АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Спомен-парк „Шумарице” представља место егзекуције 2.324 људи који су невино страдали зарад одмазде која је била спроведена због 9 убијених немачких војника и 27 рањених. Стрељање је трајало од јутра до мрака, а у парку се данас налази 10 споменика који сведоче о овом ужасу као и Музеј „21. октобар” који чува сећање на страдале. Овај рад представља теренско истраживање ауторке текста.
Кључне речи: Шумарице, Крагујевачки октобар, Други светски рат, егзекуција, „Крвава бајка”
Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је јуначком смрћу чета ђака у једном дану.
Д. Максимовић
Чета ђака у једном дану, јуначка смрт и сећање на крвави октобар. Крагујевачки октобар. Било је то не тако давно у земљи сељака на брдовитом Балкану. У знак одмазде за неколицину страдалих немачких војника, цену су платили они који нису ни знали шта плаћају. Без звона за велики одмор, ђаци крагујевачке Гимназије пошли су мирно на свој вечни починак. Невино страдали људи који су се још и надали да ће се вратити својим домовима, нису доживели остварење тих жеља. Само пуцањ у потиљак и крај, одмазда је извршена. Тај крвави октобар 1941. године Крагујевчани ће заувек памтити. Пуцњи који су тог 20. и 21. октобра одзвањали од јутра до мрака одјекују и данас када се нађете испред споменика V3 илити на некој од стаза којима су корачали страдали. За многе људе широм планете то је био један сасвим обичан ратни дан. За Крагујевчане, то је био најболнији дан у историји овог града. Датум који ће се заувек писати црвеном бојом са великим почетним словом не би ли макар на тај начин одали почаст за поднету жртву и недужно страдале људе.
Историја српског народа обилује догађајима који су својом трагичношћу или подвигом постали неодвојиви део колективне свести и колективног памћења. Један од таквих догађаја, свакако, јесте и стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Овај месец је остао познат као „крвави октобар” у српској историји.
Овај злочин уздигао се изнад осталих због начина извршења стрељања, делимично структуре стрељаних, реакције јавности за време рата и однос према крагујевачкој трагедији после рата, све до данашњих дана. Када је реч о начину извршења стрељања, историјска је истина да се нигде у Србији није догодило да се само у једном дану, за само седам сати, стреља толико људи. Најдубљи утисак је оставило стрељање око триста ђака крагујевачких средњих школа и младића тог узраста и деце од 12 до 15 година старости, малих чистача ципела (Бркић 2007).
Топлим и потресним речима огласио се и Никола Тесла, писмом из 1942. године:
„Мојој браћи у Америци… Наш народ показује толику моралну снагу да нам светла образ пред светом. Оно што чине наша браћа у Старом Завичају достојно је духа који прожима нашу народну песму. Колику душевну снагу, чврсту одлуку, непрестрашеност и јунаштво имали су они наши још неразвијени дeчаци кад су, пред немачким пушкама радосно клицали: Ми смо српска деца. Пуцајте!” Не смемо заборавити ни потресну песму Десанке Максимовић „Крвава бајка”, написану само пар дана после стрељања којом је овековечила ову трагедију.
У Крагујевцу је, након капитулације Југославије и Априлског рата, успостављена окупаторска власт преко крајскомандатуре број 832/I, која је била потчињена фелдкомандатури у Смедереву, односно у Панчеву. Један од првих аката крајскоманде било је наређење о предаји оружја које се налазило код становништва. Други важан задатак у Крагујевцу био је преузимање плена из Војнотехничког завода. Из извештаја Херберта Дера могло се видети да наводи да је плен био богат (Бркић 2013).
