Аутор: Дуња Андрић, библиотекар Архива Војводине
У Паризу је 25. септембра 2025. године, у свечаној сали Института за славистичке студије (Institut d’études slaves), одржана промоција књиге Јелена краљица Србије (око 1245-1314): супруга, удовица и светитељка / зборник извора приредио Никола Петровић (Збирка балканолошких студија Института за славистичке студије; т. 4), у издању Института, Матице српске и Архива Војводине. Догађај је окупио представнике научне заједнице, студенте и јавност заинтересовану за српску и европску средњовековну историју.
Наука заснована на изворима, вођена методологијом
Програм је отворио проф. др Филип Желез (Philippe Gelez), шеф Катедре за славистику на Сорбони и научни рецензент књиге, истакавши радост што је промоцији присуствовао велики број студената. У свом обраћању нагласио је значај публиковања оваквог дела у Француској, подвлачећи да оно обнавља традицију критичког издаваштва карактеристичног за француску науку ХІХ и почетка ХХ века:
„Реч је о научно уравнотеженом делу, које нуди не само биографски приказ личности, већ и критички приређен корпус извора. У епохи у којој су публикације често усмерене на теме идентитета и транснационалности, овде добијамо рад који се враћа филолошко-историјској методи и даје нову вредност самом чину читања извора”.
У овој књизи може се много научити – пре свега о животу и пореклу Јелене, њеном деловању у Србији – али још важније: уочава се опрез са којим историчар мора да ради. Књига је тога непосредан одраз, јер није само биографски приказ краљице Јелене, већ и корпус извора, критички обрађених и научно приређених. Због тога она доноси двоструку вредност – и знање и методологију. То је данас веома ретко, чак и у француској научној издавачкој продукцији.
Њен живот био је, како је истакао проф. Желез, судбина краљице на размеђи Истока и Запада, али је она својим деловањем успела да премости разлике између двеју цркава и различитих духовних традиција. Управо то је основна порука коју ова монографија настоји да прикаже.
Генеза научног рада
Аутор књиге, Никола Петровић, француски историчар српског порекла, истакао је:
„Ја сам Француз и Србин – по оцу Црногорац, по мајци Француз из Бретање. Живео сам као дете у Југославији, затим у Француској, а деведесетих година сам у Француској живео између две културе и у атмосфери рата. То ме је приближило историји и политици”.
Он је описао како је током студија историје у Рену први пут чуо за краљицу Јелену:
„Никада раније нисам знао за њу. Наишао сам на малу белешку у једној енциклопедији и запитао се: како је могуће да у Француској готово ништа не знамо о њој”?
Ова почетна радозналост временом је прерасла у истраживачки пројекат, који је трајао више од двадесет година. Полазну тачку представљао је његов мастер рад на Универзитету у Рену (2018), написан под менторством проф. др Мари-Мадлен де Севенс, истакнутог стручњака за средњовековну Мађарску, а рукопис је завршен 2021. године. Књига је резултат рада у библиотекама и архивима у Србији и Француској, као и бројних сусрета са истраживачима. Петровић је нагласио да му је циљ био не само да обради фрагментарну грађу о пореклу, верској припадности и политичком деловању краљице Јелене, већ и да унесе нова сазнања и ставове који могу изненадити и стручњаке.
„Намера ми није била да потврдим сопствену претпоставку, већ да дам методолошки заснован одговор на једно нерешено питање српске и француске историографије”.
Краљица Јелена је личност о којој се у историографији много расправљало. У српској и балканској науци често се помињала, понекад идеализована, понекад критикована. У француској историографији, пак, готово да није постојала. Његова теза о пореклу краљице Јелене није општеприхваћена, али је заснована на дугогодишњем истраживању. Он је истакао да су се у међувремену појавиле многе занимљиве студије и чланци, као што су радови Небојше Порчића и Александра Узелца, који заступају другачије тезе о њеном пореклу, затим монографија о краљу Милутину. Према његовим речима, било је крајње време да се у Француској појави једно дело посвећено Јелени Анжујској. Такође је нагласио да је француска историографија ретко обрађивала ову тему након француског византолога Шарла д-Френа, сира ду Канжа (Charles du Fresne, sieur du Cange, 1610-1688), па је, захваљујући познавању више језика, прихватио да попуни ту празнину.
„Мој циљ је био да кроз ову књигу француској публици приближим богатство српске средњовековне историје и универзалну поруку коју носи лик краљице Јелене – а то је сложеност културних идентитета и важност дијалога”.
Матица српска: научна баштина и европска перспектива
У име Матице српске говорио је њен председник, проф. др Драган Станић, подсетивши да је од оснивања ове установе њена мисија била двострука: да сабира знање које стварају српски аутори и да истовремено гради корпус сазнања о Србима и Словенима уопште, смештајући га у шири европски и светски контекст.
