Аутор: др Снежана Алексић
Сажетак: Занатство у Војној крајини није било нарочито развијено пошто је државна политика била изричита у томе да су им граничари потребни као војници. Када нису били на војним дужностима, граничари су били заузети пољопривредом, што им није остављало времена за друге активности. Занатство присутно у Граници током њеног постојања сводило се на задовољење основних потреба војске и становништва, док индустријске производње није било. У времену од развојачења Војне границе до Великог рата, занати и индустрија у бившој Војној граници нису доживели експанзију.
Кључне речи: Војна граница, Срем, Земун, занати, индустрија
УВОД
За разлику од читавог подручја Војне границе, па тако и Сремске војне границе – Петроварадинског пуковског подручја, Европа се од треће декаде XVIII века креће ка убрзаној индустријализацији. Након открића Џејмса Вата 1769. године, парна машина заувек мења слику Света. Индустријска револуција доводи до појаве модерне капиталистичке економије. Мануфактурну производњу смењује фабрички рад, што условљава трансформацију радне снаге из сектора пољопривреде у сектор индустрије. Међутим, гранично подручје Хабзбуршке монархије, нарочито Сремска граница, не само крајем XVIII века, већ и током читавог XIX, па све до Великог рата, остаје изван таласа индустријализације која је захватила остале Хабзбуршке и друге западноевропске земље.
ЗАНАТИ И ИНДУСТРИЈА У ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ
Током постојања Војне границе, изучавање заната међу граничарима допуштано је само оним крајишким дечацима који су били оцењени неспособним за војну службу и теже послове, а изузетно у случајевима када се радило о занатима који су били потребни за Војну крајину. Тада су на изучавање заната по одобрењу војних власти упућивани и војно способни дечаци, под условом да се по изучавању заната њиме баве искључиво на крајишкој територији, али и под условом да уколико команди буду потебни током изучавања заната, иста их може позвати да се у команду свог места врате.
У Земуну је крајем XVIII и почетком XIX века постојало „12 еснафа од којих су неки били уједињени обухватајући по више заната, у једном су били: бачварски, ковачки, коларски, седларски и ужарски, а у другом: браварски, столарски, пушкарски, зидарски, тесарски и лончарски занат, док је било и таквих еснафа у којима су биле удружене занатлије само једног заната као што су рибарски, чизмарски, капамаџијски и сапунџијски” [1]. Почетком XIX века „више од 1000 занатлија било је само у Славонској војној граници” [2]. О занатлијама у одређеним местима Границе до данас нема објављеног пописа или ближе информације. О њима, најсликовитије сведоче документа која су настала углавном у вези са спорним ситуацијама око намирења узајамних обавеза и потраживања између занатлија и купаца, односно, корисника услуга. Како су се војне власти у име граничара жалиле Земунском магистрату, јасно је да се у првом реду ради о земунским занатлијама – контрабуентима Земуна. У расположивој архивској грађи која се чува у Историјском архиву Београда (ИАБ) фонд: Земунски магистрат (ф. 10) уочавају се занати који сежу у домен грађевине [3], као и занати у вези са израдом и поправком обуће и одевних предмета, [4] али и осталог мобилијара (алата и предмета) [5] потребних једном сеоском домаћинству. О томе да ли су ови занати обављани у опсегу занатлијске радње, у оквиру мануфактурне радионице (нпр. пиваре, циглане), или по принципима капиталистичког предузећа са развијеном унутрашњом поделом рада и најамним радницима са још увек ручном техником производње, из расположиве архивске грађе за период од средине XVIII до средине XIX века не може се закључити, но, историјска литература упућује да индустријске производњe организоване у смислу капиталистичког предузећа у Војној граници није било.
У занатску (привредну) делатност убрајале су се граничарске пилане и млинови. У пиланама се резало грађевинско дрво, те како је по обради дрво продавано, исто се може приписати мануфактурној производњи, а не трговини (за разлику од експлоатације шума када је она вршена за рачун извозника, без прераде, што сеже у домен трговине). У млиновима се млело жито. За рад пилана и млинова прво је коришћен хидроенергетски потенцијал река, потока, и других водотокова. Након 1786. године државним интервенционизмом се дошло до укидања једног броја воденица и преласка на суваче, донете су мотивишуће мере, млинарима је „за увођење сувача дато трогодишње до шестогодишње ослобођења од пореза и бесплатно дрво” [6]. Уместо воденица власти су пропагирале прављење млинова на копну, тзв. „сувача” које су радиле помоћу коњске снаге. Но, без обзира на сва настојања да се воденице укину, један број воденица које су радиле на реци Сави опстао је до прве половине ХХ века.
