АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Рановизантијско насеље Царичин град налази се на 28,5 km од Лесковца и 7,5 km од Лебана. Насеље на Царичином граду постављено је на узвишеном и издуженом платоу између две речице, Свињаричке на западу и Царичинске на истоку. Пружа се на дужини од нешто преко 500 m у правцу северозапад–југоисток. Царичин град спада међу историјски најзначајнија и туристички најпривлачнија археолошка налазишта у нашој земљи.
Кључне речи: Царичин град, Justiniana Prima, Лебане, археологија, налазишта, археолошки локалитет
Бавећи се историјом, често стичемо нераскидиву везу са прошлошћу и кад-кад наиђемо на веома интересантне приче које је тешко игнорисати. Штавише, лакше је и лепше поверовати у легенду о неком месту, а управо је и легенда о настанку Царичиног града таква: „У давна времена цар Јустинијан сагради веома леп град на једној узвишици. Сагради у њему прелепе грађевине, улице и тргове, сагради и чесме и купатила, али у град не успеше његови мајстори да доведу воду. Зато цар објави да ће ономе ко успе да доведе воду у град, као награду добити своју кћер за жену. Нађе се један свињар из оближњег села који је знао за најлепши извор на Радан планини, и пријави се за овај задатак. Овај се намучи, али успе да доведе воду у град. Прође неко време, а награде нема. Види њега лепа царева кћи и одмах се заљуби у лепог и стаситог свињара. Начује царева кћи да цар планира да убије младића, јер не желеше да му зет буде свињар и ниског рода. Зато одмах обавести младића и поручи му да заједно ноћу побегну из града. Тако они седоше у златну кочију и кренуше у мрак. Недалеко од града, сустиже их потера. Они се дадоше у бег, али на том путу набасаху на неко камење и сломи се тулац на кочији. То место људи касније назваше ’Штулац’. Мало даље, повређени коњи почеше да гегају и то село назваше ’Гегља’. Затим нешто даље почеше кола да се криве, па том селу наденуше име ’Кривача’. Даље им у путу испаде сва храна и хлеб коју су понели, па то место назваше ’Лебане’. Стигоше у неко село где им посусташе коњи, па то место доби име ’Коњино’. Мало даље сустиже их потера, одрубише главу свињару, а то место постаде ’Ждеглово’, а село у којем је живео свињар назива се ’Свињарица’”.Ово је легенда о граду на брду изнад Лебана, о граду који буди машту његових посетилаца и истраживача, али чија прича и до данашњег дана није у потпуности испричана.
ТУРИСТИЧКО-ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ ЦАРИЧИНОГ ГРАДА
Рановизантијско насеље Царичин град налази се на 28,5 km од Лесковца и 7,5 km од Лебана. Његова мала удаљеност од главне магистрале која је од Београда, преко Ниша и Скопља, води у Грчку, као и релативно добро стање пута Лесковац – Царичин град, чине га лако приступачним сваком посетиоцу (Кондић и сар. 1977).
Постављен на раскршћу два важна античка пута, Царичин град је заузимао веома повољан географски положај. Саобраћајна артерија север–југ пружала се моравском долином, пролазећи кроз Ћуприју (Horreum Margi) и Ниш (Naissus), да би се у благом луку, преко Царичиног Града, спустила до Скопља (Scupi), а затим вардарском долином до Солуна (Thessalonica). Царичин град је непосредно био повезан са великим дунавским, римско-византијским градовима у Костолцу (Viminacium) и Београду (Singidunum). Од Ниша се уосталом издвајао пут за Софију (Sardica), у оно доба седиште цивилне управе Средоземне Дакије, и Константинопољ, престоницу царства (Кондић и сар. 1977).
Византијско насеље није се развило у оквирима или на темељима римског града као што би се то очекивало у овом случају. Не само да на Царичином Граду до сада нису утврђени трагови живота из пред-јустинијанског доба, већ ни у ближој, а ни у широј околини се не наилази на римско насеље таквог интензитета које би указивало на примарну улогу константних топографских услова и саобраћајне мреже при избору места за оснивање града. Можда и једини исправан одговор на ово питање јесте чињеница да је централни Илирик сматран као изузетно важан за стабилност и непосредну одбрану јужних делова царства, поготово оних којима је управљао Солун.
