АУТОР: Радован Сремац
Апстракт:
Породица Шумановић се први пут помиње у Шиду у другој половини 18. века. Веома брзо је постала најбогатија и међу угледнијим породицама у граду. Богатство и друштвени углед омогућили су им ширење посла, склапање породичних веза са угледним породицама у окружењу, одлично образовање њених чланова итд. Свакако најзнаменитији члан ове породице је академски сликар Сава Шумановић, али поред њега истакао се још читав низ чланова породице који су оставили трага у Шиду, али и на националном нивоу.
Кључне речи: Шид, Шумановићи, Сава Шумановић, Српска банка у Загребу
На први помен Шида и презимена Шумановић већина ће помислити на најзначајнију појаву у српској и југословенској уметности прве половине 20. века, академског сликара Саву Шумановића. И са разлогом. Међутим, породица Шумановић је почела да оставља трага у српском друштву много раније активним друштвеним делањем њених чланова трговаца, писаца, сликара, адвоката итд. Кроз овај текст урадићемо осврт на знаменитије моменте ове породице.
Презиме Шумановић се у Шиду први пут помиње у једном документу од 31. марта 1775. године, у којем Василије Поповић из Шида потражује новац од Теодосија Николића из Беркасова који га је узео од његовог малолетног пасторка Косте Шумановића. С обзиром на то да Костино порекло остаје за сада непознато, он се може сматрати родоначелником породице у Шиду. Како се у поменутом документу помиње и Шумановићев посед у Беркасову, могуће је да је Коста тамо и рођен. У Беркасову се 1746. године помиње Вићентије Шумановић, који би у том случају могао да буде Костин отац или деда. Такође, у Моловину је током седме и осме деценије 18. века службовао свештеник Гаврил Јаковљев Шумановић (рођ. 1734). Његова ћерка Рокса се удала за Стефана Гроздића из Шида и након тога одржавала присне везе са шидским Шумановићима. Због тога се може претпоставити и родбинска веза шидске гране са поменутим моловинским парохом.
Коста Шумановић је имао два брака. Први са Скевијом (†1806) и други са Софијом (†1840). Колико је познато, у првом браку је Коста имао сина Илију, и ћерке, Кумрију удату у Нештину и Катарину. У другом браку је имао ћерку јединицу Катарину. Умро је 11. априла 1810. године.
Костин син Илија (†1850) се оженио у Малој Вашици 1806. године Јулком Давидовић (Мала Вашица, 1788 – Шид, 1867). У браку су имали синове Саву (1807–1836), Константина (1816–1887), Светозара (1822–1906), Јована (1825–1897) и Јоакима (1828–1865).
Илија Шумановић је без сумње био најдоминантнији трговац у Шиду током прве половине 19. века. У више наврата (1814, 1833, 1834, 1835, 1845, 1846. итд) је узимао у закуп властелинска добра: вашар, крчму, сакупљање шишарки, берба кукуруза, точење вина, клање стоке итд. Такође је закупљивао и крчму у Адашевцима (1834) и воденице на Шидини (1821, 1839). Себе као одговорног грађанина показивао је у моментима борбе за бољи положај шидских Срба. Остали су сачувани и Илијини дописи упозорења општинској власти о могућим изливањима Босута итд.
Са друге стране, стиче се утисак да Шумановићево пословање није увек било у складу са договорима, као и да његови поступци нису увек ишли у корист заједнице. Саламон Оберсон из Вуковара га је тужио 1825. године јер је продао сакупљене шишарке другом, а не Оберсону који је већ дао капару за њих; 1828. године Давид Коњевић из Митровице је тужио Шумановића и Тимотију Форишковића да су узели робу из његове трговине и да никад нису платили, док су они тврдили да су то била нека друга двојица из другог места, али са истим именима; након што је утврђено да је 1834. године точио неисправна пића у закупљеној крчми у Адашевцима, Шумановићу су запечаћена сва бурад са пићем; због неплаћеног дуга за куповину јагњади и коза Шумановића је 1835. године тужио Антон Округић из Моровића; Шумановићева говеда су 1839. године нанела огромну штету на беркасовачкој ливади итд.