***
Према Таубеу, за развој мануфактура у Граници 70-их година XVIII века пресудна је била „лењост народа”. Међутим, без обзира на то колико је хроничар неблагонаклоно гледао на Илире (Србе) који су били настањени на јужним ободима Хабзбуршке монархије, а којима је приписао најнегативније епитете, тај исти српски народ ангажован у војсци и пољопривреди сигурно да није могао бити одговоран за успорени привредни раст унутар затвореног војнограничарског подручја. Као хомогена област где је основно занимање свих ментално и телесно здравих мушкараца од 16 до 60 година била војничка служба, уз пољопривредну делатност и скромним занатством које је сведено искључиво на основне потребе становништва, подручје Војне границе остало је у највећој мери изван економских токова који су фаворизовали фабричку производњу.
Инертан однос према индустријализацији у Граници може се на одређени начин сматрати оправданим, с обзиром на то да Граница није имала вишак радне снаге. Ако се изузму породичне задруге које су функционисале по принципу породичне мануфактуре, ретки мануфактурни погони у Граници током друге половине XVIII века радили су готово искључиво за војне потребе. Претежно су то били погони за израду пушчаног праха, сукна, коже, пива, итд.
Улагање капитала у граничарску производњу било је крајње скромног опсега, иако се не би могло рећи да га у различитим облицима није било [2]. У Сремској војној граници од индустрије у XVIII веку „помиње се 1783. пивара у Митровици и творница сукна у Бановцима, године 1785. у Митровици је радила фабрика свиле, а 1789. наређено је преношење фабрике сукна из Панчева у Петроварадинску регименту. Године 1792. одређује се оснивање фабрике кожа у Славонији, 1808. градња предионице свиле у Граници, а изградња свиларе у Винковцима бележи се у документу из г. 1786” [7]. Из наведеног, може се закључити да је ретка производња индустријске робе у Војној граници била усмерена ка преради аграрних производа.
Индустријска производња која је у основи као сировинску базу користила пољопривредне продукте јавила се као замајац ка увећању обима производње одређених пољопривредних култура. Пиваре су у својој производњи користиле хмељ који 1786. није гајен у Граници [6] тако да је вероватно тек крајем XVIII, односно почетком XIX века, због потреба пивара отпочело гајење хмеља [8]. Свиларе су прерађивале чауре свилене бубе, што је свакако условило гајење дудова. Фабрике сукна прерађивале су лан, конопљу, вуну. Вероватно да је због развоја индустрије сукна „1810. године наређено да се, пробе ради, засади памук у Петроварадинској регименти и Шајкашком батаљону”. Историјске вести потом упућују да ова култура због климатских услова није дала жељене резултате, те се од ове производње одустало. Иако је у Новим Бановцима „године 1783. о трошку Граничарског провентног фонда [9] подигнута сукнара и њено особље смештено у постојећим становима, иста је године 1786. премештена у Госпић, у Хрватској” [1]. Кратак период од 3 године рада сукнаре у Бановцима, као и спорадични помени осталих производних погона, не остављју довољно чврстог повода да би се из њега могао извести закључак да је током претпоследње деценије XVIII века у Граници присутна индустрија у смислу значајне гране привређивања.
Током постојања Границе, најзначајнија ћелија производње била је породична задруга, која је на принципу кућних мануфактура производила за сопствене потребе. Такво стање било је и 1864. године, занатство у Војној крајини било је „ограничено на рукотворине жена, на обраду дрвног ресурса (даске, летве, обручи, итд.), и на оно мало занатлија који углавном живе у комунитетима из којих подмирују потребе оближњих места” [10].
У Сремској војној граници – Петроварадинском региментарном подручју, у граду Митровици 1864. године постојала је свилара са 58 котлова, у власништву куће F. Schey, у којој је у периоду 1857–1859. забележен пад производње [10]. Према Р. Бићанићу „Аустријска економска политика гушила је Војну границу, где није допуштала развој индустрије” [11], што се у основи може узети као тачно, мада, мора се нагласити и чињеница да у Граници није било вишка радне снаге све до развојачења исте, тако да није било елементарног основа за покретање масовне производње ослоњене на људски рад.
ЗАНАТИ И ИНДУСТРИЈА НАКОН РАЗВОЈАЧЕЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ
Док се источни део Срема са градом Земуном бавио пољопривредом и трговином, западни крајеви су отварали врата ка модернизацији и увођењу савремених машина у производне процесе, односно, ка индустријској револуцији, која је, по Марксу, била „прелаз из модерне мануфактуре и кућног рада на модерну индустрију” [12].