У административном погледу, Царичин град се налазио на византијској префактури Илирик и провинцији Средоземној Дакији. У црквеном смислу, ова провинција била је потчињена архиепископији Primae Justinianae. Такође, повољни географски услови као што су раскршће важних путева, близина рудника и каменолома, погодности за довод воде и друго, заправо су утицали на избор места за изградњу једног оваквог објекта. Као што нас Прокопије обавештава, Јустинијан је своју задужбину подигао поред свог родног места Таурисиона, тако да се и то наводи као један од разлога за оснивање града на овом месту (Кондић и сар. 1977).
ЦАРИЧИН ГРАД И PRIMA JUSTINIANA
Претпоставка о идентификацији Primae Justinianae са Царичиним Градом, коју је први изнео професор Владимир Петковић 1912. године, означила је скоро четири века и суштински преокрет у расправама о локализовању јустинијанске задужбине. Од 1531. године када је у Базелу објављено прво издање Прокопијевог De acedificis, па све до наших дана, Prima Justiniana стављана је на веома различита места, најчешће по слободном нахођењу историчара, а понекад и према њиховој националној припадности (Кондић и сар. 1977).
Најопширнији је свакако Прокопијев опис: „Негде у области европских Дарданаца, који живе са друге стране трачких граница, у непосредној близини кастела званог Бедериана, беше село по имену Тауарисион. Ту је рођен цар Јустинијан, оснивач светског царства. Опасавши на брзу руку ово село зидом у облику четвороугла и подигавши на сваком углу по једну кулу, наини кастел са чеитири куле (Tetrapyrgían), па га тако и назва. А само поред самог тог места сагради дивну варош и назва је Justiniana Prima – на латинском језику то значи Прва. Сазидавши тамо и водовод, постиже да град непрекидно обилује непресушном водом. Није лако побројати све храмове божје, немогуће је описати све зграде за надлештва, величину тремова, лепоту трагова, чесме, улице, купатила, продавнице. Беше то напросто град велик и многољудан и у сваком другом погледу напредан и достојан да буде метропола читаве области. Поред тога, изабран је за архиепископско седиште Илирика, пошто су остали градови заостајали за њим као првим градом по величини. На тај начин је цару узвратио славу. Јер он се поноси што је родио цара и обратно, овај се дичи што је саградио град. И ово мало што рекох биће довољно. Јер је немогуће све подробно излагати пошто је неминовно да сваки опис достојног града испадне лошије него му приличи. И комплекс Бедеријану обнови из темеља и утврди много боље”.
Захваљујући Јустинијановој Novelli XI, имамо податке о географском положају и месту које је Прва Јустинијана заузимала у хијерархији византијског Илирика. Она је била црквено седиште широке територије у чији су састав улазиле провинције Средоземна и Приобална Дакија, Прва Мезија, Дарданија, Превалитана, Друга Македонија и источни део друге Паноније, без области Сирмијума. Према Новели, префактура Илирика је наводно у Атилино време пребачена из Сирмијума у Солун, чији је епископ, захваљујући префактури, стекао већа права од других. Но, како су границе царства опет успостављене на Дунаву, законодавац је сматрао да је неопходно преместити седиште префактуре и основати нову архиепископију у области која није сувише удаљена од Друге Паноније. На тај начин, Јустинијан је не само овековечио своје родно место, већ је оснивањем Primae Justinianae успоставио цивилно и црквено седиште у Средоземној Дакији. Поглавар цркве Primae Justinianae добио је не само ранг митрополита, са провинцијским значајем, већ и титулу архиепископа, с правом решавања спорова и рукополагања на читавој територији северног Илирика. Нова архиепископија била је, с једне стране, у свим духовним питањима одговорна римској столици. Десет година касније, цар Јустинијан је потврдио њена права CXXXXI Новелом од 18. марта 545. године, у којој више нема Друге Македоније, сада припојене Дарданији, али се зато помиње Панонија у целини, уместо само једног дела (Кондић и сар. 1977).
