AUTOR: Sergej Lisinski
Nešto se sudbinski, meta/nadistorijski i tragično promenilo u sazdanju sveta 24. februara 2022. Ako smo smatrali da smo mi, sa našim post-jugoslovenskim stradanjem, pretežno stradanjem poslejugoslovenskog naroda dodirnuli dno 9. kruga pakla, očito da slovenski, u ideji bratski i bliski po kulturama narodi mogu, poput neke sumanute dejvidlinčovske režije, nastaviti da propadaju u ambis neegzistencije još dublje i dalje, kao u noćnoj mori, gde tom padu nema kraja. Odjednom smo se, u magnovenju, našli preneseni iz podjednako nezamislive noćne more Kovid-19 pandemije u novu, još nezamisliviju realnost – mogućnost izbijanja 3. svetskog rata.
Kako se, bivajući slavjanofilom, ili uopšte, bivajući ljudskim bićem koje nijednom ljudskom biću ne želi zlo, posebno ne želeći onakvo zlo koje smo mi, kao etnička celina doživeli kroz gotovo celokupan prethodni vek, postaviti racionalno u ovoj nemogućoj situaciji gde dve, po svemu bliske zemlje i dva bliska naroda, čije su razlike izvan obostranog nacionalizma i skladno mu prilagođenih ideoloških sistema očitovane u lingvističkim, etnografskim i duhovnim nijansama uzrokuju jedni drugima dubok i neizbrisiv bol i patnju?
Nema jednoznačnog odgovora. Ono što je upadljivo je da se svet podelio na izrazito proamerički i na izrazito proruski, gotovo ne ostavljajući prostora za neku mudru, neutralnu, pa i nostalgično nesvrstanu zlatnu sredinu. Čitav svet nastoji da uđe u glavu predsednika Putina i da razume njegovu agresivnost uperenu protiv onog dela ukrajinske zemlje koji, paradoksalno, naseljava veći deo populacije koji je, i jezički i privredno i kulturalno naklonjeniji Rusiji nego ostatak njihovih sunarodnika i sudržavljana. Cinizam u meni progovara da nastojimo da uđemo u glavu predsednika jedne supersile pošto u glavi predsednika druge supersile i nema šta da se traži, ali ostavimo cinizam po strani, neumesno je.
Kako bilo, mi iz liberalnog i demokratskog sveta – barem u prividu – naučeni smo da kritička oštrica ima dve strane. Upravo iz tog i takvog našeg miljea poteklo je odjednom da kritika (i to prilično agresivna) mora biti jednostrana. Udarila je belosvetska [kvazi?]liberalna kuka i motika na dernjavu i upiranje prsta krivice u jednog čoveka i aktera – Vladimira Vladimiroviča Putina. Tako je on, preko noći postao Putler, odnosno Hitler naše ere, decoubica, nalik na kolegu imperatora Iroda Čedomorca s početka pređašnje ere… Moram priznati ovde, i biti ličan i subjektivan kao potomak žrtava Holokausta, da je ovo povlačenje analogije između Hitlera i Putina posebno iritirajuće, i uopšte, to upiranje prstima od strane našeg, liberalnodemokratskog Zapadnog Sveta u svaki mali detalj štrčeći izvan naše dogme o liberalizmu uz povike da je „fašističko” i „nacističko” specifično iritirajuće. Prirodno, nameće se potreba da potražite tada neke objektivnije kritičke glasove od hora ideološki zatucanih braće liberaldemokrata iz našeg vrlog, novog sveta.
Izvor: Wikipedia
Jedan takav kritički glas, izuzetan i vredan, jeste glas profesora Vladimira Golstina, sa američkog Braun Univerziteta (Brown University, Ivy League). Profesor Golstin (Golstein) rođen je u Moskvi, a od 1979. živi u SAD, gde je završio prestižne univerzitete Kolumbiju i Jejl, takođe iz Lige bršljena, a potom našao svoje mesto pod Suncem kao redovni profesor na Katedri za rusku književnost i film. Tog i takvog profesora, novija kultura otkazivanja (cancel culture) našeg vrlog novog sveta se drznula ućutkati s početkom ukrajinskog rata. Hvala Svevišnjemu i postojanju Mreže, njegovi unosi su ipak dostupni u Matriksu. Takav jedan unos, Marksovo poslednje uporište: Istočna Ukrajina[1], baca kao reflektor na Marakani osvetljenje na nemilosrdni rusko-ukrajinski konflikt.
