Аутор: др Снежана Алексић
Сажетак: Од средине XVIII до средине XIX века, трговина, у смислу привредне гране, условљена је историјским приликама и околностима, нарочито Војном границом, која је као систем друштвеног уређења у војнограничарском подручју креирала и спроводила економску политику. Овим радом настоји се доћи до сазнања о развоју трговине у војнограничарском подручју, а нарочито се настоји доћи до одговора на питања: којом робом је трговано, на који начин је вршена дистрибуција и пласман робе, какви су односи између набавне и продајне цене, какав је биланс трговине, ко је зараду акумулирао, као и то, да ли се трговина у посматраном времену, из данашњег аспекта, може класификовати у фер-тржишно привређивање. Како је реч о историјској категорији, коришћени су литература и архивска грађа. Рад се претежно бави микроекономским истраживањем.
Кључне речи: трговина, трговци, Војна граница, граничари, Срем
УВОД
Средином XVIII века, у Срему, дуж речних токова Дунава и Саве, спроведене су завршне радње у вези са формирањем Војне границе [1]. Ова посебна територија, од настанка до укидања (око) 1881. године, била је специфично подручје у коме је све било подређено војним потребама. На простору једног дела географске регије Срема (данас већи део у Републици Србији и мањи део у Републици Хрватској) војнограничарском организацијом установљена је пуковнија која је понела назив „Петроварадинска”. Нумерисана је бројем IX.
На овом простору важила су посебна правила и закони, који су обликовали друштвене односе унутар хомогеног војног подручја. Све становништво Војне границе, како војноактивно тако и цивилно, било је под директном управом војних власти. Занимања становника Границе подељена су у две категорије: војноактивни су припадали војној номенклатури занимања, а они који нису били у активном војном саставу (војно неспособни, жене, деца, старци) припадали су војнограничарском делу становништва које је привређивало у пољопривреди.
Да би код становника Војне границе задовољила потребу за занатима и индустријском робом, држава је унутар војне територије одредила трговишта и слободне градове где су насељени, а потом живели и радили занатлије и трговци. Код становника занатско-трговинских места граничари су могли да се снабдеју одређеном робом или услугама. По потреби, Војне власти су становницима трговишта или слободног града дозвољавали привремена насељавања у местима Војне границе, где би ови, ради потреба граничарског сталежа, обављали своју делатност.
Најпознатије трговачко место источног Срема био је Земун, који је средином XVIII века, приликом уређења Војне границе, добио статус слободног града. Земун је требало да војнограничарско становништво снабдева индустријском робом и занатима, и да буде место преко кога ће граничари пласирати своје аграрне производе.
ДИСКУСИЈА
Из трговинског биланса из 80-их година XVIII века, уочава се да су са простора Војне границе „извожени” аграрни производи, док је на страни „увоза” евидентирана индустријска роба.
Табела 1: Трговински биланс Славонско-сремске границе 80-их година XVIII века по врсти робе
Извор: обрада аутора према Енгел Ф. Ш., нав. дело, 373–375.
Вредност аграрне робе која је произведена у Војној граници, те пласирана на тржиште изван војнограничарске територије, премашивала је вредност индустријске робе која је у Војну границу увезена. Биланс овог трговачког рачуна казује да је подручје Војне границе остварило приход од 299 форинти (даље: фор.).
Према Ф. Ш. Енгелу, у Славонско-сремској војној граници око 80-их година XVIII века било је 19.200 граничарских кућа. У просеку, свака кућа набављала је за сопствене потребе индустријску робу у вредности 13,50 фор. (укупан увоз 259.230 фор. / укупно кућа 19.200). Са друге стране, учешће сваке куће у оствареном приходу у просеку је износило 13,51 фор. (укупан извоз 259.529 фор. / укупно кућа 19.200). Уједначен однос (релативно + 01) прихода и расхода пружа утисак стабилне економије. Међутим, ово стање није реална слика, нарочито ако се зна да су трговци аграрне производе од произвођача – граничара откупљивани по једној цени, а потом су, исту ту робу пласирали по вишим ценама.
Аграрна роба коју су трговци куповали у Граници, до крајњих потрошача на Европским тржиштима стизала је са ценом која је увећана за трговачку провизију. Колика је била разлика у цени одређене аграрне робе у Граници и тадашњој престоници Бечу, сведочи податак да је 1777. године 1 фунта говедине у Граници стајала 3 крајцаре, а у Бечу 6 крајцара [2].
Однос откупне и продајне цене био је 1:2. Сходно овој пропорцији може се закључити да је зарада коју су остваривали трговци била за 50% виша од цене по којој су аграрне производе откупљивали од граничара.
***
Трговачка провизија подразумевала је трошкове транспорта аграрних производа и индустријске робе, а по одбитку ових трошкова остатак је био трговачка зарада.