Историјски извори знатно сужавају географску област и број археолошких налазишта међу којима треба истражити остатке Јустинијанове задужбине. Поред тога што се највероватније налази на југу данашње Србије и пошто је морала бити сасвим нов град, Prima Justiniana се одликовала мноштвом цркава, термама и другим велелепним грађевинама. Она је изнад свега била архиепископски град. Из извора су нам позната три архиепископа: Catellnus (око 535. године), Benenatus (око 553. године) и Iohannes (око 591–602. године). Бива седиште префактуре у Солуну. У урбанистичком склопу Јустнијанове задужбине, катедрална црква са епископском палатом на Акропољу заузима доминантно место. Да би се дошло до Акропоља, требало је прво доспети дугим улицама до кружног трга тријумфалног карактера, са царевом статуом у средишту. Акропољ и кружни трг симболизују двојство царске власти, духовне и светске (Кондић и сар. 1977).
ГЛАВНЕ ЕТАПЕ РАЗВОЈА ГРАДА
Прва градитељска етапа Царичиног Града обележена је подизањем Акропоља и Горњег града са бедемима, који заједно чине јединствену урбанистичку целину. У тај првобитни план уклапају се, поред свих улица и бедема, катедрала са баптисеријумом и консигнаторијумом, епископска палата, кружни трг, грађевине солидне градње поред трга, низ просторија уз јужну улицу, домус или вила и највероватније све три цркве у Горњем граду (Кондић и сар. 1977).
Другу етапу градитељске активности у Царичином Граду представљају пробијање улица и изградња бедема Доњег града. Такође је у бедеме уклопљена базилика са трансептом, као и спољне терме и триконхална црква. На хронолошким паралелама сва три објекта указују на међусобне сличности њихових мозаика, с једне стране, и мозаика катедралног комплекса с друге стране. Да је Доњи град као урбанистичка целина настао касније од виших делова Царичиног града, доказују преламање јужне улице код базилике са трансептом, прислоњени портик исте улице уз спољни зид, као и неприродно мало растојање између ове капије и унутрашњих терми. Што се тиче акведукта, за сада се претпоставља да је истовремен са Акропољем и Горњим градом. Све набројане грађевине зидане су у доброј техници и битно се разликују од оних у вишим деловима Царичиног града.
Трећа градитељска етапа обележена је предградњама и адаптацијама уличних портика као и насељавањем слободних простора између грађевина, бедема и улица, и то у свим градским четвртима. Она се одликује сиромашном градњом, са зидовима од ломљеног камена и блата или малтера слабијег квалитета. Атријуми, нартекси и пастофорије губе своју основну намену и користе се у профане сврхе. У некадашњим вртовима, уличним портицима и црквеним анексима налажена су огњишта, занатске пећи, ручни млинови, пољопривредни и други алат, али увек са византијском керамиком, поготово питосимаи новцем. Унутрашње терме губе своју намену, можда постају култна грађевина тролисне основе, са гробом у некадашњој кади. На основу објављених извештаја није могуће финије разграничити фазе најкаснијег периода Царичиног Града. По свој прилици се ради о једном дужем процесу, који се завршава пожаром. На основу објављених стратиграфских података могло би се закључити да су ту и тамо подизане дрвене колибе на рушевинама старијих грађевина. Уз те колибе, а понекад и полуукопане земунице, налажени су украсни делови одеће словенског порекла и аварског типа. На основу ових налаза се закључује да су Авари и Словени заузели град, да су се у њему населили, а да је до пожара дошло тек касније. С друге стране, постаје све очигледније да се живот на Царичином Граду није угасио након велике катастрофе (Кондић и сар. 1977).
