АУТОР: Радован Сремац
Апстракт:
Идеалан стратешки положај Срема и његова непресушна природна богатства веома рано су привукли пажњу човека. Територија општине Шид континуирано је насељена од периода неолита до данас. Од неколико стотина познатих локалитета са овог подручја најзначајнији је Градина на Босуту са културним слојевима од финалног неолита до средњег века. Околина Шида је дала неколико светски познатих налаза из периода антике који упућују на значај овог подручја, нарочито у време касне антике. Средњовековна утврђења и манастири представљају веома значајна и, нажалост, последња упоришта хришћанства у Срему пред и у току турске доминације Сремом.
Кључне речи: археолошка баштина, општина Шид, праисторија, антика, средњи век
Праисторија
Богатство природних ресурса и одличан стратешки положај Срема, па самим тим и територије данашње oпштине Шид, релативно рано су привукли пажњу човека. Тежећи да остваре своје жеље за безбедним и лаганим животом, живећи, привређујући, борећи се против суседних насеља или против саме природе, ови рани Панонци су оставили доста материјалних трагова. Ова територија је континуирано насељавана од финалног неолита, од када потичу најстарија откривена насеља, па до данас. Од неколико стотина локалитета регистрованих на територији oпштине Шид, систематски је истраживан само локалитет Градина на Босуту.
Археолошки локалитет Градина на Босуту налази се на левој обали Босута, у атару села Вашица (општина Шид). Градина има елипсоидни облик, димензија око 200 х 40 m. Са северозападне и западне стране локалитет ограничава водоток Струга. Са јужне стране се налази река Босут, а са северне вештачки формиран одбрамбени ров ширине око 35 m. Прво насеље на Градини је формирано у периоду финалног неолита. Од тада, са краћим прекидима, насеље је континуирано трајало кроз све праисторијске и историјске периоде (енеолит, бронзано доба, старије и млађе гвоздено доба, антички период и средњи век). Најзначајнији културни слојеви на локалитету припадају старијем гвозденом добу. Захваљујући налазима са овог локалитета уочена је посебна праисторијска група – босутска група. Босутска културна група је била распрострањена у Војводини, северној Србији и већем делу румунског Баната. Према досадашњим резултатима може се закључити да је Градина на Босуту представљала једно од најзначајнијих каснолатенских утврђења у западним областима Скордиска. Сматра се да је Градина била административни и политички центар племена Бреука, и самим тим да је одиграла веома значајну улогу у великом Делматско-панонском устанку 6–9. године.
На локалитету Лице код Ердевика делимично је истражено бронзанодопско насеље са земуницама. Са почетка I миленијума старе ере потиче велика трако-кимерска остава бронзаних предмета пронађена у Адашевцима (Археолошки музеј у Загребу, инв. бр. 2501–2523).
Босутска културна група je цветала на простору југоисточне Паноније све до краја IV века старе ере. Археолошка истраживања праисторијских и протоисторијских локалитета на простору између Саве и Дунава открила су, у слојевима касног старијег гвозденог доба, налазе који говоре о утицајима са југа, тачније из илирских крајева, који започињу током VI в. старе ере. Ова мешавина босутске и илирске културе названа је Сремска група и она се везује за племена из историјског периода: Бреуке и Амантине. Сремска група слаби доласком Келта у Срем, али неки њени елементи настављају егзистенцију до римског периода.
На локалитету Бељњача у Шиду истражен је скелетни гроб са краја старијег гвозденог доба, из времена пре доласка Келта у Подунавље. У гробу је била сахрањена женска особа, са прилозима у виду две фибуле, огрлицом од перли и ножем.