Prema rečima profesora Golstina, konflikt u Ukrajini je konflikt dva potpuno drugačija svjetonazora, onog zapadnog, američkog, postmodernog i liberalkapitalističkog, gde rečnikom kinematografije, there can be only one (može biti samo jedan [od nas gorštaka]) – s jedne strane, a s druge je stari, okoštali sistem berđajevljevske Ortodoksije – gde ovo „ortodoksno” ne mora po sebi nužno nositi pozitivne odlike. Sa jedne strane su fanatici mržnje iz zapadne Ukrajine koji mrze sve rusko, a s druge običan radnički svet Donjecka, Luganska i Harkiva, željan putera i hleba na svojoj trpezi. Golstin ovaj narod naziva „Reganovim demokratama” – to su ljudi rudari, radnici u železarama, u fabrikama mašinerije, koji poseduju manje oduševljenje za zapadnu liberalkapitalističku avanturu punu neizvesnosti, a ne moraju negovati proruske sentimente ništa više od ostatka Ukrajine. Ovi ljudi su, kao i sanktpeterburški radnici, tražili da im se kao 1917. obraća uljudnim „vi” a ne grubijanskim „ti” da bi pristupili i uzeli učešća u Ruskoj Revoluciji, a umesto toga su od Majdanske revolucije dobili da im antikomunistički fanatici i nacistički saučesnici iz emigracije prepravljaju istoriju, a da ih poslanica iz zapadne Ukrajine naziva ruskim lakejima, robovima, pa čak i kreaturama – taj radnički svet koji [je] doprinosi[o] sa 25% učešća u sveukupnoj ukrajinskoj privredi.
Sa druge strane medalje pak je jedna doista osebujna ličnost. Mnogi ga smatraju za Putinovog Raspućina, čoveka koji se ravno niotkuda stvorio u najvišim i najuticajnijim krugovima Ruske Federacije. Ako neko zna šta se dešava u Putinovoj glavi, onda je to verovatno ovaj čovek. Njegovo ime je Aleksandr Dugin, u vlasništvu je dva doktorata iz društvenih nauka i poseduje gotovo magičnu i mističnu moć u najelitnijim krugovima ruske države. Za Aleksandra Dugina, ukrajinski rat je istorijski trenutak koji će rezultirati stvaranjem [uistinu] novog svetskog poretka.
Mnogi internacionalni majstori obaveštajnih poslova, špijunaže, diplomatije, upravljanja državom, novinarstva; pokušali su da uđu u Putinovu glavu i pročitaju namere ruskog predsednika. Možda bi im bilo lakše da pročitaju jednog od najuticajnijih ruskih filosofa današnjice, Aleksandra Dugina.