Подаци за датовање градитељских етапа Царичиног Града још увек су малобројни. Горњу границу живота насеља чини XI Новела из 535. године, којом је озваничена Prima Justinianа, док доњу границу обележава остава новца најраније из 613. године. Имајући у виду све моменте који на овај или на онај начин доприносе детерминацији развојних етапа Царичиног града, можемо да закључимо да изградња Акропоља, Горњег града и базилике са трансептом, а вероватно и триконхалне цркве, акведукта и спољних терми, пада у тридесете године VI века. Царичин град је нестао у пожару, а на његовим рушевинама су се настаниле назнатне групе повратника које су успеле да избегну аварски мач (Кондић и сар. 1977).
ЕТНИЧКИ И СОЦИЈАЛНИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА
О етничком саставу становништва Царичиног града знамо веома мало. Ако прихватимо да је Царичин град сазидан по царској наредби, онда постају јасни источни елементи у црквеној архитектури, пренети из већих центара, у првом реду Цариграда. Такође и латинска имена познатих архиепископа Primae Justinianae (Catellianus, Benenatus и Iohannes) као и уосталом имена поглавара других епископских центара из њене јурисдикције, јасно указаују да је свештенство потицало из редова локалног романизованог становништва. Старозаветна инспирација натписа из Бреговине такође показује да су литургичке књиге и богослужења била највећим делом на латинском језику. Каснији период насељаваља Царичиног града обележен је снажним приливом околног становништва, који се прво рефлектује у зидању бедема Доњег града, а затим и у бројним и сиромашним градњама и адаптацијама већ постојећих грађевина и уличних портика. Најзад, када се говори о етничкој припадности етничких групација на Царичином граду, не треба заборавити присуство „словенског” или „аварског” накита у најкаснијим слојевима (Кондић и сар. 1977).
Prima Justiniana замишљена је као велелепни град, управни и црквени центар читавог северног Илирика. Све ове грађевине свакако су биле намењене имућнијем и уједно владајућем слоју из редова свештенства, администрације и земљопоседника. Међутим, Царичин град је временом доживео дубоке трансформације. Приливом околног становништва дошло је до распада првобитне урбанистичке концепције. Град се брже или спорије рурализује о чему сведоче налази пољопривредног и другог алата. Не може се прихватити закључак да постојање крстионице за одрасле у склопу катедралног комплекса означава присуство пагана у широј околини Царичиног града. У VI веку се још увек крсте одрасли који нису претходно стекли одређена знања из веронауке. То не значи да у забаченијим крајевима Илирика није могло бити пагана у VI веку. Јустинијанова обнова муниципалних институција доживела је брз неуспех. Епископ постаје старешина града, којим управља уз помоћ неколицине виђенијих грађана. С друге стране, упади Авара и Словена на територију Илирика учинили су да околно становништво све више тражи заштиту иза градских бедема. Византијски град у северном Илирику све више се затвара у себе, да би ускоро неповратно нестао (Кондић и сар. 1977).
СТРУКТУРА ГРАДА
Насеље на Царичином граду постављено је на узвишеном и издуженом платоу између две речице, Свињаричке на западу и Царичинске на истоку. Пружа се на дужини од нешто преко 500 m у правцу северозапад–југоисток. На најузвишенијем терену уздиже се Акропољ неправилног, полигоналног облика, димензија приближно 100 x 100 m. Око Акропоља се простире Горњи или Средњи град који га, у свом северном делу, скоро кружно опасује, док се на југу, према Доњем граду, нагло сужава (Кондић и сар. 1977).
Све три целине – Акропољ, Горњи град и Доњи град – опасане су посебним бедемима са кулама. На тај начин створени су веома повољни одбрамбени услови коју су у случају успешног упада непријатеља, дозвољавали поступно повлачење из нижих делова града у више. Акропољ и Горњи град свакако представљају првобитну и уједно недељиву урбанистичку целину. Кружни трг и главне улице делиле су Горњи град на четири веће зоне неједнаких површина. Уз трг и улице са портицима подигнуте су грађевине стамбеног, трговачког, култног и вероватно управног карактера (Кондић и сар. 1977).