Осврнувши се на духовну димензију лика краљице Јелене, Станић је нагласно да она није само историјска фигура, већ и светитељка која спаја културе, народе и државе. Њен гроб у манастиру Градац, подсетио је, и данас окупља монахе, па и оне који долазе из иностранства, препознајући у њој сведочанство о „живом Богу” – вери која није апстрактна идеја, већ присутна сила у животу људи. Та мисао, додао је, није својствена само православљу, већ се може препознати и у другим духовним традицијама. Јелена Анжујска је била и остала фигура повезивања – између народа, култура, цркава и историјских традиција. Њен животни пут сведочи о могућности сагласја у временима подела. Управо у томе је значај ове књиге – што ту сложеност оживљава научно, одговорно и документовано, поручио је председник Матице српске.
На крају је истакао да је од самог почетка постојао предлог да публикација изађе двојезично, јер је њена порука упућена и српској и европској јавности. Из практичних разлога најпре је објављена на француском, док се српски превод очекује ускоро.
Издавачка мисија Архива Војводине
Директор Архива Војводине, др Небојша Кузмановић, подсетио је да је ова институција, после Архива Србије и Архива Југославије, трећа по значају архивска установа у Србији и да ће наредне године обележити век постојања.
Он је нагласио да Архив објављује књиге не само из архивистике, већ и из историје, историографије и културе, те да су у том контексту настала и издања попут књиге о краљици Јелени. Посебно је истакао да Архив у свом издавачком раду подржава младе ауторе и дела која уносе нове увиде у српску прошлост:
„Имамо амбицију да објављујемо преко сто наслова годишње. Научно вредне рукописе – било из Србије или дијаспоре – подржавамо без комерцијалне логике, у циљу јавног интереса и културне размене”.
Његова завршна порука била је упућена младим људима: да наставе студије, али и да се одлучују на брак и породицу. „Без деце ништа нема смисла. То је наша мисија – да будемо добри људи и да подижемо нове нараштаје”, поручио је Кузмановић.
Европски контекст
Присутан у публици, историчар Жан-Пјер Делимо (Jean-Pierre Delumeau), син чувеног историчара Жана Делимоа, истакао је да је аутор био веома скроман у својој презентацији, али да његови закључци имају посебну тежину, јер се баве једним од значајних нерешених питања историје – пореклом краљице Јелене. Посебно је издвојио документ са стране 105, писмо Карла Анжујског у којем се помиње племкиња Maria de Chaours (у извору Chaurs), њен син и породица, који желе да отпутују у Србију и придруже се својој сестри, краљици Србије. „На основу тог тананог, али чврстог упоришта, Никола је дошао до закључка који су многи историчари деценијама тражили – и то безуспешно”.
Он је истакао да је аутор убедљиво показао како је један спорни пасус у хагиографском житију краљице Јелене, који је дуго довођен у питање, у ствари каснија интерполација – чиме је његова хипотеза добила додатну потврду. Према Делимоовом тумачењу, Петровић је својим истраживањем увео и шири европски контекст, осветливши значај племићког рода de Chaours из области Мена (Maine), који је имао француску и енглеску грану и био утицајан у XII-XIV веку. „Иако нису били познати као Лусињани (Lusignan) или Куртенеи (Courtenay), припадали су европском рангу. На тај начин Никола је успео да и Србију и краљицу Јелену уврсти у шири европски оквир”, нагласио је.
Делимо је закључио да књига не представља једноставан одговор на питање порекла, већ свеобухватну монографију, засновану на потпуном корпусу извора. „Никола није пронашао нови пергамент, али је умео да повеже постојеће изворе – српске, латинске, византијске – и да их чита у различитим традицијама. То му даје предност над
многима. Он је, укратко, показао изузетну способност да укрсти изворе и библиографије”.
Подршке и предлози
Своје виђење изнела је и бивша лекторка за српскохрватски језик на Универзитету у Рену, која је била професор Николи Петровићу. Подсетила је на значај француске хуманистике у Југославији, која је оставила дубок траг кроз преводе и културну размену, нагласивши да је то утицај који је и данас потребан.
Историја као простор дијалога
Закључено је да овакви догађаји унапређују француско-српску сарадњу у области науке и културе. Књига Николе Петровића није само резултат дугогодишњег рада, већ и симбол повратка на темељно истраживање у хуманистици, уз отвореност за савремене интерпретације и међукултурно разумевање.
Промоцију је затворила модераторка проф. др Ливија Екмечић, захваливши се публици и учесницима на дивној сарадњи која ће се наставити, позвавши све присутне да наставе дружење уз чашу пријатељства.