У историјском периоду, на овом простору се спомињу племена Бреука, Амантина и Корнаката. На основу историјских извора могло би се претпоставити да се област Амантина простирала западно од Сирмијума. Ово племе ће касније, после гушења Далматско-панонског устанка, бити груписано и пресељено источно од Сирмијума. Према подацима које су оставили Плиније и Птоломеј, може се закључити да Бреуци живе у долини Саве, јужно од Амантина, а западно од Сирмијума. Дакле, за ово велико панонско племе могу се везати велика праисторијска насеља у долини Босута. Северозападни део Срема је насељавало племе Корнаката, чији је центар био Корнакум (Сотин) на Дунаву. Крајем IV и почетком III века старе ере, са простора северне Паноније у долину Саве и Дунава се досељавају Келти. Археолошки и историјски извори потврђују да њихов долазак није довео до нестанка илирско-панонских племена која су ту живела. Келти су са доње Саве и из Подунавља вршили походе на југ, чији је крајњи исход био напад на Делфе 279. године п. н. е. После пораза у Грчкој, остатак Келта се, под вођством Брена, вратио у Подунавље, где су, према Страбону, образовали Велике и Мале Скордиске. Вероватно у I веку старе ере дошло је до њиховог слабљења и повлачења са доње Саве у област њеног ушћа и на Дунав. Њиховом слабљењу и повлачењу на дунавска острва допринели су и Римљани који су водили многе походе против Скодиска, бранећи северну границу провинције Македоније.
На вишеслојном локалитету Гајићи код Адашеваца истражен је укопани, вероватно стамбени објекат са краја млађег гвозденог доба (латена).
Антички период
Прво присуство римске војске у Срему историјски извори смештају у време Октавијанових илирских ратова од 35. до 33. године п. н. е. Коначно освајање области на доњој Сави могло би се везати за Тиберијев рат потив Бреука 13–9. године п. н. е. Овим ратом панонска племена су покорена, али не и умирена. У наредне две деценије започиње пацификација области Срема, да би до новог сукоба дошло 6. године нове ере. Велеј Патеркул, римски историчар, својевремено je забележио „[…] када је цела Панонија, поставши ароганта кроз дар дужег мира, у тренутку пуне снаге, одједном устала на оружје, и склопила савез са Далмацијом и са свим осталим племенима тог подручјаˮ. У време када је Тиберије отпочео рат са Германима и за тај поход почео да регрутује панонску омладину, букнуо је устанак у долини Саве и у области далматских племена. Устанак је, и поред жестоког отпора устаника, након три године ратовања угушен. Исцрпљени ратом, глађу и болестима, Панонци су се предали на реци Батинусу. Римљани су наставили борбе са Делматима, у планинама између Саве и Јадранског мора. После гушења устанка започела је снажна пацификација области Срема. Снага панонских племена је разбијена регрутовањем у ауксилије. О наставку живота у домородачким насељима сведоче налази са босутске Градине, где се континуитет становања, са краћим прекидима, прати кроз цео период антике. Најстарији трагови римског присуства на подручју шидске општине представљају случајни налази импортоване тера сигилате и новца Римске републике. Илирик је 10. године подељен на две провинције: Illyricum Superius (Далмацију) и Illyricum Inferius (Панонију). Године 14. у Панонији су се налазиле три легије, чији је задатак био да граде путеве и мостове. Вероватно да су на првом месту поправљале стари ћилибарски пут који је водио из Аквилеје у Карнунтум, као и пут који је полазио из Емоне према Сирмијуму преко Сисције. Овај пут је прелазио и преко територије данашње општине Шид, где су се налазиле две станице – Улмо и Спанета. Остаци пута су у мањој мери видљиви на локалитету Орашје и у атару Чизовци.
Крајем I века, највероватније у време цара Домицијана, Сирмијум је стекао градски статус и постао Colonia Flavia Sirmium. Територија данашње општине Шид, највероватније се налазила у административним границама градске територије Сирмијума. Већ средином I в. на подручју данашњег Срема су почела додељивања поседа ислуженим легионарима. До данас је у околини Шида откривен већи број локалитета, који се могу довести у везу са пољопривредним имањима – вилама рустикама. Мањи број ових вила је био у царском домену, док је већина била у приватном поседу и припадала је породицама „пензионисанихˮ ветерана. У економију ових имања била су такође укључена домородачка и романизована насеља (викуси, пагуси). У току IV века, највероватније у време цара Констанција II, западно од Сирмијума je саграђена царска вила Пистра. Према наводима Амијана Марцелина, ова вила је била удаљена од Сирмијума 26 римских миља, због чега је већина аутора смешта у непосредну околину Шида.