О томе колико су реално износили трошкови путарине у билансу из 80-их година XVIII века нема података. Најзначајнији копнени трговачки пут у Војној граници Срема, који је Земун повезивао са Ријеком – највећом трговачком луком оног времена на Јадрану, био је копитнички пут. Овај пут био је у функцији захваљујући бесплатном раду граничара.
Бесплатан рад граничара на одржавању копитничког пута у смислу реалне вредности није прерачунат у финансијску, односно, новчану вредност, те тако, није узет у обзир при сумирању трговачког биланса.
У посматраном времену, Војне власти су утврдиле надницу, која је за „прекобројну работу” износила 15 крајцара, а што је била цена рада испод минималне тржишне вредности рада (реална цена рада кретала се од 20 до 30 крајцара) [3]. Одржавање копитничког пута прерачунато по граничарској надници (испод реалне) је износило:
23.000 наднице * 15 крајцара = 5.700 фор. (рајанских) [4].
Ово је вредност рада који су Граничари у једној календарској години уложили у копитнички пут који је био у власништву државе, под управом Војних власти, а који је трговачком сталежу омогућио несметано пословање. Свака граничарска кућа у просеку је на овај начин у копитнички пут уложила 18 крајцара (укупно кућа 19.200 / укупна вредност рада на одржавању копитнице 5.700).
Од транспорта робе преко војнограничарског подручја, а што је подразумевало коришћење копитничког, али и осталих путава, граничари су зарађивали тако што су вршили услуге превоза – возарине. У билансу трговинске размене из 80-их година наведено је да је Граница остварила приход од возарине у износу од 10.625 фор. Ако се овај приход раздели на 19.200 кућа, у просеку, свака граничарска кућа приходовала је 33 крајцаре. Но, ако се са једне стране узме просечно улагање у копитнички пут од 18 крајцара, а са друге стране просечна зарада од возарине у износу 33 крајцаре, јасно је да је по свакој граничарској кући остварен приход од 15 крајцара. Ово је био реалан просечан износ зараде сваке граничарске куће по основу транспорта робе кроз војнограничарско подручје.
Насупрот транспорту, зарада која је остварена на трговини аграрним производима који су са подручја Војне границе извожени ка европским тржиштима није имала подстицајни карактер на развој економије граничара, али је, дијаметрално супротно, доносила изузетне приходе трговачком сталежу, нарочито земунским трговцима који су на простору источног Срема имали трговачки монопол.
Граничари, под директном командом Војних власти, нису се могли слободно кретати изван територије Војне границе, коју су напуштали искључиво у случајевима војних похода. Изузетно, постојали су случајеви када су могли напустити војнограничарски простор, али, строго са дозволом Војне команде. Ограничена слобода кретања спутавала је граничаре да своју робу мимо трговаца као посредника пласирају на тржишта изван територије Војне границе, те тако, у овом периоду граничарска економија није имала реалног основа за развитак фер тржишног привређивања.
Трговачки лоби је ову ситуацију често злоупотребљавао, те су неретко, ради некоректног односа, нарочито у погледу наплате потраживања, граничари били принуђени да се преко Војних власти обраћају Земунском магистрагу за ургенције ради наплате потраживања од земунских трговаца. У фонду „Земунски магистрат”[5] у прилог реченог сведоче бројна документа. Примера ради, документ из 1770. године, сведочи да је на тражење Војних власти, пред Земунским магистратом извесни Јеврејин Манојло Лебл обећао да ће сурчинском војнику Вујици Милашиновићу платити 11 фор. за жито [6]. Пред Земунским магистратом 1799. године, Јоз Масин, месар, изјавио је да ће исплатити свој дуг од 25 фор. за марву граничару Петру Угриновићу из Сурчина [7], а 1818. године Јеротије Гарашанин, наредник из Карловчића, преко Војних власти тужио је Земунском магистрату Јеврејина Јакоба Мојзеса због дуга за узете јагањце, у износу од од 60 фор. [8].
Наведена документа јасно сведоче да је у Војној граници доминирала трговина стоком. Трговина стоком ка тржишту Аустрије и Немачке, због свих ограничења које су граничари под управом Војних власти имали, условљавала је граничарско становништво да своју стоку продају трговцима – накупцима. Ови трговци се јављају из редова домаћих – земунских трговаца, али, и трговаца из Турске, односно Србије.
Земунски и турски трговци стоком у највећој мери пословали су на граничном прелазу – на реци Сави код Јакова–Остружнице. Овај прелаз према историјским изворима био је за комунитет Земун најзначајније место за ову врсту трговине, а уз њега, у мањем обиму промета, били су и гранични прелази Бољевци–Забрежје и Купиново–Скела.
