AUTOR: Проф. др Саша Марковић
Модерна историја представља врло динамичан процес стварања националних и државних оквира европских народа. Они су се одвијали кроз суочавање са бројним изазовима који су оспоравали њихов размак, било из разлога сопственог националног буђења, било из разлога претенциозности да до остварења националног права никада и не дође.
Српски народ, упркос томе што је геостратешки био располуђен у две антисрпске империје, није одустао од борбе за ослобођење. Она је била тешка, дуготрајна, на моменте епска, али се од ње није одустајало.
Модерна европска историографија, након студиозног проучавања националних покрета на континенту изнела је став о нацији као термину који је „замамно двосмислен“. Ово становиште проистицало је из историјског процеса који је оправдану борбу за национално ослобођење и уједињење, трансформисао у претенциозни империјални циљ који је границе сопственог задовољства тражио у поразу основних националних и државних потреба других.
Такав поглед има снажно утемељење у преиспитивању мотива који су довели до светских сукоба, водећих нација, у првој половини двадесетог века. Међутим, потпуно је неприхватљив уколико се примењује на Србе који су били плен ових аспирација и били принуђени да бране своје национално достојанство.
Ово достојанство било је, често, препознато као насилничка амбиција Срба којима треба ускратити и основне културне и верске слободе јер су погубне за итересе државе у којима се манифестују. Таква ситуација била је и са Србима у Хабзбрушкој, касније Аустро-Угарској монархији.
Изложени асимилацији и национално обесправљени, Срби су окретали поглед према сународницима јужно од Саве и Дунава надајући се јединству. Тако је још у време Српске „националне револуције“ из 1804. године, када је пробуђена национална свест инспирисана духовном традицијом покренула оружану борбу за своја права, у Срему, међу Србима дошло до тзв. „Тицанове буне“ у Срему 1807. године.
Покренута идентичним побудама, она је покренула слободарски наратив који је поплочан великим жртвама трајао међу Србима на овим просторима наредних стоипедесет година. О кулминацији те борбе за ослобођење, документовано и историографски нам сведочи рукопис Снежане Алексић, „Добровољно, силом натерано. Југоисточни Срем средином ХХ века у документима историјског архива Београд.“
Овај рукопис представља снажно научно-истраживачко упориште у расветљавању историјских процеса који су, услед идеолошких потреба у блиској прошкости, често били замагљени или скрајнути, а не тако ретко и супротно тумачени. Међутим, рукопис не представља одушак занемарених потреба који су потреба неких нових политичких елита, већ уравнотежен и одговоран одговор свакој минимализацији и инструментализацији догађаја о којима говори.
Прошлост Срема, тачније Земуна у првој половини прошлог века била је поприште националистичког и дикриминаторског обрачуна са Србима који су се трудили да очувају свој идентитет. Цена у том процесу је била огромна у оба светска рата. Трагично је, али и тешко обориво тумачење да су Срби из Срема зарад очувања југословенског јединства морали да заташкавају своја страдања јер се нису уклапала у званичне државне концепте.
Потискивана стварност ради задовољења илузије, овим рукописом добила је своју значајну сатисфакцију. Утемељен на изворној грађи, рукопис Снежане Алексић нас суочава са заблудама и неприхватљивим уступцима о блискости и доминацији културне над шовинистичком амбицијом у односима Срба и Хрвата, као и о идеолошкој дискриминацији нове комунистичке власти након 1945. године. И ту је постојао континуитет тумачења у којем су Срби били „реметилачки фактор“ новог социјалистичког југословенства које тоне у својој утопији. Што је потонуће били дубље, тиме је бујао процес побијања Српства.
Отуд се за ауторку, у поратним годинама, иза појма слобода, заправо крије појам „ропство“, где се „пљачком“ успоставља „опште сиромаштво.“ Подељен у две целине, рукопис, професионално одмерен, нам, у првом делу нуди историографски осврт ауторке, а потом нам представља ризницу докумената који представљају прворазредну историјску грађу.
Снежана Алексић нам је, овим својим рукописмо омогућила утемељену реафирмацију стручног погледа на прошлост ових простора и постављање историографских тумачења на ниво критичког приступа који има потенцијала да одоли квазинаучним насртајима и идеолошким злоупотребама. Вероватно ће је зато они и избегавати, али њихови погледи тешко да могу да буду веродостојни без консултовања овог рукописа. Та отежавајућа околност за мимикрију, највећи је домет рукописа чије објављивање препоручујем. И овим делом, Архив Војводине и издавачка кућа Прометеј су показали колико је трновит пут до правих вредности, али да од њега не треба одустајати.