Према броју запослених радника, у Срему у 1901. години издвајале су се само 2 фабрике цемента у Беочину (изван територије бивше Војне границе) које су запошљавале од 1200 до 1400 радника током лета, док су у зимском периоду запошљавале од 800 до 1000 радника. Према податку из 1904. године, 2 цементаре у Беочину запошљавале су свега 1000 радника [13]. Остале творнице, према броју запослених, без обзира на увођење машина у производњу, још увек су, према броју запослених и начину и обиму производње биле у оквирима производње модерне мануфактуре. Са увођењем парних млинова и парних пилана, свакако да је отпочела нова етапа у привредној историји Срема, међутим, остало је отворено питање да ли се одмах, на прагу ХХ века, може говорити о његовој индустријализацији. Производни погони и даље не играју кључну улогу у скромној, готово непостојећој индустријској делатности, која се у години 1901. јавља у проценту статистичке грешке, изузев Беочинске цементаре, која по производним капацитетима и броју запослених јесте творница организована по капиталистичком принципу (чије оснивање сеже у тридесете године XIX века) [14].
Осим скромног погона за производњу зејтина у Руми (Суботишту), који је у 1901. (и у 1904) години запошљавао 3 радника, фабрике сирћета у Вуковару са 6 запосленик (исто и 1904), 13 погона за производњу сода-воде са укупно 32 запослена, 1 кожаре у Винковцима са 18 запослених, 2 творнице танина са укупно 280 запослених, и творнице храстовог извадка са 192 запослена, сви остали, у Жупанијском извештају приказани производни погони биле су пилане или млинови. У Котару Земун који 1901. године није имао творничка постројења, у години 1904. евидентирани су паромлинови у Сурчину, Угриновцима, Петровчићу и Карловчићу, са укупно 14 запослених [15]. У 1907. години у овом котару најбројније су творнице сода-воде у Дечу, Добановцима, Бечмену, Шимановцима, Обрежу и Сурчину, док су паромлинови, као и 1901. присутни у Карловчићу, Петровчићу, Угриновцима, Сурчину и новоотворени у Добановцима. У Бечмену 1907. евидентирана је творница маслаца, тако да је у овој години у Котару земунском евидентирано 11 творница, са укупно 27 запослених [16].
Као што Маркс закључује, индустријска револуција полази од строја, а строј повећава људски материјал за експлоатацију, који и јесте прави материјал капиталистичке експлоатације. Но, да ли је запослених 1.331 људи, који је чинио 0,36% становништва Жупаније сремске (Попис 1900 [17] = 366.660 становника, без града Земуна) довољно репрезентативан узорак, на основу кога би се могао извести закључак о продору капиталистичког начина привређивања у индустријску производњу? Свакако, овакав закључак не би одговарао реалном стању, пошто је индустријска производња почетком ХХ века у Срему присутна на нивоу статистичке грешке.
Међутим, сегмент привређивања у коме се уочавају елементи капитализма јесте најдоминантнији привредни потенцијал Жупаније сремске – земљишни ресурс. У Извештајима жупаније сремске за прву деценију ХХ века, из именика скупштинара велепорезника, јасно се уочава да међу онима који су у Жупанији сремској намиривали највише пореске обавезе, те по том основу чинили скупштински одбор, највише има велепоседника – власника земље. Међу њима су представници Фрушкогорских манастира, са монашким чиновима, властелини, адвокати, лекари.
У попису пореских обвезника Срема из 1898. године, као и у каснијим пореским пописима, свега је један творничар (фабрикант). Реч је о Орхенстеин Винку, власнику творнице у Беочину (цементара). Према подацима Жупаније сремске у 1913. години највеће творничко предузеће у Срему је ова цементара у Беочину, која је у наведеној години запошљавала 3.000 радника. Исте године основана су два паромлина и једна пилана у Котару митровачком, као и једна творница опеке у Жупањи. У сваком већем селу у Срему постојала је творница сода-воде. У Котару земунском у 1913. години било је укупно 14 творница са 79 запослених [19].
Насупрот индустријској производњи, занатство у Жупанији сремској је било више заступљено. Током прве деценије ХХ века у Срему је укуно 2.251 занатлија [20]. Према врстама заната доминирају ковачи, бербери, колари. Следе их ципелари, ћурчије, кројачи, опанчари.