Како устанак у Србији није јењавао, немачки окупатор издао је наредбу 19. маја 1941. године у којој се наводи да ће „за сваког убијеног Немца бити стрељано/обешено 100 Срба”. Иако је ова мера примењивана у целој Србији, можда се на простору Крагујевца највише осетила и оставила најдубљи траг. Док је у околини Крагујевца прштало на све стране, дотле је у самом граду владао релативан мир. Ипак, устанак је и даље у јеку, те Хитлер 16. септембра издаје наредбу Вилхелму Листу да се у најкраћем времену успостави поредак, када почиње са применом мере сто за једног. Хитлер је задатак гушења устанка поверио генералу Францу Бемеу. Већ 19. септембра уследио је договор између партизана и четника за заједнички напад и ослобађање Горњег Милановца 29. септембра 1941. године. Том приликом заробљен је одређени број немачких војника (у извештају Ф. Бемеа се наводи да је заробљено 70 немачких војника), те је батаљону који је био упућен против Горњег Милановца заповођено да ослободе војнике, остале ухапсе као таоце и спале цело место. Пошто контакт није успостављен са Горњим Милановцем, овај град постао је згариште, а узето је 133 таоца. Око 2-3 сата ујутру 16. октобра 1941. године, 3. батаљон је кренуо назад за Крагујевац. Код Љуљка, на Думачи, дошло је до жестоког окршаја са устаницима. Девет немачких војника је убијено, а 27 рањено, а ово је касније и био узрок за одмазду, данас познату као „Крагујевачки октобар”.
„Врата пакла” за Крагујевац била су отворена. По добијању извештаја, мајор Ото Деш издао је наредбу о извршењу одмазде командантима Фрицу Фиделру и Паулу Кенигу. По добијању наредбе за одмазду, прва предузета мера била је хапшење Јевреја, националиста, комуниста, чланова њихових породица и симпатизера, и већ 18. октобра увече сви су били похапшени. Како број ухапшених није био довољан за одмазду, мајор Кениг је предложио да се остатак људи покупи на улици, по трговима и становима. Ипак, како се нису сви сложили са предлогом, донета је одлука да се 19. и 20. октобра изведу две акције у селима Грошници, Белошевцу, Мечковцу, Маришићу, Корману, Ботуњу и Доњим и Горњим Комарицама. У селу Мечковцу стрељано је око 77 људи, у селу Маришић око 104, а Грошници око 270 људи. И у осталим селима је било убијених, тако да према мајору Кенигу, 19. октобра 1941. године је стрељано 427 људи (Бркић 2013).
Како квота од 2300 и даље није била задовољена, 20. октобра ујутру почиње хапшење по кућама, радњама, фабрикама, на улицама, на пијаци. Два немачка официра, мајор Паул Кениг, професор теологије протестантске цркве и капетан Фриц Фидлер, директор школе за високе науке, на срамоту својих професија, ушли су у крагујевачке школе и са часова истерали ђаке и професоре. Прва мушка гимназија, заузета од Немаца, радила је две зграде у Улици Бранка Радичевића. Из једне зграде изведено је по два одељења ђака VII и VIII разреда, а из два одељења V разреда одабрани су крупнији ђаци и прикључени старијима. Директор Лазар Пантелић је наслутио да ће се тог јутра десити нешто страшно, те се вратио са пута у Београд на који је кренуо тог јутра. Постројеним ђацима је саопштено да неће хапсити млађе од 16 година, те да морају да покажу своје ђачке књижице. Приликом хапшења осталих, Немци су вешто потурили причу да је све то ради замене личних карата. Ипак, на улазу топовских шупа људи су претресани и одузимани су им лични предмети и документа. Када су у 18 часова одјекнули први рафали, више није било сумње о чему је реч. Јасно је било да ће сви бити погубљени.
Био је ведар и сунчан дан тај 21. октобар 1941. године. У седам часова ујутру отворена су врата топовских шупа и из њих је почело извођење људи. Професор Светислав Максимовић, остављен за таоца, сећа се немачког војника Макса Ракштроа, који је у цивилству био професор у Дрездену, и захваљујући којем је неколицина људи спасена издвајањем људи из група за стрељање. Остали су под јаком стражом, у строју, одвођени према Сушичком и Ердоглијском потоку. Места стрељања, долине Сушичког и Ердоглијског потока, била су пажљиво изабрана. Из ових долина било је тешко побећи, али ради сваке сигурности, на истакнутим местима на падинама изнад потока постављено је више митраљеза. До два сата поподне, непрестано, из топовских шупа полазиле су на пут без повратка група за групом. Митраљези су сејали смрт. Умирао је један град. И тада је све престало, све се утишало. У топовским шупама било је још људи. Последње мисли оних који су одлазили на стрељање биле су упућене најмилијима. У документацији у Музеју „21. октобар” налазе се 42 поруке чији ће оригинални приказ бити постављен у прилогу, а овде ће се навести само неколико порука:
- Срца моја и душе моје, Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Збогом занавек. Љуби све ваш тата Лаза 21. X 1941. Лазар Пантелић, 48, директор гимназије
- Чувај децу, последња реч, Бора. Аманет немој децу да оставиш. Боривоје Иванић, 37, радник
- Лебац сутра немојте послати. Јаков Медина, 56, књиговођа
- Драги тата Мама поз. последњи пут. Љубиша Љубиша Јовановић, 17, ученик гимназије
После стрељања, општинске власти формирале су екипе за сахрањивање. Око 200 људи данима је вршило сахрањивање. После стрељања цело подручје било је блокирано, али су још у току поподнева и током прве ноћи мајке, сестре, жене, па и деца нашли начина да се пробију до лешева. Претурајући по њима, тражили су најмилије. Према сведочењу преживелих, жене су извукле испод гомиле лешева четворицу преживелих, указале им прву помоћ и обавестиле њихову родбину да су живи. Гробнице су копане у непосредној близини стрељаних људи. Било је и масовних хумки и појединачних гробова. Знајући за обичаје Срба, генерал Франц Беме, у својој наредби од 10. октобра, забранио је свако обележавање гробова: „Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српска светилишта. Стављање крстова на гробове, украшавање истих, треба спречити” (Бркић 2013).
