АУТОРКА: Снежана Алексић
Апстракт:
На рачвању путева Купиново–Ашања–Обреж, за које се данас користи топоним „Споменик”, некада се налазио спомен-комплекс подигнут у знак сећања на краљевића Рудолфа, сина јединца Фрање I и Елизабете Хабзбург. Споменик је подигнут о трошку Петроварадинске имовне општине 1890. године, срушен је у ратним дејствима током Другог светског рата.
Кључне речи: краљевић Рудолф, споменик, Купиново, Петроварадинска имовна општина
Краљевић Рудолф је умро у својој 31. години, 30. јануара 1889. на загонетан начин.[1] За живота, Краљевић је радо и често посећивао Обедску бару, и њено подручје, где је долазио не само ради богате и разнолике ловине, већ и ради сакупљања материјала за своје природњачке студије. У већем броју чланака по разним стручним часописима као и у свом делу „Петнаест дана на Дунаву”, описао је краљевић Рудолф „своје излете те приказао Обедску бару и њену околину у географском, етнографском и природно-научном смеру”.[2]
Петроварадинска имовна општина одлуку о подизању споменика донела је непосредно након краљевићеве смрти, у априлу 1889. године.[3] Процењена новчана вредност споменика износила је 2.000 форинти. Израда пројекта за споменик, као и пројекта за лугарску кућу у Купинову, поверена је архитекти Мартину Пилару, са хонораром од 250 форинти.[4] Процењена вредност трошкова градње лугарске куће – шумарије 1892. године износила је 5.999 форинти и 4 новчића,[5] што илуструје колико је била значајна сума од 2.000 форинти предвиђена за подизање споменика. Но, изгледа да се цена од 2.000 форинти односила на прво понуђено решење споменика. Архитекта Пилар је за споменик предложио „три стилске варијанте: неоготику (у облику балдахина), те две, условно речено неоренесансне представе, једну са спомеником у облику обелиска и другу у облику стуба. Петроварадинска имовна општина је одабрала последњи споменути”.[6]
Архитектонско решење изведеног споменика било је врло једноставно – у облику стуба, са све четири стране средишњег дела споменика налазиле су се комеморативне плоче, на врху крст. Споменик је изазвао значајну пажњу јавности, а откривању споменика краљевићу Рудолфу, уз становништво околних места, „присуствовали су: велики жупан сремске жупаније Ервин пл. Цлиех, ц. и. кр. конзул из Београда, народни заступници др Јован Шефо и Стева Поповић, кот. предстојник Чаврак из Земуна и Георгијевић из Винковаца, председник кр. судбеног стола Густав Штраус, те државни адвокат Милан Шимуновић из Митровице”.[7] Тренутак је остао забележен фотографијом, која се данас чува у Шумарији Купиново, са насловом „Освећење” и уписаном годином 1891. Међутим, „судећи према натпису, који је према пројекту стајао на споменику (’Zur Pietätsvollen Erinnerung an seine kais. u. königliche Hoheit den Kronprinzen Erzherzog Rudolf die Peterwardeiner Vermögensgemeinde 1890’),[8] његова градња завршена је 1890. године”,[9] а свечаност освећења спомен-комплекса приређена је наредне године.
Иако извор упућује на натпис на пројекту на немачком језику, данас сачуван један мањи фрагмент споменика, на коме се разазнаје део комеморативног натписа, исписан у три реда, српским језиком, ћириличним писмом: „личанства / онаследник / РУДО”, јасно сведочи да се сем на немачком, на споменику налазио и натпис на српском језику. Отуда, можемо претпоставити да су се на четири комеморативне плоче споменика налазили натписи на четири различита језика. Поуздано се зна да су били присутни натписи на немачком и српском језику, а за преостала два натписа данас се може претпоставити да су припадала корпусу језика коришћених на простору Монархије.
