AUTORKA: Olga Andraši
Prve nedelje septembra, od 2000. godine, u celoj Evropi održava se manifestacija EVROPSKI DAN JEVREJSKA KULTURE. Organizator je AEPJ – Evropsko udruženje za čuvanje i promovisanje jevrejske kulture i nasleđa. Namera je isticanje raznolikosti i bogatstva jevrejske tradicije i prošlosti, približavanje njihovog lokalnog, regionalnog i nacionalnog istorijskog značaja uz promovisanje dijaloga. Sve to kroz stvaranje atmosfere razumevanja, saradnje i kvalitetnog suživota, a putem konferencija, koncerata, izložbi i drugih aktivnosti širom kontinenta.
Tema ovogodišnjih događanja bila su PUTOVANJA JEVREJA. Tim povodom Jevrejska opština Novi Sad i Arhiv Vojvodine priredili su izložbu PUTNE ISPRAVE JEVREJA. Prezentovani su originalni dokumenti iz Arhiva i predmeti iz Zbirke judaice Jevrejske opštine.
Izložene arhivalije potiču iz Fonda 470 Zbirka građanskih i ličnih dokumenata 1743–1923. Odabrane su vandrovke i torbarske knjižice. Reč je o zvaničnim putnim ispravama, istovremeno i ličnim dokumentima koje je, prema ondašnjim zakonima, izdavala lokalna vlast, a važile su na naznačenoj teritoriji. Koristile su ih sve konfesije i nacije, a ovde su obuhvaćene samo one pripadajuće Jevrejima.
Vandrovke su u Habsburškoj monarhiji uvedene 1816. godine prvenstveno kao mera zaštite i kontrole kalfi pri njihovom obaveznom trogodišnjem vandrovanju – stranstvovanju. Po završetku svog mukotrpnog šegrtovanja, koje je obično trajalo od tri do pet, čak i sedam godina, smatralo se da je momak podučen osnovama zanata. Tada je postajao „slobodan”, odnosno mogao je krenuti na putovanje u velike zanatske centre radi proširenja znanja i sticanja prakse.
Na to dugo, neizvesno, nesigurno, ponekad i opasno putovanje, mladi kalfa je polazio iz svog rodnog mesta ili mesta gde je bio šegrt. Prethodno mu je izdat dokument (Wanderbuch, Vanderkönyv) sa njegovim ličnim podacima i naznačenim područjem vandrovanja. Na graničnim prelazima, maltarinama i carinama, u vandrovkama je potvrđen prolaz i time se može pratiti linija kretanja budućeg majstora. Po dolasku na odredište kalfa bi potražio, ako je postojao, kalfenski dom gde je mogao da se smesti i organizuje, ili pak kod cehmajstera, predsedavajućeg svoga ceha u tome gradu, koji je bio dužan da ga prihvati 48 sati i pomogne u snalaženju. To je podrazumevalo traženje majstora koji je mogao i bio voljan da ga primi na ugovoreno vreme. Kalfa i majstor su sklapali pogodbu po kome se majstor obavezivao da daje smeštaj, hranu i naknadu za rad kalfi, a ovaj da će vredno pomagati u radionici o čemu je ceh bio obavešten. Kalfa se zadržavao od šest nedelja do šest meseci kod istog majstora. Uobičajeno je bilo da su obojica iste nacije i vere što je sa praktične strane bilo važno u svakodnevnom životu i tradicijskom i običajnom ponašanju. Isticanjem dogovorenog perioda, u nekim slučajevima i ranije, majstor ili članovi ceha, najčešće svi zajedno, beležili su u knjižicu svoju ocenu o vrednoći i moralu pripravnika. To su overavali svojim potpisom i ličnim i cehovskim pečatom. Zatim je kalfa je odlazio u drugi grad, kod drugog majstora.
Na primer, Jozef Almoslin je rođen 1836. godine u Novom Sadu. Kao gajtandžijski kalfa krenuo je na vandrovanje sa 17 godina – prvo u Rumu, gde je zabeležen 19. decembra 1852. godine kod majstora kapara Jakoba Almoslina, a potom kod šeširdžijskog majstora Markusa Cvibaka. U aprilu 1853. je putovao preko Vršca, Arada, Segedina, Pešte, Bratislave, Trnave, Graca, Linca, Beča, sa povremenim zadržavanjem kod lokalnih majstora i posle 6 meseci nazad u Rumu u oktobru 1853. godine gde je kod Jozefa Almoslina radio do 5. decembra. Zatim je ponovo iz Rume krenuo u januaru 1854. godine za Veliki Bečkerek i tu je ostao do februara 1856. godine. Time je završio svoje kalfensko usavršavanje.