У смислу урбане целине, Царичин град је у стручној литератури најчешће оцењен као утврђено византијско насеље „источног” или „хеленистичког” типа, са Акропољем, кружним тргом и низовима трговачких и занатских радњи уз улице са тремовима. Притом се римска компонента не изоставља када се помињу велики стамбени блокови (Кондић и сар. 1977).
Акропољ
Истраживања бедема и капије Акропоља вршена су 1912. године, 1936–1938. године и 1952–1954. године. Северно од епископске палате и јужно од баптисеријума, уочене су масивне правоугаоне куле које се и данас назиру на терену. Њихов истурени положај у односу на бедем дозвољавао је добар поглед падина северно и јужно од утврђене цитаделе. Улица Акропоља истражена је 1936–1938. године, 1952. и 1955. године. Измерена на плану, њена ширина достиже нешто мање од 7 метара. Пружа се у правцу југозапад–североисток и дели Акропољ на два неједнака дела. Са северне стране налази се архитектонски комплекс епископске палате, а са јужне епископска црква са писцином у атријуму, баптисеријумом и консигнаторијумом.
Горњи град
Најразвијенију целину на Царичином граду представља Горњи град на чијем је северозападном делу подигнут Акропољ као засебна целина. Траса бедема Горњег града, која се јасно назире у конфигурацији терена је, у односу на топографију терена, постављена дуж благих падина северног дела греде. Фортификација Горњег града слабо је проучена и до сада су истражене две капије, источна и јужна, делови бедема уз саме капије, источна и јужна, делови бедема уз саме капије, као и један број кула, међу којима се издваја југозападна угаона кула – резервоар.
Средишњи део Горњег града представљао је кружни трг, где су се укрштале главне градске комуникације које су делиле површину на четири неједнака простора. Око трга, тријумфалног карактера, и дуж улица са покривеним тремовима, подигнут је низ грађевина култног, управног, трговачког и јавног садржаја. Велике камене плоче покривале су цео простор у чијем се челу налазила царева статуа постављена на стуб. Овом споменику приписани су фрагменти статуе који су приказивали цара у одежди и оклопу римског генерала, нађени на оближњим грађевинама (Баван и сар. 2018).
Доњи град
Доњи град заузима издужен заравњен плато опасан бедемима ојачаним кулама и великим одбрамбеним ровом – валумом са јужне, лако приступачне стране. Фортификација Доњег града је, захваљујући новим истраживањима спроведеним у последњих неколико година, истражена у знатној мери, поглавито ако се има у виду јужна страна. Откривене су две капије, источна и јужна, приближно сличних основа, обе фланикиране истуреним правоугаоним кулама и са степенишним прилазима. Куле су откривене до сада уз западни и јужни бедем. Реч је о правоугаоним истуреним одбрамбеним објектима. Најбоље проучени пример фортификације на Царичином граду представља западни тракт јужног бедема са капијом, кулом, потерном и степеништем, малом правоугаоном средишњом кулом и угаоном, југозападном кулом са акведуктом. Акведукт је даље ишао испод шетне стазе западног бедема до велике цистерне у Доњем граду и угаоне југозападне куле – резервоара Горњег града. Ово откриће као и раније датовани подаци довели су под сумњу раније изнете претпоставке да је Доњи град подигнут касније (Баван и сар. 2018). У Доњем граду истражена је у потпуности источна улица и само делимично јужна која је овај део града делила на две практично једнаке целине.
Једну од најрепрезентативнијих грађевина на Царичином граду представља базилика са трансептом, која се од осталих објеката издваја својим добро очуваним подним мозаицима откривеним у наосу. Сам објекат је слабо очуван с обзиром на то да је грађевински материјал, као и са других грађевина, развлачен од стране мештана. Реч је о тробродној цркви са нартексом и атријумом, укупне дужине од око 45 m и ширине 18,50 метара. Базилику краси пространи атријум са тространим покривеним портиком на који се са северне и јужне стране надовезују две правоугаоне просторије. Зидови базилике били су богато украшени мермерним плочама, зидним мозаицима као и фрескама. О њеној декорацији најбоље сведоче подни мозаици очувани у нартексу и средњем броду, а делом и у олтарском простору. Мозаици су подељени по низовима засебних поља, али оно што слике на њима представљају јесу животиње попут птице, коња, али и посуда, ратника, амоазонки (Баван и сар. 2018).
