АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Стрелиште Јајинци које се налази надомак Београда је у време окупације Србије у току Другог светског рата представљало главно место егзекуције затвореника из логора на Старом сајмишту и логора Бањица. Место које је некада било главно стратиште данас представља уређени спомен-парк, а све у сврху очувања културе сећања на ова два логора која су се налазила у самом срцу Београда.
Кључне речи: стратиште, Јајинци, концентрациони логор, споменик, егзекуције
Када кренете на Авалу, пролазите пут шума, дрвореда, малих кућа и понеког споменика који се налази тек, онако успут. Онда, на моменат застанете да се дивите лепоти тог предела и тишини коју она пружа. Изненада, стаза вас води дубље у шуму и сазнајете да се налазите на тлу где је некада хиљаде људи изгубило своје животе. Онда помислите како тишина некада има најјачи одјек. На том месту, она вришти. А помислили бисте да ту влада спокој, не знајући да се том шумом шири мирис изгорелог меса, вапај људи који своје последње минуте проводе на коленима чекајући да их погоди зрно судбине. Стрелиште Јајинци сведочи о покољу и невином страдању на хиљаде логораша из логора на Бањици и Старом сајмишту. Иако натопљено крвљу, ово спомен-подручје обилује тишином и зеленилом. Као да је свако дрво никло за страдалог. И како то бива, увек постоје неки стихови да нас сете на величину поднете жртве, те стих исписан на споменику у Јајинцима гласи: „Ако су ми руке поломљене, имам крила и њима као птица грлим видике” – Десанка Максимовић
Стрелиште Јајинци некада, а спомен-парк данас, налази се 11 km од Авалског пута и представља главно место егзекуције, како затвореника из логора на Старом сајмишту тако и затвореника из бањичког логора.
Непосредно при затварању првих талаца, немачке окупацоне власти у Србији су одредиле посебна изолована места за егзекуције цивила. Систематске акције одмазде и континуирани рад два логора на територији Београда утицали су, међутим, на доношење одлуке о издвајању једног централног места за погубљење талаца и заточеника на територији града Београда. Бивше војно стрелиште у близини села Јајинци, испод Авале, изабрано је као најподеснији простор за погубљења десетине хиљада људи, као и за сахрањивање оних који су убијени угљен-моноксидом у „душегупки” (немачки камион марке Саурер коришћен за што „безболније” убијање људи спајањем издувне цеви гасова са стражњом кабином, којим су управљали СС војници Гец и Мајер). Околна густа шума и постојање насипа и грудобрана чинили су цео простор адекватним за неометана стрељања (Писари, Редле 2013). Према речима писца Давида Албахарија, једна вожња оваквим камионом преко Саве до самог стратишта изгледала је овако: „Без кисеоника, дабоме пулс слаби, дисајни органи отказују, ткива умиру као мушице, долази до коме и на крају, до смрти. Разорени организам је срећан што мучење престаје, и смрт заправо постаје његова утеха. Кожа задобија ружичасту боју, а усне постају јаркоцрвене… Ако постанеш део механизма, онда на себе преузимаш исту одговорност као и сваки други његов део. Гец и Мајер не знају ништа о томе. Њихово је да возе, и они возе, увек насмејани, чак и када им ветар носи прашину у лице, и сасвим им је свеједно шта се налази у стражњем делу камиона, товар Јевреја или шећерна репа. Када се отворе врата, угушена тела испадају напоље, прва трескају на земљу, друга се руше на њих, уз све блажи удар, тако да последњи лешеви само склизну на претходне у потпуној тишини” (Албахари 2008).
У периоду од 1941. до 1943. године, Јајинци су постали синоним за највеће стратиште на територији окупиране Србије, на којем је, према званичним подацима, иако највероватније не тако прецизним, убијено и сахрањено 80.000 мушкараца, жена и деце. На стратишту у Јајинцима стрељани су људи због своје националне, етничке или религијске припадности, они који су према нацистичким законима обележени да кваре „чистоту расе”, као и идеолошки непријатељи фашизма. Током 1943/1944. године њихова тела су ексхумирана и спаљена, наравно ради уништавања доказа о постојању једног таквог стравичног места (Писари, Редле 2013).
