АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Култура сећања као научна дисциплина користи се за формирање колективног идентитета и колективног сећања. Овај рад бави се изучавањем њених форми као и могућношћу примене културе сећања у људске обрасце сећања ради бољег схватања момента садашњости у којем прошлост и будућност налазе своје упориште.
Кључне речи: култура сећања, прошлост, колективно памћење, историја, културни идентитет
Они који не памте прошлост, осуђени су на то да је понове.
Култура сећања је увек постојала као таква, само је мењала своје облике и значај. Људи су се увек сећали. Потреба да нешто памтимо и дефинишемо као сећање увек је пратила човека. Од усменог сећања, преко модернизације света, сећање је добило ново одело – писану реч, историју на папиру. Тако обучена, некада као просјак, а некада као царица, историја је налазила примену у људском сећању. Често је служила да људе подсети на неке свакодневне и важне ствари, али и за успостављање колективног сећања као алата за јачање припадности једном народу. Уска повезаност сећања, идентитета и стварања традиције нашла је примену у научној дисциплини која се назива култура сећања. Моменат у којем се сусрећу прошлост и будућност назива се садашњица, а она је та у којој култура сећања може наћи своје „обожаваоце”. То су они који из свог видокруга не губе прошлост већ је користе како би креирали светлију будућност. Ипак, поставља се питање да ли је култура сећања у форми у којој је заступљена данас можда мач са две оштрице? На једном крају налази се колективно сећање, док други нагриза колективна амнезија. Напослетку, можда није толико ни до оштрица мача, но до онога који држи мач у рукама.
Историјат организованог памћења најчешће се прати кроз идејне и институционалне начине његовог преношења. Историјско памћење обликују три главна посредника: примарно искуство, култура сећања и историјска наука (Куљић 2005).
Колективно памћење повезује носиоце сећања у живе заједнице сећања са нарочитим ослонцима. Породицу повезују предања и корени, генеалошко стабло или породични фото-албуми, чланове партије историјат партијске борбе, народе заједничка божанства, нацију језик и фиктивна прошлост заједничког порекла, страдалнике сећање на преживљени страх (Куљић 2005). Сећања могу бити јавна или појединачна. Док јавно сећање правда интерес државе, појединачна сећања задовољавају потребе човека као индивидуе у одређеном друштвеном простору. Државна или партијска јавна култура сећања одваја се од приватних успомена и често институционализује (Куљић 2005). Премда је садржински шира, култура сећања одређује историјску културу. Најопштије речено, историјска култура је начин на који друштво опажа властиту прошлост (Куљић 2005, према Фишер 2000).
Када се говори о култури сећања, као научна дисциплина издвојила се крајем 20. века, понајвише захваљујући египтологу Ј. Асману и англисти из Констанце, А. Асман. Када споменемо термин култура сећања, пре свега се мисли на научну дисциплину која истражује улоге културних образаца сећања, значаја памћења и сећања за формирање идентитета и односа према историји и прошлости у науци и колективном памћењу (Куљић 2005). Култура сећања проучава начине којим културе, режими и класе преносе знање о прошлости, како га измишљају, обрађују, користе, потискују, заборављају или преиначују и шире. Заправо, када се говори о култури сећања, главно питање није шта остаци прошлости говоре, већ како се ти остаци тумаче и да ли се уопште тумаче. Јер, супротно култури сећања, стоји раме уз раме култура заборава о којој ће бити више речи у даљем тексту.
Ипак, треба правити разлику између појединачног и колективног памћења. Прошло и будуће су присутни у садашњици, те је време кроз које сада посматрамо прошлост вишедимензионално. Колективно памћење је много сложеније и динамичније од појединачног: то су различити облици окамењивања и конзервирања прошлости. Колективно памћење интегрише разнолике личне прошлости у једну заједничку прошлост, што омогућује свим члановима друштва да се заједнички сећају (Куљић 2005). Кључна улога коју у животу има памћење јесте у томе што је колективно памћење део културног апарата који ствара смисао (Куљић 2005). Континуитет колективног идентитета, тj. друштвених слика о себи, успоставља се културом сећања која уједно даје хоризонт смисла и времена (Асман 2007).
Историјат колективног памћења обично се разврстава у неколико фаза с обзиром на начин преношења и чувања садржаја памећења (Куљић 2005, према Конертон и сар. 2002), те прву фазу чине друштва без писмености, док другу фазу каректерише надмоћ усменог памћења над писмом (античка фаза). Од 16. века до данас надмоћно је писано памћење, захваљујући појави визуализације у савременом свету. Имајући у виду које су предности, а које мане данашње визуализације – односно електронског памћења, можда су ипак цивилизације које су пре памтиле симболе него речи, те биле и мање писмене, биле надмоћније над данашњом цивилизацијом. Аристотел је писао да памћење није опажање нити маштање, већ стање једног или другог, условљено престанком времена. Средиште памћења је душа, а претпоставка сваког памћења је гашење времена (Аристотел). Све док је прошлост фаталистички поимана као испуњење Божје воље и део пута ка спасењу, памћење је схватано као кључни образац за разумевање садашњице (Куљић 2005).
