
Тако критизерство добије своју праву форму обрачуна. Она негује искључивост која не жели да све сагледа, већ на основу фрагмента прави прилагодљив конструкт.
Посета младих Архиву је догађај од културног значаја зарад афирмације правилног односа према прошлости, расветљеној без идеолошких примеса.
У овом случају то су биле жртве које не сведоче о злоупотреби нечије смрти, већ о злочину који се догодио. Бизаран је злочин, а не подсећање на њега. Кривац је починилац, а не народ коме он припада.
Мрачњаштво је било присутно и није дело нечијег савременог хира који се руководи политиком властољубља.
О томе сведоче документи, представљени јавности без задршке.
Ово је приступ одлучне осуде идеологије нацизма и националистичке супрематије, али и неприхватања досадашњег ћутања о томе, нарочито у периоду идеологије након Другог светског рата.
Овде није реч о обрачуну подстакнутим реваншизмом, већ о „култури сећања” која проказује нехуманост управо ради неговања човекољубља.
Порука институције Архива Војводине је јасна и доследна мисији, младост је са друге стране јединствена.
У том сусрету могуће је да младост коригује своје ставове, а Архив обогати свој просветитељски рад.
Тако ја лично видим ову посету Архиву.
Могућа заблуда код младих у правцу претенцицозности, наилази на уравнотежену представу патриотизма који не заборавља бројне невине жртве српског народа.
У том смислу, желим Архиву Војводине још много одговорних и едукативних поставки и много посета.
Проф. др Саша Марковић
