AUTOR: Prof. dr Rajko Đurić
O autoru
Vladimir (Branislava) Umeljić, rođen je 13.10. 1951. u Beogradu, Jugoslavija. Osnovnu školu, gimnaziju i studije stomatologije završio u Beogradu. Nakon završenih studija, prešao je u Nemačku. U Frankfurtu na Majni, na Geteovom univerzitetu – (Johan Wolfgang von Goethe-Universität)- studirao je teologiju i istoriju. Postdiplomske studije završio je 20.09.1992. uspešno položenim ispitom za doktorante – (Promotionszulassungsprüfung).
Ovaj ispit odgovara akademskom statusu ispita za magistre i mastere, čemu je sledila odbrana doktorata.
Autor je istraživao pomenutu temu multidsciplinarno. U središtu pažnje su pitanja i problemi iz istorije i filozofije jezika. Moglo bi se reći, da je pomenutim istraživanjem naučno izložio, pa i utemeljio,jezičko-filozofsku teoriju definicionizma.
Ta njegova teorijska dostignuća predstavljena su naučnoj javnosti prvi put 2006. godine tekstom „Ethik und Definitionsmacht” („Etika i vlast nad definicijama”). Ovaj njegov tekst je objavljen u časopisu „Kultursoziologie“ I/2006, u Lajpcigu.
Umeljić je do sada objavio 36 naučnih priloga, zaključno sa četiri obimnije studije (na srpskom i nemačkom jeziku). Od toga, u 22 teksta se tretira fenomenologija genocida. U njima je u središtu pažnje „Srbocid hrvatske države 1941-1945“.
U poslednjih 15 priloga ova tematika je izložena u svetlosti teorije definicionizma. Ovu teoriju je ogledao i u drugim oblastima istraživanja: etika i državno tj. međunarodno pravo; hrišćanstvo; crkvena istorija i istorijska teologija; zatim je součio sa savremenim politikološkim aspektima socijalnog razvoja, ulogom medija u formiranju individualne i socijalne svesti u današnjem „medijskom društvu“ itd.
Prikaz ključnih problema i pitanja
Intencija ove naučne studije Vladimira B. Umeljića jeste potpunije razumevanje geneze genocida nad Romima i dublje objašnjenje faktora koji su uslovili i omogućili genocid nad Romima. Naime, sredinom 20. veka u Evropi su se dogodila „ tri ‚velika‘* genocida“: Holokaust/Šoa nad Jevrejima, Holokaust nad Romima i Srbocid hrvatske države 1941-1945. (Genocid je genocid, pa se stanovišta morala i etike, ne može deliti na „veliki“, „srednji“ i „mali“, niti na lokalni, regionalni i „planetarni“. Reč „veliki“ , koristi se uslovno, i tom se rečju želi izraziti pre svega brojnost žrtava i razmere genocida).
Genocid nad Romima se sagledava u rasponu od strane Hitlerovog državno-terorističkog režima – čije je ishodište i temelj rasa – kako je objasnio Eugen Kogon („Der SS – Staat“) – preko njegovih bliskih saveznika i onog koji je izvršila hrvatska država 1941-1945, pa do genocida koji je izvršen na tlu Rumunije, Mađarske, Ukrajine, Slovačke, itd.
Ova razmatranje temelje se na istorijskim podacima i u okviru su istorijske nauke. O uništavanju Roma u koncentracionim logorima pisali su istoričari i publicisti u Nemačkoj – Volfgang Viperman, Mihael Cimerman, Joahim Homan, Romani Roze i nekoliko preživelih žrtava kao što su Zoni Vajs, Filomena Franc, Jozef Miler, Oto Rozenberg itd.
