АУТОР: Марко Павићевић
Апстракт
У раду је укратко изложен историјат Аутаријата, при чему је посебан фокус био усмерен на утврђивање приближнијег географског простора на којем је заједница која се означава овим етнонимом егзистирала.
Кључне речи: Аутаријати, илирска племена, гвоздено доба,Псеудо-Скилакс, Псеудо-Аристотел, Страбон, Диодор
Назив Аутаријати, према мишљењу највећег броја научника, стоји у вези са именом данашње реке Таре и као такав се јавља у писаним изворима (Суић 1957, 115; Benac 1987, 785). У грчким изворима облик овог етнонима наводи се у две варијанте: као Αυταριατοι и као Αυταριεις, док на латинском његов облик гласи Autariatae. Треба рећи да су извори који помињу Аутаријате прилично малобројни, нарочито они на основу којих би се могла реконструисати њихова територија (Суић 1957, 115; Čović 1967, 103).
Земље Аутаријата
Најстаријим подацима о Аутаријатима сматрају се они који говоре о њиховом суседству са другим илирским племеном, Ардијејцима. На њима се данас темељи мишљење да је постојбина Аутаријата допирала на западу до горњих и средњих токова Неретве (Papazoglu 1969, 71).
Проблем западне и југозападне, односно источне и југоисточне границе Аутаријата, може се разматрати на основу три историјска извора, а то су: Псеудо-Аристотелова збирка Περι θαυμασιων ακουσματων, затим Страбонова Географија и већ поменуто Псеудо-Скилаксово дело Периплус. Од прва два писца сазнајемо да су се територије Аутаријата и Ардијејаца додиривале. Страбон наводи извесне слане изворе који су се налазили на граници територија ова два племена, док се код Псеудо-Аристотела може наћи податак да су поменути извори соли лежали на подручју Ардијеја, те да су били предмет сталних сукоба два суседна племена. Значајан податак за одређивање граница Аутаријата пружио нам је и Псеудо-Скилакс који је, описујући Јадранску обалу од ушћа Narone (Неретва) до Buthue, на том простору лоцирао Манијце, које је од Аутаријата делило „Велико језеро”. Према истом аутору, из овог језера истицала је река Naron (Papazoglu 1969, 71–74; Суић 1957, 118).
М. Суић претпоставља да су Манијци који се, осим код Псеудо-Скилакса, не помињу у другим писаним изворима, племе које је насељавало ово подручје пре доласка Ардијејаца у другој половини IV века п. н. е. Из тога даље проистиче да су Ардијејци, који су иначе на ово подручје стигли са северозапада под притиском Келта, били суседи Аутаријата свега тридесетак година, тј. до њихове сеобе у Поморавље. Међутим, аутор се посебно осврће на податак о „Великом језеру”, претпостављајући да је Псеудо-Скилакс побркао реку Неретву (Naron), са Дримом (Drilon), те да је у овом случају реч о Скадарском језеру, од кога заиста отичу реке Дрим и Бојана. Он такође узима Дрим као источну и југоисточну границу Аутаријата према Дарданцима, што је потпуно у складу са Страбоновим наводима према којима је граница између ова два племена била управо река Дрим.
Када је реч о западној и југозападној граници Аутаријата, Суић је, разматрајући горепоменуте изворе, дошао до закључка да су се Ардијејци, дошавши у област доње Неретве, сукобили са Аутаријатима, што је аргументовао још једним податком из каснијих извора. Наиме, Плиније у једном свом делу, описујући јадранску обалу од североистока ка југозападу, наводи да се подручје Либурна налази западно од Крке, док област источно од ове реке назива „старом регијом Аутаријата” („Dein Autariatarum antiqua regio”). На основу тога Суић даље закључује, да се ова regio Autariatarum несумњиво налазила уз обални појас до мора, а да атрибут antiqua указује на чињеницу да је та област припадала Аутаријатима, пре него што су их одатле истиснули Ардијејци. То такође доводи у везу са наводима Страбона и Псеудо-Аристотела о сукобима око извора соли за које сматра да су лежали у приморској области. Како је та област била заузета од Ардијејаца, могуће је да су Аутаријати услед потребе за сољу дошли у сукоб са њима (Суић 1957, 115–124).
