AУТОРИ:
Др Растислав Стојсављевић
Мср Јелена Станковић
Идентитет једног народа умногоме зависи од тога колико памте и пишу о својим историјским победама и поразима. Култура сећања је развијена код свих народа који су креирали европску и светску историју. Кроз њу уче младе нараштаје о жртвовању и напорима предака да својим страдањем уткају пут и дефинишу оно што се данас може назвати модерним народом. Модерним и прогресивним који чува своју традицију и културу.
Српски народ је током XX века један од оних који је, према броју становника, дао највише жрвата. У оба светска рата милиони жена, деце и мушкараца, невиних жртава, скончали су свој живот на губилишту, убијени на најсвирепије начине. После 1945. године, физички геноцид је прерастао у духовни када је српском народу забрањено да оплакује своје жртве и да учи младе нараштаје чијом смрћу је омогућено да би они живели. И као што ми хришћани верујемо да је Исус Христос умро на крсту и васкрсао за грехе читавог човечанства, тако су и невине жртве, одрасли и деца Јасеновца, Јадовна, Јастребарског, Крагујевца, Краљева, Крушевца, Новог Сада, Ниша, Чугура, Сирига, Београда дали своје животе како би ми данас у миру живели. И сећали их се.
Поред јасних и недвосмислених доказа о страдању српског, јеврејског, словачког, ромског и других народа на простору окупиране Краљевине Југославије од стране нацистичких немачких, мађарских и хрватских војника, у периоду после Другог светског рата настаје дуги период погубног ћутања и скривања истине о невиним жртвама. Почетком 90-их година прошлог века, у току грађанског рата на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, нови ветрови су дунули. Они који су појединим „стручним” студијама и гласовима појединаца покушали да ревитализују и умање страдања српског народа. Негирање српских жртава и полемисање око броја страдалих склонио је у страну подједнако важну ствар, а то су мотиви због којих су и методе на који начин су злочинци убијали невине људе. Од упорног пребројавања жртава, изгубили смо суштину. Негирање Јасеновца као логора смрти, које све чешће чујемо, једнако је негирању Холокауста и Хитлеровог „коначног решења” за јеврејски народ у Европи.
Чувени истраживач Аушвица, господин Гидеон Грајф, у више наврата у својој тротомној књизи о Јасеновцу је нагласио да је овај логор смрти у великој мери био суровији него онај много познатији на територији Пољске. О референцама господина Грајфа сувишно је и трошити речи. Он је човек који искреног срца трага за истином. И он није на страни Срба, већ на страни истине, дубоко осетивши оно што осећамо сви. Дубока повезаност српског и јеврејског народа је у страдању током читавог XX века. Десетине и стотине хиљада невиних жртава.
Сходно овом осећању и непобитним чињеницама, Република Србија и Држава Израел раде заједно, уз несебичну међусобну подршку и уважавање, на истраживањима злочина против својих народа током XX века. Архив Војводине као институција предњачи у Републици Србији истраживањима и издаваштвом бројних студија, књига, чланака базираних на оригиналној грађи, о злочинима над невиним жртвама.
После вишедеценијског ћутања, више пута уништаваних доказа, истина излази на видело захваљујући напорним радом истраживача и стручњака, ужег и ширег круга, који окупља ова институција. Истраживања о рацијама, усташким зверствима, али и злочинима који тек треба да се открију и кривци обелодане јавности део су ширег пројекта враћања српског народа самом себи. Да се зна шта се десило са нашим прецима, кроз каква искушења и страдања су пролазили. Ова истраживања не позивају на поделе, већ трагају за истином. И као што се у претходне две деценије често говорило у региону да српски народ мора да се суочи са истином, овога пута ће други народи морати да прогледају или остану затворених очију према истини која је дуго скривана, али коју је српски народ осећао у својим срцима. Народ који је имао највећи број жртава у региону и шире. Над којим се вршио геноцид у Првом и Другом светском рату и покушај уништавања идентитета после Другог светског рата. Народ који је оптужен „геноцидним”, једини у историји човечанства. Коме се покушала наметнути колективна кривица, како би се злочини над њим самим оправдали пред светом.
Пројекти као што су обележавање, писање и ширење предања о рацијама и зверствима над српским народом, снимање филмова као што је „Дара из Јасеновца”, подизање споменика Стефану Немањи, представљају значајан помак у неговању културе сећања и трагању за истином и њеним ширењем у јавности. Приметна је промена наратива где српски народ уместо сагнуте главе, уздигнута чела корача напред, знајући своје место у прошлости и садашњости, а трагајући за истином постављајући се и у будућности.
Међутим, огољена истина не одговара свима. Национално освешћивање изазива бес код оних чији су преци али и они сами цео живот провели убирајући материјалне плодове оптужујући жртве да су криве за све што им се догодило. Стога напади „дежурних судија” нису само на Архив Војводине и његову издавачку делатност. Они су део једног ширег фронта напада на идејне креаторе споменика Стефану Немањи, редитеље филма „Дара из Јасеновца”, учеснике литија за одбрану светиња у Црној Гори. Таквим „дежурним судијама”, представљеним у виду појединих минорних политичких партија, интернет-портала и идеолошких острашћених појединаца, требало би одговорити још преданијим радом и трагањем за истином формирањем широког фронта стручњака из различитих области који се међусобно разумеју и помажу. На њихове увреде, злонамерне опаске и говор мржње који су навикли деценијама да исказују у јавности, требало би одговорити чињеницама и доказима. Они против тога немају никакве шансе.
У овом историјском тренутку, имамо обавезу према страдалим прецима и онима који ће после нас доћи, да неуморно трагамо за истином.
„Они који не памте прошлост осуђени су на то да је понове” (Џорџ Сантајна). Искористимо ово време најбоље што умемо. За укорењавање националне свести неопходно је обновити слику прошлости у контексту данашњег времена, односно искористити оно што нам је прошлост оставила и обликовати за наша поколења.