Други и трећи век представљају време процвата римске културе на подручју Паноније. Са друге стране, близина границе са Барбарикумом доводила је ове просторе у сталну опасност од варварских упада. О овим упадима као и несигурним ситуацијама изазваним унутрашњим борбама око власти најбоље говоре похрањене оставе новца. У околини Шида је пронађено неколико остава од којих се у музејима чувају само четири. Хронолошки настарија је остава из Моровића, оквирно датована у III век, а откривена вероватно у оквиру једне виле. Преостале три оставе, из Бикић Дола, Сота и Бачинаца, припадају времену политичких борби током прве половине IV в.
Са територије општине Шид потичу два саркофага датована у прву половину или средину III века. Саркофаг пронађен 1948. године на локалитету Стара циглана у Шиду, у непосредној близини римског пута, чува се у Музеју Срема. Други саркофаг се чува у Музеју Славоније у Осијеку, а пронађен је око 1700. године у атару Моловина.
Немирна времена током периода војничких царева и касније друге тетрархије, захтевала су стално присуство римске војске у Срему, а високи официри су због успешне војничке каријере награђивани имањима, најчешће вилама рустикама. За једног таквог официра могао би се везати мермерни саркофаг из IV века, који је пронађен 1997. године на локалитету Бељњача у Шиду.
На локалитету Кулина код Ердевика истражено је римско купатило мањих димензија, вероватно везано за оближњи извор.
У Моровићу je истражена једна гробница са скелетом одраслог мушкарца, у којој је пронађен цевасти реликвијар, лучна бронзана фибула крстоликог типа са траговима позлате, стаклена боца и алатка у облику ножа. Гробница се датира у средину или другу половину IV века. Поменути реликвијар представља једини сигуран доказ постојања ранохришћанске цркве на овом подручју.
На пољу Ашман код Беркасова је пронађен скупни налаз који су сачињавала два шлема, пар коњских жвала и делови сребрног појаса. Један од шлемова је сачуван у целости и представља један од најлепших примерака касноантичких позлаћених шлемова. На другом, мање декоративном шлему, искуцан је натпис којим се призива Лицинијева победа. Овај натпис указује на официре, високодостојнике из Лицинијеве војске. Вероватно су они после пораза код оближњих Цибала 314. године, у повлачењу, можда и рањени, на шта указују трагови крви на квалитетнијем шлему, оставили своју опрему и знамења идући ка једној од оближњих вила или ка Сирмијуму.
Средњи век
Ретки нумизматички налази из времена византијске доминације Сремом упућују на одређени континуитет становања на територији данашње шидске општине током овог прелазног периода. Са локалитета Градина на Босуту потиче један тзв. аваро-словенски лонац. Истом хоризонту припада и велико насеље откривено на локалитетима Гајић и Врачић код Адашеваца. Приликом археолошких истраживања ова два локалитета, откривени су остаци скромних укопаних стамбених објеката и хлебне пећи. Насеље је датирано у VIII век.
Археолошка истраживања одбрамбеног рова на локалитету Градина на Босуту открила су остатке објеката из периода XIII–XV в. Ван одбрамбеног рова је откривено и хронолошки истоветно (или нешто млађе) гробље. Ово насеље вероватно може да се повеже са средњевoковним селом Мала Вас, односно данашњом Вашицом.
Живот на овој територији током позног средњег века био је концентрисан око два изузетно важна стратешка центра – Моровића и Беркасова. Нажалост, ови средњевековни градови нису истраживани.
Средњовековни комплекс у Моровићу обухвата тврђаву на ушћу Студве у Босут и цркву на супротној обали Босута. Настанак утврђења у Моровићу се, углавном, везује за властелинску породицу Моровић (Maroth). Ово утврђење трапезоидног облика зидано је од квалитетне опеке, а ширина зидова је износила око 3 m. Са три стране су га окруживали Босут и Студва, а са северозападне одбрамбени ров. Северно од рова се налазило подграђе које је, такође, имало неки вид фортификације (са копнене стране).