Сакрална архитектура
У Царичином граду и поред његових бедема констатовано је укупно девет или, са црквом у Свињарици, десет грађевина намеђених хришћанском култу. Од тих десет цркава, шест су подигнуте приближно истовремено, у ранијем периоду Јустинијанове владавине, две припадају завршној фази Царичиног града, док за две базилике нема довољно хронолошких података. Већ је уочено да се у Царичином граду и његовој области сусрећу два правца у црквеној архитектури, од којих је један означен као „хеленистички” или „грчки”, а други као „источни” или типично „византијски”. Елементи оба правца укрштају се у Царичином граду и показују да „византијски” тип базилике још није сасвим заменио каосноантички на територији северног Илирика (Кондић и сар. 1977).
АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА
Aрхеолошка истраживања на Царичином граду започео је професор Владимир Петковић 11. августа 1912. године. Открићем епископске базилике на Акропољу ударени су темељи систематским ископавањима која ће, са дужим или краћим прекидима, трајати све до данас. Убрзо ратни вихори, а нешто касније економске тешкоће, спречиће сваки даљи рад на Царичином граду за следећих четврт века. Тек 1936. године, уз подршку ондашње Српске краљевске академије и Универзитета у Београду, професор Петковић успео је да обнови своја истраживања. Већ следеће године заједно са Ф. Масеснелом, открива у потпуности комплекс епископске базилике са баптисеријумом, а у периоду од 1938. до 1940. истражује, у целини или делимично, епископску палату са анексима, кружни трг са улицама и грађевинама уз њих, базилику са криптом и крстообразну цркву (Баван и сар. 2018).
Прва послератна ископавања, ограничена на базилику са криптом, источну капију Горњег града и јужни бедем Доњег града, обавили су 1947. професори Александар Дероко и Светозар Радојчић. Већ следеће године радове преузима Ђорђе Мано-Зиси. Под његовим руководством је довршено откопавање раније начетих грађевинских целина, али је откривено још дотле непознатих споменика. У времену од 1949. до 1953. употпуњен је план кружног трга и грађевинских остатака који се протежу уз северну, јужну, источну и западну улицу Горњег града, док је у Доњем граду откривена велика базилика са трансептом и привидно очуваним мозаицима у наосу. Данас се истраживања Царичиног града изводе у сарадњи српско-француског тима под руководством В. Иванишевића и Б. Баванта. Резултати првих ископавања публиковани су на српском и француском језику. Богат и разноврстан археолошки материјал, откривен током вишедеценијских истраживања, чува се у Народном музеју у Лесковцу и Народном музеју у Београду. Презентован је јавности на бројним изложбама, као и у сталној музејској поставци Народног музеја у Лесковцу.
Новија ископавања на Царичином граду 2017. године су започета 26. јуна и трајала су до 29. јула. Радовима, које су изводили Археолошки институт из Београда и Француска школа из Рима, руководили су др Вујадин Иванишевић и др Бернар Баван. Као још један помак у свету технологије, у оквиру Архитектонског факултета и у сарадњи са Археолошким институтом, започето је и компјутерско 3D моделовање и презентација локалитета Царичин град – Iustiniana Prima (Баван и сар. 2018). На основу објављених грађевина, документација и нових анализа и реституција споменика урађени су 3D модели фортификације и појединих сакралних и јавних објеката.
БИБЛИОГРАФИЈА
1. Баван, Б., Иванишевић, В. (2006). Iustiniana Prima – Царичин град. Народни музеј. Лесковац
2. Кондић, В., Поповић, В. (1977). Царичин град: утврђено насеље у византијском Илирику. Српска академија наука и уметности. Београд.
3. Стојановић, В. (2017). Археолошка ископавања на локалитету Царичин град у 2017. години. Музејска база података. Народни музеј. Лесковац.