Након Илијине смрти, породично пословање су преузели његова супруга Јулија и син Светозар. O њиховом мање успешном пословању сведоче документа Шидског властелинства која помињу њихове дугове и парнице. Оваква ситуација свакако није ослабила имовно стање Шумановићевих, што се и види из тестамента Јуле Шумановић у којем је набројана целокупна покретна и непокретна имовина. Деца Илијиног и Јулиног најстаријег, тада већ покојног, сина Саве, добила су кућу у данашњој Улици Цара Душана (према Православном гробљу). Син Јован је добио кућу у истој улици, на углу са Улицом Вука Караџића, а Јоаким Аца кућу у тадашњем Варошком шору (данас Галерија слика „Сава Шумановић” Шид). Главни наследник и наследник родитељске куће у центру града је био син Светозар.
Тестамент
Будући да је смрт свакому човеку известна, али му је час смрти неизвестан, и будући да се и ја у високој старости находим, у којој сваки час за смрт приправна бити морам то сам наумила моју последњу вољу писмено изјаснити да би тако свако неспоразумљење после моје смрти између моје деце предварила. Зато имајући право са моим стеченим добром располагати следујуће расположење чиним.
Моја дакле последња воља састои се у следећем
1. Сину Кости најстаријем остављам
а) у кукујевачком атару шуму Гушту од Спаилука купљену под но.198 Р.Н.3498.
б) осем тога сваке године сто форинти Т.Нов. или капитал од хиљаде форинти Т.Н. којему Светозар син плаћати дужан да буде.
2. Сину Светозару остављам
а) кућу у којој живим заједно са плацом и зградама под Но.455 у Шиду.
б) Шуму Брањевину целу у Гибарачком атару под Но.115 Р.Н.796.
в) виноград сав у гибарачком атару под Но.115 Р.Н.2630.2632
г) 1 ланац ораће земље нуз виноград
д) и воденицу у селу Беркасову 139. Но.70
ђ) заједно са земљом у беркасовачком атару под Но.3119
За све ово дужан да буде Светозар кућевне све дугове, за које и зна и не зна исплатити. Осим тога има сину мом и унуцима мојима што се овде наредило буде плаћати и исплатити.
3. Сину Јоци осим што је из куће изно остављам
а) у Јасенику од поп Аврама купљену ливаду под Но.2889-2890 и 1572.
Из воденице да му Светозар има сваке године 400.ока брашна давати.
4. Сину Аци
а) кућу од Куцуре купљену заједно са тамо лежећом грађом и цигљом.
б) 1 ланац оранице украј Форишковића у Аништу под Но.4014
в) 1 ланац крај врбаре у вртлогу под Но.(4159-4170)
г) опет у вртлогу 1 ланац крај Мауковића под Но. 4146
д) 1 ланац у Мишударинцерику под Но.1204 : 1355
ђ) на горњој Бановини 1 ½ ланац под но.4891
е) 3 косе ливаде украј Оберкнежевића под Но.1447
ж) 2 косе ливаде у Јасенику украј Форишковића под Но.2907
з) велику ливаду од 9 коса украј Посавца под Но.1555
и) и чело исте 2 косе под но.1595
ј) 4 косе усто дето украј Прњајића под Но.1562.
к) Обор поред Станића како кућа носи до бунара
л) заједно са кућом и 3 чардака шљивик и по башче украј Тоцла(?) под Но.2018
м) 1 башчу украј Посавца под Но.2024 од винограда на Суводолу све што је пред кућом заједно са земљом и широким Чланом(?) испред куће .
Из воденице Светозар да му је дужан сваке године 400.ока брашна давати.
5. Унуку Лазару
а) у име куће хиљаду форинти Т.Н.
б) половицу врбаре у вртлогу под Но. (4169-4170) од шидске стране
в) половицу од њиве на горњој бановини украј Ђурчића на горњој страни под но.4927 3 ланца и 7 фати,
г) од 4 ланца у Мишударинцерику половицу 2 ланца од шидске стране под но. 1213
д) од 4 косе ливаде у Јасенику 2 косе од шидске стране под Но.2939
ђ) У Чејзовци 1 ½ коса украј Коичког Танасије под Но. 1449
е) 6 коса ливада код ћуприје украј Георгијевића под Но. 1451, 1479, 1515
ж) и чело исте 5 коса украј Туле под но.1409
з) виноград на Суводолу иза куће одма половицу са кућом заједно и половицу земље,
и) на обору шталу са гувном заједно
ј) 2 башче украј удовице Гаје Недељковића под но.2021
к) 1 шљивик чело врбаре поред Луке Тубића под но.1061 и 1062
из воденице да му је дужан Светозар сваке године 400.ока брашна издати.