(Izvor: BBC Newsnight Youtube kanal)
Duginov svet je čudan, dubok, zagonetan, mističan i grub. Aleksandr se rodio 1962. kao sin sovjetskog oficira vojne obaveštajne službe u činu pukovnika. Od rane mladosti njegovu misao plene misticizam, ezoterija i politički radikalizam. 1980-ih mladi Dugin se uključuje u rad podzemnih organizacija čiji rad odlikuje fuzija mističnih ideja sa ultranacionalizmom i fašizmom evolijanskog tipa.[2] Evolina kritika modernizma i protivljenje liberalnom poretku sveta će zauzeti posebno mesto u misaonom svetu Dugina. Do 1990-ih i raspada Sovjetskog Saveza, Dugin je bio u posedu dva doktorata – jedan iz sociologije a drugi iz političkih nauka. Već tada se uspeo do Kremlja. Bio je osnivač Nacionalne Boljševičke Partije, čija ideologija je bila smesa boljševičkih i fašističkih načela. Krajem 90-ih je napisao Osnove Geopolitike,knjigu koja je postala obavezno štivo studenata Vojne akademije Generalštaba Ruske vojske. Godine 2001. osnovao je Evroazijsku partiju, koja se protivila globalizaciji sa svim njenim značenjima, te je pozivao na stvaranje anti-američkog bloka i stratešku alijansu između Rusije, država Balkana i Islamskog Sveta, pre svega Irana. Razvio je odnose sa političkim, vojnim i diplomatskim elitama Rusije. Služio je kao višegodišnji savetnik nekadašnjem predsedniku Dume, Sergeju Jevgenijeviču Nariškinu, današnjem šefu ruske Spoljne obaveštajne službe. Dugin je takođe blizak sa Sergejem Glazjevim, koji služi kao Putinov ekonomski savetnik, te sa Konstantinom Malofejevim, ultrakonzervativnim izdavačem koji se smatra za Putinovog poverenika sa vezama sa ruskom obaveštajnom službom. Sam Putin se sve češće čuje u javnosti, nakon aneksije Krima kako upotrebljava termin „Novorossiya” (Nova Rusija), čiji autor je Dugin.
Prema Duginu, kampanja protiv Zapada nije politička borba u uobičajenom smislu te reči, već duhovna, egzistencijalna bitka za karakter ruske duše. U svojim tekstovima i javnim nastupima, Dugin opisuje borbu sa Zapadom kao sukob dve civilizacije koje predstavljaju različite percepcije istine – različite ideje o čovečanstvu – i iznose dva međusobno kontradiktorna vrednosna sistema. Zato je neophodno, smatra Dugin, stvoriti četvrtu političku teoriju. Liberalizam je, sa padom Sovjetskog Saveza, proglasio kraj istorije, odredivši sebe kao jedini put, a Ameriku kao jedinog lidera. Liberalizam, kao konsekventni materijalizam, ima mehanički i deterministički pristup, koji svodi na kraju krajeva ličnost na jedinku, lišenu svega duhovnog dok sublimno i sakralno postaju iskorenjeni i naposletku smetnuti s uma. Individua tako postaje usamljena i otuđena, lišena formativnog unutrašnjeg iskustva, odvojena od istorijske svesti, i razdvojena od društvenog okruženja. Pojedinačne slobode i ljudska i građanska prava, predstavljeni kao univerzalne istine, samo su veštačke apstrakcije, ideološka oruđa koje služe lobijima moći da se masama navuče koprena preko očiju, upotrebljavajući ih tako za sopstvene ciljeve ekonomske i političke dominacije. Dugin nudi rešenje koje naziva Četvrta politička teorija. Ona stoji nasuprot trima velikim modernističkim teorijama – komunizmu, fašizmu i liberalizmu – koja je svaka propala iz svojih lažnih pretpostavki; da li je to materijalizam i očekivanje unilinearnog progresa, u slučaju komunizma; ili je to idolatrija države, vođe i rasne suprematije kao u slučaju fašizma; ili je posredi stvaranje slabašne jedinke zarad vlastitih utilitarnih ciljeva, podrivajući time društvo u celosti. Nasuprot klasi, rasi, državi ili individui, Četvrta teorija nudi ideal socijalne pravde, nacionalnog suvereniteta i tradicionalnih vrednosti, sponu između levog i desnog, starog i novog, između razuma i vere. Četvrta politička teorija nudi put kojim se još nije hodilo, od nemačke reči Dasein,i koja označava „bivanjem ovde, bivanjem u vremenu, egzistencijom, postojanjem”, i počiva na filosofiji Martina Hajdegera.[3]
Ako je do sada već dovoljna zbrka šta se dešava u glavi gospodina Putina, valja se vratiti na njegov pozni susret sa počivšim predsednikom Izraela, gospodinom Šimonom Peresom, 25. juna 2012. u Jerusalimu, prilikom posvećenja Spomenika Pobede vojnicima Crvene Armije u Netaniji, u Izraelu. Gospodin Putin je tada rekao starom izraelskom predsedniku: Znate, diplomatija je kao šah, u kojem su vaš narod i moj narod najbolji na svetu. U šahu, morate da gledate unapred nekoliko poteza bivajući spremni za sve alternativne ishode. Amerikanci žele od nas da oborimo Asadov režim? Nema problema, delimo njihovo mišljenje o tom režimu. No, pogledajte šta je bilo sa Amerikom u Iraku i Libiji. Buš je oborio Sadama bez razmišljanja unapred i ishod je pro-iranski šiitski režim na vlasti u Iraku. Obama je oborio Gadafija a ishod je predaja Libije u ruke miliciji koja predstavlja pretnju ne samo po sopstveni narod već i po susedne Maroko, Tunis i Alžir. Da su razmišljali kao ruski šahovski prvaci, Spaski i Botivnik, ovako nešto se nikada ne bi dogodilo.