Zatim, o stradanjima Roma u Austriji pisali su Erika Turner, Bauman i saradnici,saradnici Simon Vizental centra u Beču, Čaja Stojka, koja je bila u Aušvic – Birkenau i Ravensbriku … Hristian Bernadak iz Francuske je 1981. objavio knjigu „Zaboravljeni holokaust.“ Istoričar Tibor Nečas je opisao stradanja Roma u Češkoj i Slovačkoj. Đorđe Miliša je još 1945. objavio knjigu u Zagrebu „U mučilištu – paklu Jasenovac“, ali je ta knjiga vrlo brzo povučena iz knjižara i još je nedostupna javnosti! O tome je, pored ostalih, pisao Mladen Iveković, koji je bio zatočenik logora smrti u Jasenovcu itd. Književnik iz Poljske Jirži Ficovski i Vaclav Dluhoborski su pisali o stradanju Roma u Poljskoj; istoričari Vladimir Dedijer, Milan Koljanin i Milovan Pisari obradili su genocid nad Romima u Srbiji, itd. Tek u novije doba napisane su knjige u kojima se o genocidu nad Romima piše celovitije. Jedna knjga tog tipa je „Sudbina evropskih Roma“ Donalda Kenrika i Gratana Paksona iz Londona.
Zvanično priznanje Holokausta Roma od strane vlade SR Nemačke objavljeno je 18. marta 1982. godine. Tom priznanju, uz koje je objavljeno da je u doba nacističke Nemačke ubijenio oko 500.000 Roma i Sinta prethodili su pojedini značajni dogadjaji: štrajk gladju preživelih žrtava holokausta Roma i Sinta 1980. u Dahau, sa kojima se solidarisao nemački nobelovac Hajnrih Bel, mnogi intelektualci Nemačke, naročito autori knjiga o stradanju Roma i Sinta; pojedini predstavnici Katoličke i Evangelističke crkve; predstavnici jevrejske zajednice u Nemačkoj i drugim evropskim državama, prijema delegacije Roma i Sinta kod Vili Branta, a zatim Helmuta Šmita… Zahavaljujući tome,otvorena su „vrata“ za rešavanje raznih životnih pitanja toga naroda u Nemačkoj , kao i za proučavanje istorije holokausta Roma.
Rajko Djurić, koji simbolički deli istoriju Roma „na istoriju do Aušvica i istoriju posle Aušvuca“ (Istorija Roma pre i posle Aušvica, sa predgovorom Vaclava Havela Beograd 2006.) zajedno sa Antunom Miletićem autor je „Istorije holokausta Roma, Beograd 2008.
Knjiga sadrži i spisak ubijenih Roma u Jasenovcu 1941- 1945. Na tom spisku, koji je decenijama bio nedostupan, od 204. do 422. stranice knjige „Istorija holokausta Roma“ navedena su imena ubijenih Roma: oko 26.000! Prema podacima, ti Romi su živeli u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Na dodatnom, drugom spisku, nalaze „neidentifikovane žrtve“,iskazane brojem. U tom drugom spisku je 5.047 ubijenih. Gotovo sve žrtve sa tog drugog spiska su sa teritorije Hrvatske. Ako se imaju u vidu činjenice kako se postupalo sa Romima u to doba, moglo bi se zaključiti da je broj romskih žrtava u periodu 1941- 45 u NDH bio izmedju 60.000 i 80.000.
Iako je prošlo više od 70 godina od završetka Drugog svetskog rata obimnijih i značajnijih socioloških, politikoloških i socijalno psiholoških istraživanja nije bilo. Doduše, jedna od prvih studija, koja je prevedena na mnoge jezika sveta, jeste knjiga Viktora Klemperera „LTI“ (Beleške jednog filologa). Ne gubeći iz vida razne druge studije- (medju kojima su i one o tzv. braon filozofiji) – prekretnicu u pogledima na holokaust kao drušveno-istorijski fenomen i civilizacijski problem donose tek studije profesora univerziteta u Hajdelbergu Ali Geca, sociologa poljsko-jevrejskog porekla Zigmunta Baumana i italijanskog filozofa Djordja Agambena, autora čuvene knjige „Homo sacer“.