6) Унуку Павлу
а) у име куће хиљаду форинти Т.Н.
б) Светозар да му је дужан издати половицу врбаре од стране Товарника под Но.4169-4170
в) половицу њиве на горњој Бановини од 3 ланца и 7 фати под Но.4927
г) половицу њиве у Мишударинцерику од 4 ланца од стране Шида под но.1213.
д) 1 косу украј Мостарлића ливаде под но.1612
ђ) У Чејзовци 5 коса Ливаде украј Томе Симуновића под Но.1383 и 1381
е) чело исте 5 коса украј Станића под Но.1413
ж) и опет 3 косе украј Станића под но.1415
з) 2 шљивика украј врбаре 1051
и) плац са Шљивиком 676/6 и 5668 код пекара
ј) на обору велику Гвоздановића башчу винограда Суводола од Шида половица до куће
И из воденице сваке године да му је дужан Светозар издати 400.ока брашна
Све покретно добро као рана, марва, пиће, буради, каце или ма каквог имена покретно добро звало се, Светозару дајем. Осим тога са свију овде изложени непокретни добара за 3 године разумевајући трећу годину концем новембра то је 1862. ужитак. За које он да дужан буде као што је горе казано све кућевне дугове и мом сину Кости хиљаду форинти Т.Н. или сваке године 100 ф. Т.н. мом унуку Лазару хиљаду форинти Т.Н. или сваке године 100 ф.Т.Н. и мом унуку Павлу хиљаду форинти или сваке године 100 ф. Т.Н. платити.
Ово је последња моја воља тако тврда, да је нигда више променути нећу. Зато се одричем торжествено права други тестамент правити, одричем се такођер права са мојим данашњим именом(?) буди какво расположење учинити и обвезујем себе, моје данашње имјеније без наимањег ималенија(?) или задужења моје реченим наследницима потпуно оставити па да би децу и унуке моје осигурала у доброј вољи задржала то сваком мом детету и унуку дајем власт овај мој Тестамент без даљега мог знања и соизвољења на све моје недвинито(?) имање без разлике интабулирати.
Да је ова последња моја воља истинита и не претења(?) И да је мени овај тестамент од речи до речи прочитан и разложен, наипосле да је по мојој вољи састављен потврђујем Ја, не знајући писати мојим собственоручним крстом, кога сам пред мојим именом начинила пред доле подписанима сведоцима у Шиду 20. фебруара 1859.
+ Јула Шумановић
Петар Цвеић имена подписатељ
Пред нама
Петром Цвеићем сведоком, Петар Мауковић сведок, Станко Форишковић, Коста Станић, Христа Мауковић.
Шумановићи су наставили праксу закупљивања властелинских добара и током друге половине 19. века: закуп Велике властелинске крчме (претече каснијег хотела „Гранд”), закуп права точења пиће у властелинским крчмама, закуп вашарских права итд.
Најстарији син Светозара Шумановића, Илија (Шид, 1865 – Моровић, 1921) завршио је богословију и постао свештеник. Службовао је као парох у Товарнику и Моровићу. Бавио се књижевним и преводилачким радом, али и политиком. Други Светозарев син, Јован (1873–1930) магистрирао је фармацију, али није радио у струци. Био је један од оснивача и председник Добровољног ватрогасног друштва у Шиду основаног 1924. године. Својим тестаментом је завештао кућу и посед Брањевина (90 јутара) Српској академији наука и уметности. По његовој последњој вољи, његова супруга Зора је имала право доживотног уживања имања, а да САНУ уђе у посед након њене смрти. Послератна општинска власт није испоштовала Шумановићеву вољу и национализовала је целокупан његов посед.