У историјској литератури која се бави Сремом у периоду XVIII и XIX века, најчешће се истиче да је у Срему било „необично много свиња, с тим што су многе од тих свиња биле заправо јефтино набављене у османској Србији, а граничари су их хранили жиром у домаћим храстовим шумама и потом их ухрањене продавали, остварујући тако приличан добитак уз минимална улагања” [9].
Да реална економска слика не одговара стереотипу који се провлачи кроз историјску литературу, односно, да шпекулација свињама које су довожене из Србије није била делатност која је поверена граничарима, већ трговачком сталежу, те да зарада граничара на евентуалној дохрани већег броја свиња у региментарним шумама није била могућа, потврђује Уредба из 1781. године. Овом Уредбом је одређено да граничари у шуме, ради жирења, могу увести свега 15 свиња, а за све преко овог броја, граничари, као и житељи провинцијала, морали су плаћати прописане таксе. Таксе су се „сливале” у општинске или војне касе, тако да граничар, као појединац, није лично приходовао од тога што су кроз гранично подручје трговци стоком транспортовали стада намењена европским тржиштима.
Исхрана свиња у шумама Војне границе – жирење, која је иначе арендирана као регално право, била је у закупима земунских трговаца, који се јављају и као закупци пашњака и ливада у Петроварадинском региментарном подручју.
***
Трговина у Војној граници од средине XVIII до средине XIX века, у којој су земунски трговци обликовали цене, односно, диктирали правила трговине у своју корист, насупрот граничаркој заради која је била минимална, нису имали развојни ефекат на граничарску економију.
Државни интервенционизам реализован преко Војне власти, спутавао је граничаре да самостално иступе на европско тржиште, тако да је трговачки слој остваривао зараду у несразмерној разлици између откупне и продајне цене аграрних производа. Тек са Темељним законом 1850. године граничари добијају известан степен слободе по питању бављења занатима и трговином, међутим, током наредне две деценије, граничарска економија није остварила значајне помаке.
Према резултатима Пописа из 1857. године (без пописаних градова Земун, Петроварадин и Сремски Карловци) у Војној граници било је укупно 10.655 кућа са 77.408 становника [10].
Према подацима из 1861. године, биланс Војне границе износио је: приход 2.057.275 фор., издаци 1.874.284 фор. [11], односно, показивао је позитиван салдо у износу од 182.991 фор.
Резултати биланса из 1861. године упоређени са бројем пописаних кућа у 1857. години информише да је, у просеку, приход по свакој кући износио 193 фор., а просечни издаци по свакој кући 175 фор. Према овој рачуници, свака кућа у Војној граници у 1861. години у просеку је остварила приход од 17 фор.
Трговина коју су у источном Срему од средине XVIII века до укидања Војне границе водили земунски трговци, граничарима је обезбеђивала неопходне индустријске потрепштине, уједно их сиромашећи тако што је њихова аграрна роба откупљивана по најминималнијим ценама. Са друге стране, ова трговина доносила је изузетно високу зараду земунским трговцима. Трговачки сталеж своје богатство је стекао на шпекулацијама аграрним производима и индустријском робом, а главно упориште трговачког посла били су граничари као произвођачи и добављачи аграрних производа, а уједно и купци индустријске робе.
Према војнограничарским правилима, војничка дужност била је наследног карактера, те тако, током готово 130 година постојања Војне границе у војничкој служби нашло се више генерација исте породице. Исто тако, и трговачки занат је био наследног карактера.
Одређене породице земунских трговаца бавиле су се трговачким послом кроз више генерација, између осталих и чувена земунска трговачка породица Карамата, о чему сведоче бројна документа Земунског магистрата. Примера ради, из документа из 1772. године, ишчитава се „да гранична бригада у Митровици саопштава Земунском магистрату да се граничар Тома Стојановић из Сурчина потужио да му је земунски трговац Карамата дужан 402 пијастера, те да му Магистрат, коме се Стојановић претходно два пута пожалио, није изрекао ’правду’, те се стога обраћа Магистрату по Војним властима” [12].
Захваљујући акумулацији капитала стеченим зарадом у трговачким пословима, трговачки сталеж је имао моћ која је сезала у све сегменте друштва. Трговци су имали и кључну улогу у свим важним, историјским збивањима, из којих су остваривали добит у личну корист [13].
Асигнацијама [14], земунски трговци нарочито склони и вешти, користили су се као финансијским инструментом помоћу ког су увећавали сопствени капитал и након укидања Војне границе. О лихварским пословима земунских трговаца сведоче бројне белешке у Земљишним књигама (лист Ц – теретовница), свих бивших војних места источног Срема. [15]. Осим трговаца, лихварско пословање нарочито је приметно током 80-их година XIX века, када су након укидања Војне границе финансијске институције хипотекарним кредитима даваним презадуженом становништву бивше Границе додатно погоршавале њихово и онако тешко економско стање [16].