U svojoj studiji „Dialektik der Ordnung. Die Moderne und der Holokaust“, Bauman je izložio tezu da je svet u kojem je nastao holokaust bio „racionalan“u kojem je bilo sve podredjeno programskim ciljevima nacionalsocijazma. Sve što je odudaralo od programa nacionalsocijalista planirano je da se uništi, jer ne pripada „svetu moderne“. U tom svetu „homo sacer“ ne uživa ni zaštitu države, niti Božju zaštitu, kaže Agamben. Njegovo su oličenje „ljudi na ničijoj zemlji, pre svega Jevreji i Romi, koji se moraju u skladu sa nacističkim programom nemilosrdno uništavati“.
Nacisti su, dakle, svoje žrtve „markirali“ kao metu i definisali ih, a nakon toga su počeli da ih uništavaju i sprovode u logore. Savršeno je sve iskalkulirano: koliki će biti profit od robovskog rada, od prodaje njihove kose itd. pa do stvari koje će im se nemilosrdno oduzimati, gde spadaju, izmedju ostalog, i njihovi zlatni zubi u vilicama, prstenje, nakit itd. Troškovi njihovog održavanja i zadovoljenja njihovih potreba svode se na troškove koji su manji od troškova za životinje!
Programirano je čak vreme klanja ljudi u logorima. U Solingenu je za te svrhe napravljen čak specijalni nož za klanje, na točkićima, koji je korišćen za klanje Roma u Jasenovcu! Pod teretom ove „racionalnosti“, modernitet je doživeo propast. Umesto moderniteta, dobilo se novo varvarstvo! To je jedan od ključnih zaključaka studije Zigmunta Baumana.
Što se tiče Roma, oni su u pojedinim zemljama Evrope bili „homo sacer“ i nakon završetka Drugog svetskog rata. Neke grupe su nastavile da žive u barakama logora, koji je za njih izgradjen 1936. godine u Marcanu, predgradju Berlina. Nisu čak znali ni da se rat završio -opisao je Rajner Gilzenbah u svojim hronikama. A neki od ovih, ili Romi i Sinti iz drugih nemačkih gradova, morali su plaćati čak umrlice dve rajsmarke, jer bez umrlica leš nije mogao da se transportuje od logora do grobnog mesta!
Dr. Sofia Eberhart, profesor antropologije na Univerzitetu u Tibingenu – (koja je u doba nacizma saradjivala sa dr. Robertom Riterom, koji je svojim pseudonaučnim istraživanjima obuhvatio i popisao oko 24.000 Roma i Sinta, koji su završili u Aušvic-Birkenau) – koristila je „materijal Roma“ iz bivših konc- logora za vežbe ili u svojim „naučnoistraživačkim eksperimentima“ koji su se odnosili na „spretnost leve i desne ruke“ sve do 1972.godine!
Pored pomenutih knjiga koje su nastale sa ciljem da se stvori što obuhvatniji okvir za razumevanje holokausta, u vezi sa holokaustom Roma su od izuzetne važnosti istraživanja Joahima Hohmana i Volfgamga Vipermana. Obojica su mišljenja da su u Nemačkoj, počev od XV veka, stvarani zakoni na osnovu kojih su Romi bili predmet demoniziranja („Verteufelung“, reč koju je koristio još Gete) i kriminaliziranja.
Anticiganizam je egzistirao paralelno sa antisemitizmom. Romi kao „Vogelfrei“, “Schaedlinge“, „Plage“, „Unwesen“ i najzad, kao „niža rasa“, koja predstavlja „opasnost“ za nemačku, arijevsku rasu. Da bi se to dokazalo, stvarani su instituti, vršena su raznovrsna pseudo-naučna istraživanja, klasifikacije, u logorima su korišćeni i odrasli i deca kao zamorčići u eksperimemntima od kojih zastaje ljudski dah. Naravno, u policijskom aparatu, postojala su uvek specijalna odeljenja za Rome i Sinte. (Policiski ekspert Alfred Dilman objavio je „Zigeunerbuch“ još 1903, u kojoj su popisani gotovo svi Romi Nemačke, pa čak i Romi sa ovih prostora, koji su se iz raznih razoga tada zatekli u Nemačkoj).