Др Светислав (Јоакима) Шумановић (Шид, 1860 – Загреб, 1945) школовао се у Бечу и Грацу. После завршених студија права настанио се у Загребу где је живео до своје смрти марта 1945. године. Био је био ожењен Катарином Лађевић (Карловац, 1867 – Загреб, 1894) са којом је имао ћерку Христину Кристу (Загреб, 1892 – Београд, 1981). Др Шумановић је био члан првог Управног одбора Српске банке у Загребу и један од оснивача те банке, касније је био и дугогодишњи председник Управног одбора банке. У периоду од 1903. до 1907. године обављао је функцију подбана у влади грофа Куена Хедерварија и више пута је био биран као заступник Шидског среза у хрватском сабору. Др Шумановић је донирао велики полијелеј Храму Светог оца Николаја у Шиду, за који је идејно решење урадио чувени архитекта Херман Боле.
Narodne novine, Zagreb, 1903, бр. 169
Novi predstojnik vladinog odjela, presvietli gospodin dr. Svetislav Š u m a n o v i ć, nije „homo novus“ u našem javnom životu. Biograf njegov nema doduše na dispoziciju mnogo podataka o njegovoj karieri, – jer može samo to zabilježiti, da se je rodio 14. rujna 1860. u Šidu, da je svršio gimnaziju u Vinkovcima, a pravne nauke u Beču i Gradcu, te da je od g. 1886. odvjetnikovao u Zagrebu i kao nar. zastupnik biran bio u Šidu od petnaest godina ovamo, ─ ali svak, koji prati naše javne poslove, dobro znade, da je dr. Šumanović od toliko godina jedan od najodličnijih, najumnijih i najuplivnijih članova hrvatskog zakonodavnog tiela. U svakovrstnim javnim pitanjima uzimao je on u saboru rieč, ili je vršio službu izvjestitelja, a svi znamo i jedva da mu itko ne priznaje, kako je vazda dokazao, da je muž visoko naobražen, jednako upućen u pravne zadaće i narodno-gospodarske odnošaje, kano i u juridičke subtilnosti, čovjek izvanredno brzog shvaćanja i praktičnog duha u najboljem smislu te rieči, pravi i prokušani parlamentarac, koji služi na diku našemu saboru. Tko Šumanovića iz bližeg poznaje, znade također, da je čovjek neumorno radin i uztrajan, savjestan i nesebičan, iskreno liberalan i plemenit demokrata od glave do pete. S tih razloga nije čudo, što je dr. Šumanović za kratko vrieme osvojio jedno od prvih mjesta u našem parlamentarnom životu i stekao obće uvaženje, koje mu je svakom zgodom manifestirano od njegovih kolega, dičili se oni bud hrvatskim bud srbskim imenom.
Правда, Београд, 1905, бр. 168.
Политички успех једног Србина
Готово нечујно провукла се кроз београдску и у опште кроз српску штампу вест, да је др. Светислав Шумановић, подбан Хрватске и Славоније (положај који је скопчан са положајем министра унутр. дела), пао са тога положаја. Нико није на ту важну политичку ствар ни обраћао пажњу, ма да је то један симптом од врло великог значаја у питању о заједници Хрвата и Срба. Вредно је видети какве разлоге за његов пад наводе хрватски и српски листови, од којих ни једни нису наклоњени Шумановићу, први за то што је Србин а други за то што је члан српског клуба односно владиновац.
„Хрватски листови са „Хрватским Правом“ на челу тврде, да је Шумановић пао зато, што је и сувише био Србин, и као такав јако протежирао српске ствари. „Хрватско Право“ по своме обичају иде и даље, па га просто оптужује да је био издајник земље: „Под његовом владавином дигло се српство у Хрватској до такове висине како никад прије. Већ се под његовом владом Српство на штету Хрватства размилило тако, да су већ госпође високих чиновника на господских саорејах радовале се распаду монархије, што ће Хрватску бацити у крило Србије и тако јој дати „народну династију“.
Српски листови „Застава“ и „Србобран“, падајући у другу крајност, споре Шумановићу сваки рад за српске оправдане жеље, доказујући да је према Хрватима био веома попустљив на штету Српства. Као год што је лажно оно што је „Хрватско Право“ изнело против Шумановића исто је тако нетачно оно што поменути српски листови тврде. Шумановић је много што шта учинио за српску ствар у Хрватској, што је и сада већ од велике користи, али разуме се није учинио оно што ти листови захтевају, не водећи рачуна о томе, да је много лакше тражити но давати – нарочито кад је у питању Српство у Хрватској. Какав је Шумановић иначе био као министар најбоље казује признање „Заставе“ која вели: „Шумановић је попустио од досадање владине строгости и на скоро је земљу умирио. Празне благајне напунио је, чиновнички апарат није застао и нестала беше узрујаност а повратила се и учврстила нада. Наскоро се финанциална нагода склопила, влада добила три милиуна круна, вратила дуг, чиновници добили повишицу само што ова није праведна.