Култура сећања сеоских друштава посматрала је прошлост кроз породицу и место становања, била је више локална него национална, али секуларизација односа према прошлости била је дуготрајна и мукотрпна. Ново поимање прошлости почиње са проналаском штампарства у 15. веку. Појединачном читаоцу постала су доступна колективна памћења читавих народа и столећа. Од 18. века историја памћења постаје зависна од низа нових чиниоца: нових технологија, еманципације грађана, раста индустријализације и урбанизације, а пре свега националне свести (Куљић 2005). С тим у вези, као део националне свести налази се култура сећања која је формирана од садржаја националне прошлости и представља срачунату и селективно изабрану слику прошлости, док са друге стране стоји организовани заборав, односно култура заборава, која настоји да створи низ историјских празнина како би се створила нова слика прошлости, а чији смо сведоци били крајем прошлог века (комунистичко организовано памћење).
Оно што је за умеће памћења простор, за културу сећања је време. Односно, као што је умеће памћења део учења, тако је и култура сећања део планирања и надања, тј. доградња социјалног и временског хоризонта. Култура сећања се у највећој мери заснива, иако не искључиво, на облицима односа према прошлости. Да би човек могао да има однос према прошлости, она као таква мора да уђе у свест. За то су неопходна два предуслова – прошлост не сме у потпуности да нестане, неопходно је да постоје докази; докази морају да поседују јасну диференцираност у односу на „данас” (Асман 2007).
Сећање на прошлост и неговање истог је основни задатак једног народа у његовом времену постојања. Свака слика прошлости коју садашњица игнорише прети да бесповратно ишчезне (Куљић 2005). Да ли би онда требало дозволити да велике слике победе, али и страдања, остану само слово на папиру? Историја једног народа огледа се на хоризонту прошлости, а често је у потрази за нултим часом (час у којем почиње национална историја једне државе). Хоризонт прошлости страдалих народа је, као и њихово колективно памћење, увек везан за људе, места и предмете (Аушвиц, Јасеновац, Косово) – као и држава која је извојевала много победа, али притом и поднела доста жртава и увек се борила за своје парче земље, те наш нулти час и не сеже тако далеко у прошлост, само га треба установити као део националне свести и слике прошлости.
Упркос сукобима сећања, појединцу је потребна прошлост: њоме тумачи извор и смисао властитог постојања, редукује непрегледност збивања у нарацију, саображава властиту активност пожељном поретку сећања, ствара основу за визију будућности. И за појединца, као и за групу, еластична прошлост је жива садашњица (Куљић 2005). Често слику прошлости обликују потребе групе, а не појединца, а те интересне групе могу бити: политичке, етничке, породичне, идеолошке. Оне одређују дубину нашег памћења, регулишу заборав и нулте часове. Према Асману, губитак прошлости представља ишчезавање захвалности, одговорности, солидарности права и правде. Уколико одустанемо од прошлости, да ли губимо морал?
Према египтологу Ј. Асману и париском историчару Пјеру Нори који се бави истраживањем француских места сећања, постоји уска повезаност памћења, идентитета и стварања традиције. Места сећања су симбиозе историографије и националног памћења, а музеји, архиви, празници и места сећања јесу места која регулишу присуство прошлости у садашњости. Куљић (2005) наводи да због наше неспособности да предвидимо будућност морамо да сакупљамо све видљиве материјалне трагове који ће једнога дана сведочити о нама. Управо то намеће потребу за памћењем као и „дужности сећања”. Да бисмо поново пронашли прошлост, морамо је реконструисати и оживети како би наши потомци могли себе да схвате и реконструишу властити културни идентитет.
Празници, као институционализовани датуми памћења, не упозоравају на то да треба да се сећамо, већ и како да се сећамо. Заправо, календар нам омогућава да колективно памтимо, а не само фрагментарно (Куљић 2005, према Зерубавел 2003). Ипак, неизоставно је питање, да ли се препознаје потреба за увођењем датума када ћемо се сетити свих српских жртава које су страдале како би одбраниле отаџбину или је календар напросто глув за усвајање овакве потребе?
Да закључимо, под утицајем императива садашњице, време се разним периодизацијама структурише и усмерава. Млади су усмерени ка будућности, средовечни између времена, а старији живе у свету успомена. За укорењавање националне свести неопходно је обновити слику прошлости у контексту данашњег времена, односно искористити оно што нам је прошлост оставила и обликовати за наша поколења. Генерације које иза нас остају, као и њихови потомци, не смеју остати инфериорни над проживљеним злом и крвљу којом је ова земља натопљена. Као део националне свести и културе сећања морају остати невидљиви јунаци који су дали своје животе како би ми данас ходали слободно. Ни по једном моралном принципу, злочин не сме бити прећутан нити неокајан. Као што је наш Свети патријарх рекао: „Зло које је заборављено, сакривено и неокајано, постаје извориште нових зала” (патријарх Павле).
У даљем тексту биће описани објекти (концентрациони логори и стратишта) који су део националне културе сећања, а за чије је разумевање неопходно представити њихову улогу за време окупиране Србије у Другом светском рату.
БИБЛИОГРАФИЈА
Асман, Ј. (2007). Култура памћења. Београд: Просвета.
Катрога, Ф. (2011). Историја, време и памћење. Београд: Клио.
Куљић, Т. (2005). Култура сећања – теоријска објашњења употребе прошлости. Београд: Чигоја штампа.