Herman Breslauer je rođen u Palanci, ćurčijski kalfa. Knjižica mu je izdata 12. juna 1843. godine u Kolutu. Prvo je učio 13 nedelja kod majstora Margus Rota u Senti, zatim godinu i 10 meseci kod Esterajger Davida u Topoli o čemu svedoče potpisi cehmajstera Ravas Mateje i zamenika Đulai Imrea, sa napomenom da je dobro i pošteno radio. Nastavio je sa vandrovanjem u Segedinu, Komoranu, Pešti, Beču, Bratislavi i Zagrebu. Brečka Ištvan je zabeležio da ga je video u Palanci 2. maja 1846. na proputovanju. Kao krznarski pomoćnik radio je ponovo 1848. godine u Topoli 14 nedelja kod majstora Ignaca Hajduške, što su potvrdili majstori ceha Ištvan Nemet i Pavle Merteši napisavši da se pošteno ponašao. Budući da posle punih pet godina od početka kalfenskog učenja nije postao majstor, moramo pretpostaviti da nije uspeo da skupi dovoljno novca za skupu proslavu majstorskog ručka, koja je često mogla predstavljati ozbiljnu prepreku u obijanju majstorskog zvanja. Poslovica „platiti ceh” i vuče svoje korene iz vremena kada se dobijanje majstorskog pisma vezivalo uz obaveznu nepotrebno skupu, obilnu i prebogatu trpezu za sve članove ceha, koja je mladog majstora odvodila u ogroman dug.
U nekim vandrovkama ima vrlo zanimljivih zabeleški i konstatacija kalfi ili njihovih gazda, crteža, stihova, objašnjenja o postupcima u radu, dnevničkih i putopisnih utisaka.
Za vlasnike su bili dragoceni dokument rada i napredovanja, a za istraživače su izvor I reda istoriografske, demografske, sociološke, privredne i druge građe.
Torbarske knjižice su dobijali sitni trgovci torbari, najniža kategorija poreskih obveznika unutar ove profesije. Zvali su ih još „hauzleri” i „pokućari” jer su svoju robu mogli nuditi isključivo po kućama. Prodaja na pijacama, vašarima i sajmovima bila im je zabranjena. Na ovakav vid trgovine, zahtevan i tegoban, odlučivali su se ljudi koji nisu imali dovoljno novca da otvore sopstveni dućan. Smeli su prodavati samo manufakturnu robu da ne bi predstavljali konkurenciju trgovačkim radnjama sa industrijskom robom. Dozvoljeno im je bilo da nose sa sobom onoliko stvari koje su bili u stanju da natovare na sebe, ne koristeći zapregu. Ponuda je bila raznovrsna: od kućnih potrepština – igle, konci, dugmad, razne vrste četki i češljeva, noževi, sitna grnčarija, vretena, preko nekih manjih odevnih predmeta – kape, šubare, opanci, zatim primamljivih sitnica za devojke i žene – marame, šnale za kosu, ogledala, do slatkiša privlačnih za decu i još mnogo raznih potrebnih ili primamljivih stvari.
Knjižice su izdavane na godinu dana. Na prvoj strani je upisivano ime torbara, njegova godina i mesto rođenja i prebivalište. Na sledećoj strani je bio opis osobe, zatim je dolazila dozvola za vrstu robe koju je smeo prodavati i teritorija na kojoj je mogao trgovati.
Mina Cipres, rođena 1815. godine u Novom Sadu, imala je 1855. godine dozvolu da samo u tom gradu prodaje zanatsku robu.
Majer Belgrade, rođen takođe 1815. u Novom Sadu, 1859. godine dobio je torbarsku knjižicu za prodaju manufakturnih proizvoda u celoj oblasti Srpsko Vojvodstvo i Tamiški Banat.
Moric Singer (rođen 1818. u Somboru) je 1858. torbario po Bačkoj, a David Polak (rođen 1849. u Zrenjaninu) je imao dozvolu za prodaju po Banatu.
Torbari su ponekad prihvatali razmenu, nekad su i sami kupovali, tako da je sitna trgovina opstajala u velikoj meri zahvaljujući njima. U selima i po salašima su često bili jedini izvor snabdevanja (ako se izuzme odlazak domaćina na prodajno mesto). Da su i zanatlije postajali torbari izneli smo na primeru Ignjaca Hajduške, a slična sudbina je zatekla mnoge. Nemogućnost opstanka unutar zanatske branše naterala ih je na zaradu putem prodaje obilaskom sela i idući od kuće do kuće sa svojim i tuđim proizvodima.
Torbarenje se, pod drugim nazivima, zadržalo sve do savremenog doba.