Уз наведене, према Р. Марковићу у Срему је 1905. године било још занатлија, који су били размештени у котаревима: Вуковар (5 казанџија, 4 калдрмаџија, 1 књиговезац и 1 ножар), Земун (1 вунар), Ириг (1 лончар), Стара Пазова (1 димничар), Шид (1 чарапар), Рума (3 циглара, 3 абаџије, 2 казанџије, 1 фарбар, 1 димничар, 1 секираш, 1 стругар, 1 седлар, 1 штампар, 1 котлар, 1 сапунџија, 1 содар), а у градовима Земуну (7 музиканата, 5 лађара, 3 штампара, 3 пеглара, 2 калдрмџије, 2 рибара, 1 циглар, 1 књиговезац) и Митровици (4 абаџије, 4 бозаџије, 3 калдрмџије, 2 штампара, 1 кожар, 1 мазало, 1 казанџија, 1 стаклар, 1 ситар, 1 каменорезац, 1 пеглар, 1 посластичар, 1 (мајстор) за музикалне инструменте) било је још 46 занатлија. Занатлије су подмиривале потребе пољопривредног становништва Срема.
ЗАКЉУЧАК
При тражењу граница између мануфактурне производње и фабричког рада организованог у контексту капиталистичких принципа индустријске производње, када се посматра Срем, ипак, погледе треба усмерити на период након развојачења, односно на почетак ХХ века, иако се ни у овом периоду не би могла повући јасна линија разграничења између мануфактурне и индустријске производње. Према подацима Жупаније сремске из 1901. године, уочава се да скромна индустрија у Срему, која на посматраној територији није била равномерно распоређена. Западни делови Сремске жупаније предњачили су у односу на њен југоисточни део, нарочито у односу на простор бивше Војне границе, у коме се, до Великог рата није развила индустријска производња.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
[1] Илић Ж. Т., Грађа из земунских архива, Књ. 1, 1804–1808, Историјски архив Београда, 1955, 605.
[2] Kaser K., Slobodan seljak i vojnik, Tom II, Povojačeno društvo II (1754-1881.), Zagreb, 1997, 74–75.
[3] ИАБ-10-1402-2-144; ИАБ-10-1521-61-1, ИАБ-10-1505-13-10; ИАБ-10-1651-61-282; ИАБ-10-1668-34-108; ИАБ-10-1669-34-216; ИАБ-10-1986-0-; ИАБ-10-2027-0; ИАБ-10-2390-0-.
[4] ИАБ-10-22-0-; ИАБ-10 -1403-3-296 а; ИАБ-10-1740-2-26; ИАБ-10-1792-0-354; ИАБ-10-2106-0; ИАБ-10-2144-0-; ИАБ-10-2197-0-; Илић Ж. Т., нав. дело, 447–451.
[5] ИАБ-10-2134-0-; ИАБ-10-2384-0-.
[6] Енгел Ф. Ш., Опис Краљевине Славоније и Војводства Срем, Матица српска, 2003, 227, 353.
[7] Ћелап Л., „Архивски фонд Славонско-сремска генерална команда”, Архивски вјесник, Загреб, 4–5, бр. 1, 1962, 341, 339.
[8] Извесно је да се у Граници почео узгајати хмељ због потреба пивара. Један од историјских документата сведочи о томе да је ,,црква у Дечу 1817. преко Земунског магистрата затражила наплату свог потраживања у износу 733 ф. 82 к. од пивара Константина Хадија” – ИАБ – 10-2054-0-.
[9] У Граници су постојали фондови, у које су улазили приходи из различитих извора. И Крајишка провентна заклада приходовала је од новчане накнаде граничарских кућа које нису давале прописани број војника, приход од продаје стоке нађене без господара, приходи од регалних права, и сл.
[10] Prva Dalmatinsko–Hrvatsko–Slavonsko izložba u Zagrebu, 1864, mjeseca kolovoza, rujna i listopada, održana u Zagrebu glavnom gradu Trojedine kraljevine, Zagreb, 1864, 56.
[11] Bićanić R., Doba manufakture u Hrvatskoj i Slavoniji 1750–1860, Izdavački zavod Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1951, 347.
[12] Маркс К., Капитал I, Загреб, 1947, 1, 407.
[13] Izveštaj o stanju javne uprave u Županiji sriemskoj za 1901, 313–325, i isto za god. 1904, 290–291.
[14] Више в.: Гаћеша Л. Н., Историја фабрике цемента у Беочину, Матица српска, Нови Сад, 2008.
[15] Izveštaj o stanju javne uprave u Županiji sriemskoj za 1904, Vukovar, 1905, 291.
[16] Izveštaj o stanju javne uprave u Županiji srijemskoj za 1907, Vukovar, 1908, 300.
[17] Glavni rezultati popisa žiteljstva od 31. prosinca 1900. sa prebivalištem, Zagreb, 1914, 350.
[18] У оригиналном документу нису наведени подаци за Котар и град Земун.
[19] Izveštaj o stanju javne uprave u Županiji sriemskoj za 1913, Vukovar, 1914, 324, 325.
[20] Марковић Р., Расподела земље у источном равном Срему 1910, Сремски Карловци, 1919, 12.