Иако се годинама спекулисало о броју жртава, према истраживању Земаљске комисије укупан број жртава у Крагујевцу износи 2.324, а с тим у вези до приближног броја дошао је и Музеј „21. Октобар” у Крагујевцу. Међу стрељаним Крагујевчанима има људи свих занимања и ученика свих узраста. Према каснијим истраживањима, стрељано је 40 деце српске и ромске националности од 11 до 15 година, стрељан је 261 младић средњошколског узраста, а остатак припада старијим особама. Простор на којем се десило стрељање претворен је 1953. године у меморијални парк (Бркић 2013).
Међутим, када се од ове трагедије уклоне све примесе политичких и идеолошких боја, сви покушаји употребе и злоуопотребе овог догађаја остају само огољене чињенице које су неумољиве. Остају стрељани.
ИЗГРАДЊА И УРЕЂЕЊЕ МЕМОРИЈАЛНОГ ПРОСТОРА СПОМЕН-ПАРКА
Да би се трајно обележио и сачувао од заборава један од најмасовнијих трагичних догађаја српског народа у Другом светском рату, и поруке крагујевачког октобра трајно сачувале за будућа поколења, непосредно после завршетка рата Шумарице су претворене у спомен-парк. Већ 25. октобра 1952. године формиран је Иницијативни одбор за подизање Спомен-парка октобарским жртвама. Том приликом, расписан је конкурс где су учесницима на располагање стављене фотографије са стратишта, најинтересантније фото-илустрације тадашњег урбаног и пејзажног изгледа појединих карактеристичних делова овог огромног простора. После завршеног конкурса 1954. годие, усвојен је Генерални урбанистички план за просторно уређење Спомен-парка, аутора Михајла Митровића и Радивоја Томића. Од 1958. године када је подигнут први споменик, до данас је изграђено 10 споменика (Бркић и сар. 2016).
Важно је напоменути да се на простору данашњег спомен-парка налазило и неколико споменика везаних за балканске ратове и Први светски рат. Ти објекти и споменици су: Старо војничко горбље, Словачко гробље, Спомен-плоча „1300 каплара”, гроб Анте Плазибата, Чомићева вила.
Основна концепција усвојеног решења била је да све гробнице стрељаних Крагујевчана остану тамо где је било стрељање, да се повежу једним кружним путем, који ће омогућити да посетиоци Спомен-парка обиђу све ове, дуж оба потока, расуте гробнице, као и централни споменик. Прва фаза изградње трајала је од 1952. до 1967. године. Друга фаза почиње 1967. године и траје до 1980. године, у којој се гради и сам Музеј „21. октобар” који је свечано отворен 15. фебруара 1976. године. Трећа фаза изградње односи се на период од 1980. године до 2000. године, с тим да је у мају 2002. године почела изградња храма-капеле Крагујевачких новомученика (Бркић и сар. 2016).
СПОМЕНИЦИ У СПОМЕН-ПАРКУ ШУМАРИЦЕ
Поред израде плана за уређивање спомен-парка, уметници су имали задатак да предложе скулптурално, амбијентално и хортикултурално решење меморијалног комплекса. Извођење тог посла планирано је перманентно и дугорочно, после завршетка основних радова на дефинисању профила овог подручја.