Споменик краљевићу Рудолфу у виду илустрације штампан је у оквиру едиције Die Österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild, а за покретање ове монументалне едиције (1886) заслужан је био управо престолонаследник Рудолф. У првој деценији ХХ века, споменик се појављује на разгледницама.
Током Великог рата, за разлику од лугарске куће у Купинову која је спаљена, споменик краљевићу Рудолфу није претрпео никаквих општећења. Према сведочењу Т. Искруљева од 4. августа 1932. године, на раскрсници путева Обреж–Ашања–Купиново, „баш на углу шуме, налази се леп, 4 и по метра висок и 1 и по метар широк каменит споменик у облику обелиска, на који је усађен од горе каменит крст у висини од 2 метра. Овај споменик лежи на темељу од три степеника који сад полако роне.[10]
Био је ово први и једини споменик који је 1890. године подигнут на простору Земунског котара. Значајно је оштећен током ратних дејстава у Другом светском рату,[11] а коначно, по свршетку рата споменик је сасвим урушен. Грађевински материјал је у поратним годинама искоришћен у друге сврхе.
Данас се у Шумарији у Купинову налази један мањи фрагмент овог споменика са делом натписа на српском језику, и један значајно мањи део, без натписа.
ФУСНОТЕ:
[1] Искруљев Т., Распеће Српског народа у Срему 1914 и Маџари, Нови Сад 1936, 97–99, 101–102.
[2] Varaždinski viestnik, Varaždin, br. 45 od 7. studenog 1891, 2; Pravni prijatelj naroda, Zagreb, br. 40 od 7. studenog 1891, 4; Narodne novine, Zagreb, br. 255 od 6. studenog 1891, 4.
[3] Banovac, Petrinja, br. 18 od 4. svibnja 1889, 3.
[4] Damjanović D., „Javni spomenici, radovi zagrebačkih arhitekata u Kupinovu, Novom Slankamenu i Vezircu kod Petrovaradina”, Scrinia slavonica 10 (2010), 226–243.
[5] Narodne novine, Zagreb, br. 34 od 12. veljače 1892; Isto, br. 35 od 13. veljače 1892.
[6] Damjanović D., navedeno delo.
[7] Varaždinski viestnik, Varaždin, br. 45 od 7. studenog 1891, 2; Pravni prijatelj naroda, Zagreb, br. 40 od 7. studenog 1891, 4; Narodne novine, Zagreb, br. 255 оd 6. studenog 1891, 4.
[8] Превод: „Побожно сећање на Његово к. у. краљевско височанство престолонаследника надвојводу Рудолфа. Петроварадинска имовна општина 1890”.
[9] Damjanović D., navedeno delo.
[10] Искруљев Т., наведено дело, 101–102.
[11] Упор.: Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, књ. 6, књ. 8, књ. 17.
БИБЛИОГРАФИЈА И ИЗВОРИ
Banovac, Petrinja, br. 18 od 4. svibnja 1889.
Varaždinski viestnik, Varaždin, br. 45 od 7. studenog 1891.
Damjanović, Dejan, „Javni spomenici, radovi zagrebačkih arhitekata u Kupinovu, Novom Slankamenu i Vezircu kod Petrovaradina”, Scrinia slavonica 10 (2010) 226–243.
Die Österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild, vol 1-24, Wien 1886-1902.
Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, књ. 6, „Борбе у Војводини”, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1955.
Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, књ. 8, Војноиздавачки завод „Војно дело”, Београд 1956.
Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, књ. 17, „Борбе у Војводини 1941-1944. год.”, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1958.
Искруљев, Тоша, Распеће Српског народа у Срему 1914 и Маџари, Нови Сад 1936, 97–99.
Narodne novine, Zagreb, br. 255 od 6. studenog 1891; br. 34 od 12. veljače 1892; br. 35 od 13. veljače 1892.
Pravni prijatelj naroda, Zagreb, br. 40 od 7. studenog 1891.