To je opisano i u knjigama „In Auschwitz vergasst, bis heute verfolgt“, a potvrdjeno u najnovijim istraživanjima Instituta za istaživanje antisemitizma u Berlinu, kojim je rukovodio jedan od najpoznatijih istraživača Volfgang Benc, dugogodišnji direktor tog Instituta. S druge strane, u svemu tome su sudelovale kako Katolička, tako Evangelistička crkva u Nemačkoj.
Obimna knjiga „Europa erfindet die Zigeuner“ (Eine Geschiche von Faszination und Verachtung) čiji autor je profesor germanistike na univerzitetu u Bilefeldu Klaus Mihael Bogdal (Suhrkamp, Berlin 2011) jeste primer koji potvrdjuje da je dehumanizacija žrtve odista bitni preduslov zločina genocida. (Pre ove obimne knjige, autor ovog teksta objavio je tekst na nemačkom: „Pre nas ubili su istinu o nama!“)
Za objašnjenje i razumevanje holokausta Roma su od veoma važnog značaja usvojeni zakoni, NS – funkcioneri koji su sudelovali u njihovom formulisanju, novostvorene institucije za sprovodjenje usvojenih zakona, hronologija dogadjaja, koncentracioni logori u koje su deportovani, komandanti tih logora i ostali, koji su bili nadglednici, kapoi, vršioci eksperimenata, koji su vršili masovna streljanja Roma u okupiranim zemljama itd.
Istorijske činjenice potvrduju da su Romi postali zatočenici logora koji su stvoreni u Nemačkoj neposredno posle preuzimanja vlasti od strane nacionalsocijalista.
U prvoj fazi, koja obuhvata period – kako je predstavljeno u „Istoriji holokausta Roma“ – od 1933. do 1935. stvoreni su 22.03. 1933. – logori Dahau, zatim Lihtenburg na Elbi i Zahsenburg u Saksoniji, Estervegen u istočnoj Friziji, Pruska, Oranienburg i Kolumbiahaus u Berlinu.
U tom periodu je u pojedinim nemačkim gradovima izglasan „Zakon o zaštiti stanovništva od opterećenosti od strane Cigana, nomada i neradnika“ (10.08.1933.), na osnovu kojih su počele da se protiv njih odmah preduzimaju akcije. Jedna od tih akcijaa je bila racija protiv prosjaka od 18.do 25. septembra 1933.
U tome je sudelovala i crkva. Naime, Saksonski luteranski evangelistički sinod objavio je decembra 1933. godine tzv. 28 teza. U jednoj od tih teza. „Cigani“ se tretiraju kao „strana rasa“, što znači da ne mogu uživati zaštitu crkve, pošto se crkva poistovećuje sa državom, koja je „zajednica krvi i rase“. U tezi br. 5, zahteva se očuvanje „čistote“ nemačke rase.
U Dahau su Romi već od prvih dana, zajedno sa ostalim zatočenicima. Oni se koriste pretežno kao zamorčići za razne medicinske opite, kao što su izdržljivost na hladnoći, život pod vodom i ledom, podnošljivost i problemi koji nastaju na velikim visinama, korišćenje slane vode za piće, itd.
Paljenje Rajhstaga u Berlinu 27. februara 1933 – što je bio razlog i povod za hapšenje Georgi Dimitrova, koji je sudski oslobodjen (danas se zna da je Dimitrov pušten, jer je Staljin intervenisao kod Hitlera) – iskrorišćen je ne samo za zabranu političkih partija u Nemačkoj,već i za akcije protiv Jevreja i Roma. Već u martu 1933.godine osnovano je odeljenje Rajha za „istraživanje“ Roma u Berlinu, čiji je rukovodilac postao nacista dr Ahim Gerke (1902- 1997), koji je važio za „eksperta“ za plemenska istraživanja! (On je pre toga bio rukovodilac Arhive za rasnu statistiku, koja se nalazila u Getingenu).
Ubrzo potom je napisan i „Zakon za borbu protiv ciganskog štetočinstva“, a u julu je usledio „Zakon o predupredjenju nasledno obolelog podmlatka“. Taj zakon je omogućavao sterilizaciju svake osobe za koju se, po mišljenju „eksperata“ pretpostavi da ima „nasledne bolesti“.