Др. Шумановић сад је хтео неким начином да измири владу с народом, јер знате свака влада у Загребу мора бити у противности с народом.Ето вам Куенове владе за двадесет година док на послетку није избило незадовољство у народу онако крваво, и велика је срећа што је Хедервари онако отишао, иначе би било несреће страшне и ужасне. То је хтео Шумановић да изглади, те да поврати народу све оно, што му је Куен одузео, али није могао све од једанпут. Мислио је, прво треба што је најважније, али одмах наиђе на оно чега се бојао прије него што се тога мјеста примио. Он није могао допустити да се избори за сабор (који ће се најдуже за месец дана одредити), изведу онако, како се то од њега тражило, јер би онда сва мржња народа и српског и хрватског на њега пала још горе, него што је прије на Куена“.
Ми у Србији ћев 30 годна тражимо министра за кога би се могло рећи ово што „Застава“ вели за Шумановића, па не можемо да га нађемо, а у Хрватској није с њим нико задовољан и он мора да падне. Чудни политичари!
Ћерка др Светислава и Катарине Шумановић, госпођа Криста, била је виђена личност културног и јавног живота међуратног Београда, дворска дама, оснивач/потпредседница и председница Удружења „Цвијета Зузорић” у Београду, дугогодишња послератна председница Црвеног крста СФРЈ, начелница Министарства социјалне политике СФРЈ, оснивач Друштва пријатеља Народног музеја, члан Комисије за културне везе са иностранством. Рођена је у једној од најбогатијих и најутицајнијих српских породица у Загребу, што јој је омогућило одлично школовање и образовање. Преко мајке, Криста је родбински повезана са чувеним породицама Лађевић, Матијевић и Магарашевић. Удала се за др Ђорђа Ђурицу Ђорђевића, дворског лекара краљевске породице Карађорђевић и оснивача Медицинског факултета у Београду. Криста Ђорђевић је имала важне, али још увек неразјашњене улоге у функционисању Комунистичке партије пре и након Другог светског рата. Добрица Ћосић је за њу написао да је „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа”.
Милутин (Јоакима) Шумановић (1862–1937) се школовао на Краљевском господарском шумарском училишту у Крижевцима где је апсолвирао 1882. године. Службу је започео као шумар у Рајеву селу 1883. године, а наставио у Винковцима. Године 1894. оженио се Персидом Тубић (1875–1968), ћерком шидског трговца Саве Тубића са којом је имао сина јединца Саву. Милутин је због болести превремено пензионисан 1900. године, па се са породицом вратио у Шид. У Шиду је отворио Уговорну пошту коју је водила његова супруга Персида. Године 1914, са групом највиђенијих Шиђана, Милутин је ухапшен и спроведен у логор у Арад где се тешко разболео. После рата је продао половину свог имања шидском трговцу Владимиру Трумићу, а затим се посветио виноградарству и производњи вина. Према пореској пријави, Шумановићи су највећу количину вина продали 1929. године – 16.817,5 л. Након тога количина се постепено смањивала: 1930 – 12.497,75 л, 1931 – 8890,5 л итд.
Након Милутинове смрти, бригу о имању је преузела супруга Персида и син Сава. Као и много пута раније, тако и у том моменту, Персида је исказала женску одлучност, мудрост и способност Тубићевих. Без икаквог проблема је водила целокупно имање, и омогућила породици да одржи свој капитал. Поред тога, Персида је од првог дана била највећа подршка сину Сави у остваривању његове жеље да постане сликар. Свакако не треба занемарити и Милутинову моралну и материјалну подршку. Као глава породице, сложио се са Персидиним предлогом да Сава упише Привремену вишу школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. О свакодневном животу у породици Милутина и Персиде Шумановић, али и о личности госпође Персиде као припаднице вишег друштвеног слоја, најбоље говоре дневнички записи њихове раднице Марије Демшар.