Споменик бола и пркоса – идејно решење за овај споменик предложио је Анте Гржетић, димензија идентичних будућем споменику који је урадио у глини. Касније су радове извели Божидар Милићевић и Стеван Алексић, а фине завршне радове извео је вајар Јосип Граси. Споменик се налази на самом почетку Меморијалног комплекса, одмах поред Ердоглијског потока, и до њега воде бетонске степенице и стаза. Постављен је на коцкастом постољу испред правоугаоно земљане хумке. Представља две људске фигуре, жену и мушкарца. Женски, усправни лик, висок је 3,2 m, глава је снажно забачена уназад, а прекрштене руке испружене су назад. Друга мушка фигура, приказана је како клечи, висине 2 m, и у снажном је грчу. Две људске фигуре, исклесане у једном мермерном блоку, представљају окамењену визију два бића у тренутку силовитог судара са смрћу.
Споменик стрељаним ђацима и професорима – гробница поред Ердоглијског потока, која је од почетка будила снажне емоције, била је она где је 21. октобра 1941. године стрељана група ђака и 15 професора. Идејно решење за овај споменик дао је Миодраг Живковић. Постављен је на врху падине, у чијем је подножју хумка. То је грандиозна конструкција од армираног бетона, обложена белим цементом у облику латиничног слова V, висине 8 m и ширине у највећем распону 16,5 m. Читава површина споменика прекривена је дубоким рељефом са стилизованим људским телима. Сам уметник каже о њему: „Пошао сам од идеје да ништа не казујем. Само да обележим. Тражио сам симбол. Камени масив, који се распукао по средини, формирао је крила. Та крила симболизују прерану смрт, лет младости, пресечен у тренутку када је кренуо у живот и његова пространства. Немоћан да се подигне, живот је остао да лебди над самом земљом”. Ширина визије споменика се тако дубоко урезала у свест људи, да су му чак дали народно име – Споменик петом три.
Споменик отпора и слободе – идејно решење за споменик дао је већ поменути Анте Гржетић, а споменик је свечано откривен 1966. године. Споменик се налази одмах поред Сушичког потока, на малој равној пољани. Састоји се из две целине, сужен је у основи, а при врху се све више шири и рачва на два мала крака у облику латиничног слова V.
Споменик „Кристални цвет” – идејно је решење Небојше Деље, а споменик је откривен 1968. године. Овај споменик је просторно организован као мали трг. До хумке и скулптуре долази се ниским степеништем и дугачком стазом. Она се у близини споменика шири и формира круг, у чијем центру се дискретно шири кружна фигура, висине 0,5 m. Цвет, као атрибут чистоте, враћа се земљи и природи.
Споменик „Камени спавач” – овај споменик свечано је откривен 20. октобра 1970. године по идеји Градимира и Јелице Боснић. Споменик се налази одмах поред Сушичког потока, окружен браном вештачког језера и двема благим падинама. Конципиран је као самосталан, затворен и јасно издвојен ентитет у просторном окружењу. Физичком препреком, венцем бетонских блокова, одвојен је од околног пејзажа, а истовремено са њим чини нераскидиву целину.
Споменик „Сто за једног” – постављен је при самом крају ердоглијског дела комплекса, на заравни окруженој шумом. То је готово „идеалан простор зеленог амфитеатра и неба као позадине”, како је оценио аутор. Самој склуптури претходи кружни, раван плато, начињен од белих квадратних плоча, у чијем центру је постављен бронзани споменик, висине 5 m и ширине 3,75 m. Обликована је као стабло, које на висини једног метра почиње да се рачва у крошњу, састављену од људских тела.
У спомен-парку налази се још четири споменика: Спомен-обележје народа Хрватске, Споменик „Против зла”, Споменик стрељаним Србима и Јеврејима и Споменик пријатељства.
Такође, поред споменика, екстеријер Спомен-парка је обогаћен вредним поклоном једног од највећих вајара са ових простора, Јована Солдатовића. Уметник је 1979. године, као знак пијетета према несрећним жртвама, поклонио своје три бронзане фигуре: „Суђаје”, „Човек без илузија” и „Срне”.
Скулптура „Суђаје” налази се на самом почетку Меморијалног комплекса, на широком травнатом платоу испред зграде Музеја „21. октобар”. Представља три аветињске издужене женске фигуре, које у црној марами, својим чворноватим рукама, придржавају бебу. По веровању, то су биле три жене, које су долазиле у тренутку када се дете роди и одређивале му судбину. Добру срећу су представљале лепе жене, а злу ружне и старе жене. Стога се и поистовећују са судбином стрељаних у крвавом октобру 1941. године.