У погледу границе између Аутаријата и Ардијејаца, Суић, супротно многим ауторима, износи мишљење да се она налазила знатно ближе мору, а не уз горњу Неретву, где би било логичније тражити северну границу. Фиксна линија разграничења се, према њему, не може одредити, али се може претпоставити да је у IV веку п. н. е. јужна (односно југоисточна) граница Аутаријата и северна (односно североисточна) граница Ардијејаца могла бити непосредно иза висова у Неретванском приморју, тј. до оног подручја које је за Плинија „стара регија Аутаријата” (Суић 1957, 123).
Ф. Папазоглу се, у погледу источне и ји. границе Аутаријата, начелно слаже са М. Суићем, али сматра да западну, тј. јз. границу не треба тражити у области Неретве. Према њеном мишљењу, полазну тачку заблуде о западним и југозападним границама Аутаријата представља локализовање Ардијејаца око ушћа Неретве, о чему сведочи Страбон. Папазоглу је такође категорична у погледу тврдње да су Ардијејци у време сукоба са Аутаријатима били поморски народ, како их је окарактерисао Апијан. У прилог томе наводи бројне недоследности које се могу наћи у његовом делу. Говорећи о Ардијејцима, Апијан их дословно описује као „врсне на мору” и на истом том месту наводи да су касније уништени од стране Аутаријата. Ова тврдња је у потпуности неприхватљива, ако се узме у обзир чињеница да Ардијејци доживљавају свој врхунац у време кад од Аутаријата нема више ни помена. Ардијејце су, колико је познато, покорили Римљани много касније, а њихова снага на мору није постојала у време када су ратовали против Аутаријата, па се у овом случају о њима не може говорити као о поморском народу. Из свега наведеног Папазоглу закључује да би територију овог племена требало тражити ближе јужноилирском подручју, негде у области данашње Црне Горе (Papazoglu 1969, 71–78).
Мишљење Фануле Папазоглу подржао је Боривој Човић, наводећи да, уколико је Ардијејцима припадао део данашње територије Црне Горе, онда њихова северна и североисточна граница представља у исто време део јужне и југозападне границе Аутаријата. На том потезу су ова два племена могла ратовати, можда пре због планинских пашњака, него због поменутих извора соли. Човић оставља могућност да су се Ардијејци пружали према Јадрану, делећи са Плерејима део приморја између Которског залива и ушћа Неретве.
Када је реч о североисточној аутаријатској граници, Човић је извео закључак на основу познате Страбонове вести, да су Аутаријати покорили Трибале, па се, према томе, њихова територија морала пружати негде у правцу Велике Мораве захватајући и део слива Западне Мораве. Северну границу, како истиче, није могуће проценити на основу писаних извора, те се у њеном одређивању морамо ослонити искључиво на археолошку грађу (Čović 1967, 105).
Сличан проблем представља и пружање Аутаријата према северозападу, али овде од користи може бити лингвистички податак који смо већ поменули на почетку поглавља, а тиче се везе између назива племена и имена реке Таре. Ф. Папазоглу сматра да су имена реке и планине Таре истог порекла, и да би стога Аутаријате требало сместити на подручје између њих, као и у област око горњих токова Дрине (Папазоглу 1963, 75).
С тим у вези, Б. Човић је изнео мишљење да, уколико се прихвати ова претпоставка, имали бисмо још један податак више о територији Аутаријата, и то податак који се добро слаже са претпоставкама о њиховом простирању у правцу југа, југоистока и истока. На основу тога се са правом може претпоставити, не само то да Аутаријатима припада област од планине Таре до реке Таре, већ да та област представља њихову прапостојбину, тј. географско језгро из којег су се касније ширили у другим правцима. Оно што се на основу писаних извора може закључити јесте да је Аутаријатима у доба њихове највеће моћи и експанзије припадао североисточни део Црне Горе и југозападни део Србије, а да нам податке о северним и северозападним областима овог племена може пружити пре свега археологија (Čović 1967, 105).
Историја Аутаријата
Прошлост Аутаријата, као што смо видели из претходног поглавља, указује нам се кроз доста оскудне вести грчких и римских писаца. Међутим, у погледу тематике коју овде обрађујемо, ови извори представљају сасвим довољан оквир на основу којег можемо реконструисати оне најважније догађаје из њихове историје. Они, у компарацији са археолошком грађом, постају још веродостојнији и приближавају нас одговорима на суштинска питања постављена у овом раду.