Profesor eugenike dr Eugen Fišer, rektor Berlinskog univerziteta, iskazao je naročito interesovanje za Jevreje i Rome. (Žrtva rasističkog ludila već 1933. bio je i bokser romskog porekla Johan Trolman, nemački majstor u poluteškoj kategoriji).
U stvari, sve se odvijalo, kako je utvrdjeno, po idejama Hitlera i odobrenju Hajnriha Himlera, koji je bio „arhitekta“ svih logora smrti u Nemačkoj i logora smrti koji su izgradjeni na teritoriji Poljske.
Temelj holokausta za Jevreje i Rome postavljen je 15. septembra 1933. godine.Tada su na kongresu nacista u Nirnbergu, kojem je prisustvovao i Hitler, prihvaćeni rasni zakoni, na osnovu kojih je odredjena sudbina Jevreja i Roma i svih ostalih „ne-arijevkih“ naroda.
U suštini, dva člana i tri tačke tih zakona – (u čijem su formulisanju sudelovali nacisti u čijim je rukama, nakon toga, bila sudbina Roma, Hans Globke i Vilhelm Frik, od kojih potiče formulacija da su „po pravilu“ u Evropi narodi „strane krvi Jevreji i Cigani“) – bili su „paragrafi i pečat smrti“- kako je kazao jedan komentator Nirnberških rasnih zakona.
„Gradjanin Rajha je osoba koja uživa zaštitu nemačke države i koja ima posebne obaveze prema državi. Status podanika države stiče se u skladu sa zakonima Rajha i zakonima o državljanstvu Rajha. Gradjanin Rajha je svaki podanik države nemačke i srodne krvi koji svojim ponašanjem dokaže da je spreman i sposoban da verno služi nemačkom narodu i Rajhu. Državljanstvo Rajha se dobija izdavanjem potvrde o državljanstvu. Samo gradjani Rajha imaju sva zakonom propisana politička prava“.
Ovaj izvod iz Nirnberških zakona je paradigmatičan primer i „krunski dokaz“ da se radikalno zlo može ostvariti projektom koji se sastoji samo od pet rečenica!
Za razliku od zla, koje se može protegnuti do nesagledivih granica, kao što su nacizam i fašizam uostalom pokazali, dobro – (nezamislivo bez etike i moralnosti, za koju važi kategorički imperativ) – zahteva projekte koji se sastoje od tomova studija. Dobro se nikad ne miri sa definicionizmom, jer je antipod svake moći. Izvor i čuvar dobra su savest i svest o čovečnosti. Gering je, medjutim, rekao: „Moja savest je Adolf Hitler!“
Prilikom obeležavanja jubileja studije o „Večnom miru“ Imanuela Kanta, nasuprot njegovoj formulaciji kategoričkog imperativa, Gebels je svoj govor završio ironično i cinično: „Pod zvezdama je sve moguće!“) Dodajmo tome i ono što je istorijski i, u svakom drugom pogledu, opisano i dokazano: Sve, čak i Aušvic!
Druga faza obuhvata vreme od 1936. do 1938. godine.
Iz ove faze, jedan od ključnih dogadjaja je deportacija Roma i Sinta u logor Marcan, nedaleko od Berlina. Ovaj logor, sa ciničnim nazivom „Rastplatz“ („Mesto za odmor“) izgradjen je u blizinu groblja u Marcanu, uoči Olimpijskih igara, koje su održane u Berlinu.
Te godine, osnovan je u Berlinu i „Institut za rasnu higijenu“ (Rassenhygieneinstitut), kojim je rukovodio dr Robert Riter (1901 – 1951), koji je direktno saradivao sa Arturom Nebeom (1894- 1945), direktorom kriminalne policije Rajha, koji je sudelovao u brojnim akcijama masovnog uništavanja ljudi. Oni su delali u stvari u skladu sa postulatima Adolfa Hitlera: socijaldarinizam; vrlina leži u krvi; za NS organizaciju neophodni su kadrovi koji bespogovorno prihvataju nacistički program i fanatično slede nacističke ciljeve.