Како спремам Господину и Госпођи у подне. Сто за ручак: 1 лепо прекријем сто столњаком и ставим још један мали стољњачић, леп и извезен; 2 ставим бокал воде, 2 чаше, за 2 особе или душе; 3 ставим 8 тањира, 6 великих и 2 мала на сваки крај стола, а ако има супе ставим горе и дубоке. Ако нису само плитки, ставим на сред стола или на крај 4 велика и 2 мала на те велике. Потом 6 кашика, 5 виљушки и 5 ножева. На десно и око тањира стављам кашику, виљушку, нож ставим, 2 кашике за сипање из чиније. Остале ножеве и виљушке са стране тањира. На сваки тањир ставим једну лепу белу (салвету)… /Марија Демшар, пролеће 1942. године/
На десетогодишњицу смрти свог сина, Персида Шумановић је поклонила Шиду породичну кућу, 7 јутара винограда и 417 слика за оснивање галерије. Персида Шумановић се тако сврстала у ред највећих дародаваца у српском народу.
Најзначајнији члан породице Шумановић, најзначајнији Шиђанин, најзначајнији српски сликар прве половине 20. века и свакако један од најзначајнијих српских сликара уопште је Сава Шумановић (Винковци, 1896 – Сремска Митровица, 1942). Родио се у Винковцима где је његов отац Милутин радио као управник шумарског котара. Четири године касније, 1900. године, породица Шумановић се вратила у Шид и доселила у данашњу Спомен-кућу Саве Шумановића. У њој је уметник провео прву и последњу деценију свог живота. Школовао се у Шиду, Земуну, Загребу и Паризу, и сматра се једним од наших најобразованијих сликара. После завршене гимназије у Земуну, Сава Шумановић је похађао Привремену вишу школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу и дипломирао 1918. године. Одлазак у Париз 1920, био је прекретница у његовом животу и раду. У Паризу је са краћим прекидима боравио десет година. Године 1930, Сава Шумановић се вратио у Шид где се у потпуности посветио сликању. Иако је на почетку био ослобођен сваког посла везаног за породично имање, после очеве смрти 1937, преузео је послове и бригу о породичном поседу. Почетак Другог светског рата Сава Шумановић је дочекао у Шиду. Иако није био политички активан, нити присталица неких националистичких кругова, Сава Шумановић је био ухапшен у злогласној усташкој рацији са још 120 својих суграђана и стрељан 30. августа 1942. године. Сава Шумановић није био ожењен. Иза себе је оставио опус од преко 700 уља на платну и приближно исти број скица у разним техникама.
БИБЛИОГРАФИЈА
Башичевић, Д.
1997. Сава Шумановић: живот и уметност. Нови Сад: В. Башичевић и Прометеј.
Biškup, К.
2000. Hrvatski šumarski životopisni leksikon. Tom 5. Zagreb: Tutiz leksika.
Вучетић Младеновић, Р.
2003. Европа на Калемегдану: „Цвијета Зузорић” и културни живот Београда 1918–1941. Београд: Институт за новију историју Србије.
Јукић, Љ.
2012. Прилози за проучавање библиографске грађе о Сави Шумановићу: монографије, каталози, студије, чланци, прикази. Шид: Галерија слика „Сава Шумановић”.
Медаковић, Д.
2004. Срби у Загребу. Нови Сад: Прометеј.
Сремац, Р.
2012. Сава Шумановић – лично, породично, национално. Шид: Галерија слика „Сава Шумановић”.
2015. Православно становништво Шида до 1900. године. Шид: Народна библиотека „Симеон Пишчевић”.
2015. Изабрани шидски тестаменти. Шид: Народна библиотека „Симеон Пишчевић”.
2017. Гражданство шидско. Шид: Културно образовни центар.
Станоник, М.
2009. Етнологија у писмима и сликама: словеначка прогнаница Марија Демшар о боравку у кући Персиде и Саве Шумановића, Шид 1941–1945. Београд: САНУ, Етнографски институт.
АРХИВСКА ГРАЂА
Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (АСАНУК). Фонд број 18. Митрополијско-патријаршијски „А”.
Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (АСАНУК). Фонд број 19. Митрополијско-патријаршијски „Б”.
Историјски архив „Срем” Сремска Митровица (ИАССМ). Фонд број 10. Шидско властелинство.