Заробљеници који су били осуђени на смрт довођени су у Јајинце Авалским друмом из београдских затвора и логора. По изласку из камиона, жртве су уским путем довођене до места егзекуције. Стрељања су вршили војници Вермахта, док је посао копања рака у које су сахрањивана тела стрељаних или угљен-моноксидом угушених затвореника препуштен радницима Новог и Централног гробља. Масовне гробнице су копане за сто до три стотине лешева. Беживотна тела логораша је пре закопавања прегледао лекар гестаповац Херберт Јунг, који је издавао наредбе за убијање преживелих, које је некада и сам ликвидирао. Командант стратишта у Јајинцима био је припадник Гестапоа, извесни фолксдојчер по имену Еуген.
У даљем тексту биће наведено сведочанство Хедвиге Шонхеин која је преживела заточеништво у логору на Старом сајмишту јер је ослобођена као швајцарска држављанка, а сведочанство је изнето пред Државном комисијом 1947. године: „Транспорти су одлазили једним огромним аутомобилом потпуно затворени, сиве боје. У аутомобилу је могло стати по 100 лица – 10 реди по 10 лица. У њему није било седишта. Ауто је стајао увек испред земунског улаза у логор – није никад улазио у сам логор. Нисмо могли да утврдимо у ком правцу одлази. Онима који су били одређени за транспорт наређено је да највредније ствари понесу са собом, а да све остало пажљиво упакују и да на пакету ставе своју тачну адресу… Одмах после тога наређено је интернирцима да уђу у аутомобил, па су аутомобил и камион заједно кренули у непознатом правцу… Шофер сивог аутомобила улазио је често у сам логор, сакупљао децу око себе, миловао, узимао у наручја и делио им бомбоне. Деца су га веома волела, трчала су му у сусрет по бомбоне. Нико у логору није слутио да људи одлазе у смрт. Чврсто се веровало да се ради о пресељењу у неки радни логор […]”.
Од 8. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године, у исте бараке у којима су логораши чекали свој ред за стрељање били су смештени затвореници логора који су били одређени да изврше ексхумације и спаљивање лешева стрељаних. Њихов рад представљао је део операције ископавања и уништавања тела стрељаних „Sonderkommando 1005”, коју су у целој источној Европи, од маја 1942. године, вршиле специјалне јединице SD, под командом СС капетана Паула Блобела. У складу са Хајдриховим (Рајнхард Хајдрих) планом о прикривању злочина и брисању трагова масовних убистава, све до краја рата трајала је акција масовних спаљивања лешева милиона убијених људи. Момчило Дамјановић, један од задужених за ископавање и спаљивање лешева, успео је да побегне после 36 дана рада на монструозном послу, док су остали затвореници који су чинили „небески одред” (поред петорице логораша из бањичког логора, било је 55 Јевреја и 35 Рома) убијени у Јајинцима онда када су се угасиле и последње ломаче.
Прво спомен-обележје којим су комемориране жртве убијене и сахрањене у Јајинцима постављено је 7. јула 1951. године, у оквиру обележавања десетогодишњице устанка. Обележје је начинио вајар Стефан Боднаров по идеји архитекте Леона Кабиља. Околни простор уређен је према пројектима Бранка Бона и Бране Мирковића и свечано отворен 20. октобра 1964. године. Преуређен је 1988. године, када је у његовом централном делу, на месту највеће гробне раке, постављен споменик Војина Стојића. Крајем осамдесетих година 20. века покренута је иницијатива изградње православне цркве на простору меморијалног комплекса Јајинци. У почетку је идеја наишла на неодобравање од стране надлежних институција за заштиту споменика културе, међутим 1993. године споменик добија потребне дозволе, те се започиње изградња цркве Светог Кирила и Методија 2002. године, али ипак до дан-данас није завршена (Писари, Редле 2013).
БИБЛИОГРАФИЈА
Радле, Р., Писари, М. (2013). Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44. Приручник за читање града.Београд:Форум за примењену историју.
Албахари, Д. (2008). Гец и Мајер. Београд: Стубови културе.
https://ester.rs/cipele-za-trcanje-poslednja-trka-dusegupka/?script=lat – https://ester.rs/?script=lat