Jerusalimski JPost na ovo odgovara predsedniku Putinu, danas, 2022: Predsedniče, razmislite i Vi dobro o svom narednom potezu, kao Anatolij Karpov (da Garija Kasparova ne pominjemo sada). Ljudske figure nisu šahovske. Ne želite da delove Ukrajine preuzme organizovani ukrajinski – i izuzetno nasilni – kriminal; kojem će meta biti sve rusko na njihovoj zemlji. Kako je to Predsednik Peres jednom izjavio:„Imamo sjajan ratni plan, jedini problem je što neprijatelj ne želi da sarađuje sa nama na njemu”.[4]
Da za kraj citiram još jednog velikog ruskog, hrišćanskog mislioca, takođe rođenog u Rusiji, školovanog na Oksfordu i preminulog u Parizu 1948:
Stvarno pomirenje Istoka i Zapada je nemoguće i nezamislivo na osnovi materijalističnog Komunizma, ili materijalističnog Kapitalizma, ili doista materijalističnog Socijalizma. Treći put neće biti niti „anti-komunistički” niti „anti-kapitalistički”. On će prepoznati istinu u liberalnoj demokratiji, kao što će podjednako prepoznati istinu u komunizmu. Kritika komunizma i marksizma ne označava neprijateljstvo prema Sovjetskoj Rusiji, kao što ni kritika liberalne demokratije ne znači neprijateljstvo prema Zapadu. No krajnje i najvažnije opravdanje ’trećeg puta’ je da mora postojati mesto sa kojega ćemo moći smelo svedočiti, i objaviti, istinu, ljubav i pravdu. Danas niko ne voli istinu: koristoljublje i lični interes poodavno su odmenili istinu – Nikolaj Berđajev.
Šta god da je u glavi predsednika Putina, ostaje nam da se iskreno nadamo da će, između Ivanovog „Sve je mogućno!” i Diminog „Sve je dozvoljeno!”, pobedu odneti smerno Aljoše Karamazova „Sve je mogućno i sve je dozvoljeno, ali nije sve na korist”.
Autor je pridruženi istraživač Judaike, Hrišćanstva i lingvističkog konteksta Svetog pisma na Izraelskom institutu za biblijske studije u Jerusalimu.
[1] Vladimir Golstein, Marx’s Last Stand: Eastern Ukraine. Objavljeno na Al Jazeera-i 23. 4. 2014.
[2] Džulio Čezare Andrea Evola, italijanski ultrakonzervativni mislilac, čiji misaoni sistem je u velikoj meri uticao na ideje italijanskih fašista. Svoj sistem je nazivao magijskim idealizmom. Njegovu misao su odlikovali osobeni animozitet prema Hrišćanstvu, antisemitizam, sklonost ka ezoteriji i okultnom paganskog tipa.
[3] Dr Amit Varshizky, To understand Putin, You first need to get inside Aleksandr Dugin’s head, objavljeno u Haarecu, 17. 3. 2022.
[4] Stiv Lind, Putin’s Strategy: How the Russian President’s Mind Works. Objavljeno u: The Jerusalem Post-u 10. 3. 2022.