Црква Св. Марије је један од најстаријих сакралних објеката у Срему. Према анализи архитектуре може се претпоставити да је црква (тачније олтар, брод и торањ) зидана крајем XIII или почетком XIV века. Са друге стране, изглед сакристије упућује на њен ранији настанак, па се претпоставља да је сакристија настала можда и током XII или XIII века, и да је припадала старијој цркви. Приликом археолошких истраживања црквеног брода пронађени су остаци зидова правца исток–запад, за које би се могло претпоставити да припадају броду старије цркве. Према наким изворима, торањ и сакристија су зидани почетком XVIII века.
Према сачуваним деловима утврђења и старим плановима, може се претпоставити да је утврђење Беркасово било слабије утврђено од оног у Моровићу. Беркасово је 1699. године описано као земљано утврђење, фортификавано палисадом (рововима и дрвеним зидом). Састојало се из два кружна дела, мање и веће површине. Већи простор је имао једноставнију заштиту, а на њему су још увек били очувани зидани објекти. Може се претпоставити да се касније рушење објеката због вађења опеке односи управо на овај део. Простор веће површине је имао двоструку фортификацију (два рова и два зида) и на њему није било видљивих остатака зиданих грађевина.
Изузетно велик значај за српски православни народ у овом делу јужне Угарске имао је манастир Привина Глава. Тачно време настанка овог манастира није познато. У историјским изворима се први пут помиње током XVI в., али је вероватно настао пре доласка Турака у Срем. Према једном извору, приликом копања темеља за садашњу цркву (1741), пронађен је својеврсни спомен-камен са подацима да је манастир саградио деспот Јован Бранковић.
У манастиру су вршена заштитна археолошка истраживања која су открила остатке старије грађевине. Откривени зид се пружао у правцу североисток–југозапад. Како грађевина није оријентисана у правцу карактеристичном за цркве, а покретни налази не упућују на одређену функцију грађевине, њен карактер остаје под знаком питања. Уколико је тачан податак да се старија црква, срушена средином XVIII в., налазила поред ове садашње, онда се пронађени остаци вероватно не могу везати за цркву. Бар не за ону која је претходила садашњој.
На локалитету Гробље код Батроваца истражено је хришћанско гробље из XVII века. Откривено је 24 гроба, од чега су 4 били дечији гробови. Од гробних прилога пронађена је керамика, бронзане игле и привесци, накит и новац. Ово гробље би могло да представља својеврсну везу средњовековних са нововековним насељима на овом подручју и доказ присуства хришћана у току турске доминације Сремом.
БИБЛИОГРАФИЈА
Група аутора
(1995) Археолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем,Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине.
Бајић, Б., Василић, Б.
(1958) „Остава римског новца из Бикић Дола у Сремуˮ, ГЗПСК Војводине II, 58–64.
Вински, З.
(1955) „Трачко-кимеријскиˮ налаз Адашевци у Сријему, Рад војвођанских музеја 4, 27–42.
Gvozdanović, V.
(1970) „Crkva Majke Božije u Morovićuˮ, Peristil 12–13, 15–22.
Даутова-Рушевљан, В.
(1981) „Оставе варварског, римског и византијског новца из Војводинеˮ, Нумизматичар 4, 60–72.
Manojlović-Marijanski, M.
(1964) Kasnorimski šlemovi iz Berkasova, Novi Sad: Vojvođanski muzej.
Medović, P.; Medović, I.
(2011) Gradina na Bosutu, naselje starijeg gvozdenog doba, Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture – „Platoneumˮ d. o. o.
Милошевић, П.
(1979) „Три ранохришћанска гробна објекта у Сремуˮ, Рад ВМ 25, 115–120.
Поповић, Д.
(1978) „Glavna antička komunikacija u Sremu u svetlu arheoloških istraživanjaˮ, Materijali XVII, 101–107.
Поповић, Д.; Радојчић, Н.
(1996) Градина на Босуту, каталог изложбе, Шид: Галерија слика „Сава Шумановићˮ.
Сремац, Р.
(2008) „Прилог познавању топонима општине Шид са посебним освртом на римске локалитетеˮ, ГСAД 24, 313–328.
Шкорић, Д.
(2006) Манастир Привина Глава, Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе.