Данас се у научним круговима, на основу бројних истраживања археолошког материјала, као и правилне интерпретације писаних извора античке историографије, усталило мишљење да области око реке Таре, горњих токова Дрине и планине Таре представљају географско језгро Аутаријата. Ово најмногобројније и најснажније илирско племе свој економски и политички врхунац досегло је у раздобљу између VII и IV века п. н. е. Тада долази до већ поменуте територијалне експанзије (Зотовић 1985, 125).
Проблем експанзије и сеобе у Поморавље биће размотрен у посебном поглављу, пре свега због његове комплексности, али и чињенице да представља главно питање у овом раду. Треба такође имати у виду да су све претпоставке везане за сеобу засноване првенствено на интерпретацији археолошке грађе, коју још нисмо дотакли, као и да нам антички извори о овој сеоби пружају доста оскудне податке.
У погледу извора, који говоре о улози Аутаријата, могу се издвојити две основне групе: први говоре о њиховом успону и моћи, док они други одражавају слабљење овог племена. Међу првим, важношћу се истиче (посебно за овај рад, прим. аут.), Страбонова вест да су Аутаријати били најјаче и највеће илирско племе, те да су покорили како Трибале, тако и остале Трачане и Илире. Ову вест у извесном смислу потврђује и Апијан истичући њихову хегемонију на копну. Остале вести такође говоре о ратничким походима у правцу југоистока и о већ поменутим борбама са Ардијејцима.
Друга група извора говори о миграцијама Аутаријата, страдањима од природних непогода и епидемија и напослетку о њиховом покоравању од стране Скордиска, а затим и Римљана. О томе нас обавештава Страбон (Čović 1967, 106). Најстаријим поменом Аутаријата сматра се онај сачуван у Аријановом делу Анабаза, у којем је изложена историја ратовања Александра Великог са Трибалима и Илирима 335. г. п. н. е. Тамо је, између осталог, описан и један Александров поход на Дунав против Трибала и сукоб са Аутаријатима приликом повратка. Наводи се да је агријански краљ Лангар, по Александровом налогу, прошао кроз земљу Аутаријата, опљачкао је и опустошио (Papazoglu 1969, 79).
У вези са овим догађајем стоји и Аријанова вест да је Лангар, исте 335. год. п. н. е. обавестио Александра Великог да су Аутаријати „од свих тамошњих народа најнератоборнији”, што несумњиво указује на њихово опадање и распад племенског савеза у коjем су до тада имали доминантну улогу (Benac 1987, 786–787).
Даљи развој догађаја може се пратити на основу навода Агатархида са Книда, као и из Диодорове Историје, где се помињу миграције Аутаријата према југу. Агатархид, географ средине II века п. н. е. бележи да су Аутаријати услед најезде жаба били принуђени да напусте своју земљу, о чему пише и Диодор у свом делу Περι της Ερυθρας θαλασσης. Међутим, друга група извора омогућава нам да ову сеобу сместимо у одређени историјски контекст. Наводећи догађаје у 3. години 117. Олимпијаде (310. год. п. н. е.), Диодор спомиње македонског краља Касандра који је притекао у помоћ пеонском краљу Аудолеонту током његовог сукоба са Аутаријатима. Касандар је пеонског краља спасао опасности, а Аутаријате са женама и децом, којих је било око двадесет хиљада, населио је покрај планине Орбела. Диодор овде не износи разлоге због којих Аутаријати нападају Пеонију, али се у Јустиновим наводима налазе спојене вести о жабама, као о узрочнику аутаријатске сеобе, и Касандровом контакту са Аутаријатима. Јустин бележи да је Касандар, на повратку из Аполоније, наишао на Аутаријате, који су, из већ поменутих разлога, напустили своја станишта тражећи нову земљу за насељавање. Краљ их је, из страха да не заузму Македонију, прихватио као своје савезнике (Papazoglu 1969, 87–90; Benac 1987, 787).
Ф. Папазоглу сматра да се у погледу хронологије наводи Диодора и Јустина не поклапају. Према Диодору, Касандров додир са Аутаријатима догодио се 310. год. п. н. е., док се код Јустина овај догађај везује за Касандрово ратовање са Аполонијом. Као што је познато, тај сукоб вођен је од 314. до 312. г. п. н. е. Завршен је Касандровим поразом, после чега се он вратио у Македонију. Дакле, његов сусрет са Аутаријатима одиграо се, према наводима Јустина, 312. г. п. н. е. Ову могућност Ф. Папазоглу одбацује образложењем да је Јустин, преузевши податке од Помпеја Трога, довео у везу два догађаја која нису следила један за другим, и да се, сходно томе, Диодоров податак може узети као сасвим поуздан (Papazoglu 1969, 87–90).