Друга скулптура „Човек без илузија”, налази се на травњаку са леве стране улазних врата Музеја „21. октобар”. Издужена фигура мршавог човека, оборене главе и прекрштених руку и ногу, седи на ниској столичици, леђа су му повијена, рамена опуштена, глава клонула на кошчате груди, а дугачке руке, у којима држи три усахла цвета, малаксало и нехајно су спуштене на колена. Ова статуа се, под теретом своје несреће, све више повија, и као да тежи да се сва затвори и потоне у земљу.
Трећи споменик, „Срне” нажалост је украден, исечен и продат као секундарна сировина. Сећање на мале чистаче ципела завршило је као секундарна сировина у нечијем дворишту. Да ли је то култура сећања коју треба да негујемо?
ДЕЛАТНОСТ МУЗЕЈА „21. ОКТОБАР”
За четрдесет година отварања, Спомен-музеј и Меморијални парк, према подацима из 2016. године, посетило је око пет милиона људи, што у просеку износи 250.000 људи годишње, од чега су највише ученици – око два милиона. Основна и најважнија делатност Музеја је културно-просветна и васпитна, што подразумева информисање домаћих и страних посетилаца о крагујевачком октобру, сакупљање, обраду и излагање докумената везаних за овај догађај. Своју делатност Музеј остварује и кроз друге облике васпитно-педагошког рада – организовање предавања, изложби, филмских пројекција, књижевних вечери, сарадње са сличним установама кроз издавачку делатност, обраду и заштиту музејске грађе, библиотечку делатност и организовање културно-уметничких манифестација, од којих су четири традиционалне, а остале повремене.
Нова поставка урађена је 2003. године, и за рад на њој ангажован је читав тим разних стручњака. Конципирана је тако да доњи део представља арт простор, намењен различитим уметничким и документарним изложбама, а у једном делу налази се и стална поставка Петра Лубарде, циклус од 27 слика под називом „Крагујевац 1941”.
На горњем нивоу је стална поставка „Крагујевачка трагедија 1941”. Приказани су и натписи порука које су исписиване пред само стрељање, а можда највећи утисак у Музеју оставља соба са холо скрином и приказаним идентитетима жртава, где се у средини собе налази оригинална школска клупа пренета из Прве крагујевачке гимназије.
Такође, Музеј се својевремено трудио да се очува култура сећања на погинуле људе у крагујевачком октобру, стога су организоване бројне изложбе, предавања, али и установљене две манифестације. Једна од њих је „Велики школски час” која се одржава од 1944. године и представља најстарију манифестацију ове врсте у земљи. Ова манифестација допринела је да крагујевачка трагедија буде репрезентована у земљи и свету као симбол страдања невиних, са поруком да се никад не заборави и никада не понови.
Поред ове манифестације, организује се и манифестација „Бдење” од 2006. године, у знак сећања на последњу ноћ грађана Крагујевца страдалих у овој одмазди. У оквиру делатности Музеја, организује се још једна манифестација под називом „Доста су свету једне Шумарице” где се расписује сваке године, септембра месеца, конкурс за литерарно и ликовно стваралаштво ученика основних и средњих школа из Републике Србије и окружења. Поред организационе улоге, делатност Музеја подразумева и издавачку делатност.
О Спомен-парку Шумарице писало се стално, много је литературе која сведочи о овом несрећном догађају. Доста људи је прошло кроз сам Музеј и оставило своје поруке. Можда једна која највише сведочи о несвесности значаја овог места за нашу историју (по избору аутора) написала је једна ученица приликом посете Музеју: Хвала за игру у миру и на сунцу.
БИБЛИОГРАФИЈА
Бркић, С. (2007). Име и број – Крагујевачка трагедија 1941. Крагујевац: Спомен-парк „Крагујевачки октобар”.
Бркић, Б. (2016). Споменица – Спомен-парк „Крагујевачки октобар” (1976–2016). Крагујевац: Спомен-парк „Крагујевачки октобар“.
http://www.infokg.rs/info/program-oktobarskih-svecanosti-bdenje-veliki-skolski-cas-izlozba- salona-antiratne-karikature.html