Историјске вести упућују да се из редова земунског трговачког сталежа јављају ктитори и донатори (нпр. црква и капела манастира Фенек, Богородичина црква у Земуну, итд.), међутим, ктиторски натписи као и историјске хронике не бележе како су трговци своја богатства стицали.
ЗАКЉУЧАК
Након формирања Војне границе средином XVIII века, град Земун је добио статус слободог трговачког града. Идеја је била да Земун буде услужни трговинско-занатски центар, на располагању граничарима. Временом, развојем трговине и оснаживањем трговачког сталежа, ситуација се значајно променила на штету граничара. Граничари су са својом аграрном робом постали жртве лихварске трговине коју је наметнуо трговачки сталеж. Томе је допринео и државни интервенционизам, који је спутавао граничаре да се самостално баве трговином, те су стога монопол у трговини имали искључиво припадници трговачког сталежа – у источном Срему земунски трговци. Ефекти оваквог начина пословања на једној страни огледају се кроз богаћење трговачког сталежа, док су са друге стране, у граничарској економији расходи надмашивали приходе. По начину на који се трговина на подручју источног Срема током постојања Војне границе одвијала, иста се не може разврстати у категорију фер-тржишног привређивања.
ФУСНОТЕ:
[1] O Војној граници у Срему више в.; Илић-Мандић Ј., Славонско-Сремска војна граница половином 18. века, Зборник о Србима у Хрватској, САНУ, 2015, 57–98.
[2] Таубе Ф. В., Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Матица српска, Нови Сад, 1998, (ф9) 86.
[3] Енгел Ф. Ш., Опис Краљевине Славоније и Војводства Срем, Матица српска, 2003, 416.
[4] О новцу у оптицају више в.: Алексић С., Новац у оптицају, монетарна политика и државни дугови у Срему од средине XVIII века до присаједињења Краљевини СХС, Мегатренд ревија, Вол. 19 (3) 2022, 215–226.
[5] Историјски архив Београда (ИАБ), фонд: Земунски магистрат (ф.10).
[6] ИАБ-10-19-0-
[7] ИАБ-10-1655-61-496
[8] ИАБ-10-2077-0-
[9] Holjevac Ž., Maočanin I., Hrvatsko-Slavonska vojna krajina i Hrvati pod vlašću Osmanskoga carstva u ranome novom vijeku, Zagreb, 2007, 71.
[10] Horvat R., Slavonija, povijesne crtice, rasprave i bilješke, knj. 1, Zagreb, 1936, 110.
[11] Horvat Ј., Politička povijest Hrvatske, Zagreb, 1936, 249.
[12] ИАБ-10-1366-2-49
[13] Ову тврдњу, међу бројном архивском грађом Историјског архива Београда, потврђује и документ – асигнат – из кога се ишчитава да је земунски трговац Карамата током револуционарно-ратне 1848. године, ступио у облигациони однос у валутној вредности од 5 фор. „конвенционалном течају” према финансијском одељењу Српског народног одбора у Сремским Карловцима, са обавезом да му овај новац врати по окончању рата, из касе Војводине.
[14] Асигнација (упућивање) врста је уговора у облигационом праву којим једно лице, упутилац (асигнант), овлашћује друго лице, упућеника (асигнат) да за његов рачун изврши нешто одређеном трећем лицу, примаоцу упуте (асигнатар), а овога овлашћује да то извршење прими у своје име. Однос између асигнанта и асигнатара назива се валутним односом јер се овлашћење које је асигнатар примио односи углавном на пријем одређеног износа новца.
[15] Више в.: Историјски архив Београда, фонд: Котарски суд Земун, Земљишне књиге.
[16] У теретовницама бивше Војне границе, неретко, сусрећу се чланови овде поменуте земунске трговачке породице Карамата. Један од многобројних примера уведен у Земљишну књигу Јакова, лист број 100. Овај документ упућује да су се у пословима Земунске задруге за потпору и штедњу и Земунског акцијског кредитног завода, који су вођени у времену 1882–1890. године, оба правна лица 1890. године обрела у улози упутиоца (асигнант), а Карамата Стеван и Десанка у улози упућеника (асигната). Дужник Земунске задруге за потпору и штедњу од 1882. године, потом од 1888. године и дужник Земунског акцијског кредитног завода, бивши граничар сада у улози примаоца упуте (асигнатора), овом правном радњом доспео је у дужничко-поверилачки однос са породицом Карамата. О томе како су оваква потраживања намиривана веродостојно сведоче списи Котарског суда Земун, који су доносили пресуде о „егзекуцијама” – принудним извршењима.