Поред ове сеобе, Апијан помиње још једну сеобу, коју доводи у везу са познатим келтским нападом на Делфе. Према његовим тврдњама, Аутаријати су, заједно са Кимбрима, учествовали у овом нападу. Међутим, страдали су од олује и куге. Они који су преживели превалили су пут од двадесет три дана хода и населили се у мочварним и ненастањеним пределима Гета, у суседству Бастарна. Анализом овог навода, Ф. Папазоглу је дошла до закључка да се Аутаријати не могу довести у везу са Кимбрима. Уколико су заиста били учесници ових догађаја, онда је највероватније реч о аутаријатским групама које су се придружиле Скордисцима током поменутог напада 279. год. п. н. е. Папазоглу такође сматра да је, после сеобе крајем IV века п. н. е., један део Аутаријата остао у области коју су некад насељавали Трибали. Ту област касније су заузели Скордисци. Чињеница да је Аутаријата било у земљама кроз које су Келти пролазили на путу за Грчку, можда може објаснити њихово учешће у нападу на Делфе. Када је реч о доласку Аутаријата у земљу Гета, Папазоглу претпоставља да се тај догађај може сагледати у светлу насељавања Скордиска око ушћа Саве у Дунав (Papazoglu 1969, 93–94).
Прве вести о Аутаријатима у новој домовини сазнајемо од Диодора који их помиње као најамнике у Лизимаховој војсци приликом његовог похода против Гета у зиму 302. год. п. н. е. Могуће је у овом случају претпоставити да је Лизимах на доњем Дунаву, у земљи Гета, наишао на Аутаријате који су се недавно доселили у ове крајеве, где су потом доживели бројне невоље. Управо из тог разлога, Аутаријатима није било тешко да постану најамници. Међутим, како даље наводи Диодор, један део њих (око 2000) пребегао је у противнички табор. Лизимах је, из страха да то не учини и осталих пет хиљада, наредио њихово погубљење (Papazoglu 1969, 95–96).
Последњи историјски запис о Аутаријатима оставио је Страбон описујући њихову коначну пропаст. Страбон наводи да су Аутаријати били најпре покорени од Скордиска, а затим и од Римљана. Римљани су касније успели да савладају и саме Скордиске после дугог ратовања. Највероватније да су Аутаријати, који су остали у земљи и преживели велику несрећу 310. г. п. н. е., били неколико деценија касније изложени нападу Скордиска. Ови Скордисци су, повлачећи се из Грчке, дошли да се населе на ушћу Саве у Дунав (Čović 1967, 106; Papazoglu 1969, 96–97).
БИБЛИОГРАФИЈА
Benac, A. i Čović, B. 1987 Glasinac II – Željezno doba. Sarajevo: Zemaljski muzej u Sarajevu.
Zotović, M. 1985 Arheološki i etnički problemi bronzanog i gvozdenog doba zapadne Srbije, Beograd: Savez аrheoloških društava Jugoslavije.
Папазоглу, Ф. 1963 „О територији илирског племена Ардијеја”, Зборник Филозофског факултета – књига VII-1, Београд: Београдски универзитет, стр. 71–84.
Papazoglu, F. 1969 Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine – Centar za balkanološka ispitivanja.
Срејовић, Д. 1979 „Покушај етничког и територијалног разграничења старобалканских племена на основу начина сахрањивања”, Научни скуп – сахрањивање код Илира, Београд: Српска aкадемија наука и уметности, стр. 79–87.
Срејовић, Д. 1994 „Културе гвозденог доба”, Историја српског народа I, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 54–65.
Čović, B. 1964 „Osnovne karakteristike materijalne kulture Ilira na njihovom centralnom području”, Simpozijum o teritorijalnom i hronološkom razgraničenju Ilira u praistorijsko doba, Sarajevo: Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, str. 59–94.
Čović, B. 1967 „O izvorima za istoriju Autarijata”, Godišnjak centra za balkanološka ispitivanja V, Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, str. 103–111.