(Reči „fanatik“ i „fanatično“, koje su ključne reči u nacističkom jeziku, analizirao je Viktor Klemperer u pomenutoj knjizi „LTI“. Ovim povodom, podsećam da je čuveni Slobodan Jovanović u svojoj knjizi „Biografija Nikole Pašića“, Zavod za izdavanje udžbenika u Beogradu, 2005, napisao: Nikola Pašić. Fanatik. Ko je pažljivo čitao Volterov „Filozofski rečnik“ u kojem je zastupljena i odrednica „fanatik“, „fanatizam“, razumeće smisao i značenje „odrednice“ Slobodana Jovanovića o Pašiću. Smisao i značenje te odrednice osvetlili su, doduše, Milan Grol i, naročito, Vasa Kazimirović u istorijskom feljtonu „Prijatelj i neprijatelj u politici“. Ovo pominjem iz razloga što su u vreme izbora Pašićevi radikali u pojedim sredinama kupovali kupovali glasove Roma za „litar rakije i dva kilograma brašna“ kako je pisao Dimitrije Tucović. Ali, tokom Drugog svetskog rata, mnogi radikali postali su članovi najreakcionarnijih političkih i vojnih organizacija i učestvovali u akcijama „čišćenja Srbije“ od „Cigana, Jevreja i komunista“).
Medjunarodna konferencija Internacionalne kriminalne policijske komisije (IKPK) – danas je to Interpol – održana je u Beogradu. Medju učesnicima ove konferencije iz 33 država, na kojoj se debatovalo o temi „Cigani u Evropi“, bio je i predstavnik Hitlerove Nemačke: Parej (Parey). Po mišljenju ovog naciste, „cigani u Evropi“ su isto što i „crnci u Americi“.
Najzad, mora se pomenuti da 1937. Hitler – (koji je u svom Dnevniku zapisao “Voleo sam jedino moga psa“) – održao tajnu konferenciju, na kojoj je svojim političkim i vojnim saradnicima najvišeg ranga, izložio plan za „osvajanje i potčinjavanje Evrope“. Ovaj dogadjaj stekao je naziv: „Zatišje pred oluju“.
Treća faza obuhvata period od 1938. do 1941:
1. Anschluss (Priključenje) Austrije Nemačkoj 1938. (Hitler je priključenje Austrije i Češke, koju naziva pogrdnim imenom „Tscehei“, predvideo u knjizi „Mein Kampf“ 1924, str.25. Gebels je rekao: „Nemačka i Austrija su dva oka u glavi!“) Nacista dr Tobias Porči (dr Tobias Portschy), Hitlerov prijatelj, postao je čelnik Burgenlanda. U skladu sa svojim ranije objavljenim tekstom o Romima, Porči je odmah naredio da se započne sa sterilizacijom Roma i više hiljada pripadnika ovog naroda iz Burgenlanda poslao u logor Lakenbah, od kojih su skoro 90 odsto kasnije deportovani u logore smrti.
2. Rat protiv Poljske. Rat je počeo početkom septembra 1939. godine: Povod za ovaj rat, kojim u stvari počinje Drugi svetski rat, bio je grad Dancig. (Istoričari i intelektualci su od tada govorili: „Dancig je svuda oko nas, u celoj Evropi!“. Mnogima je u stvari bilo jasno da Hitler planira da pretvori celu Evropu u koloniju Nemačke).
Rajnhard Hajdrih (1904- 1942) – koga je sam Hitler nazvao „čovek sa gvozdenim srcem“-organizovao je konferenciju o deportaciji Jevreja i 30.000 Roma u Poljsku. Jedan deo od te grupe dospeo je kasnije u logor smrti Aušvic, čiji je tadašnji komandant bio Rudolf Hes (1900 – 1947), koji je u svome Dnevniku ostavio jedan zapis i o Romima.
Tokom 1940. nacistička Nemačka osvaja Norvešku, Dansku, Belgiju, Holandiju i ulazi u Francusku.U svim pomenutim zemljama stvaraju se logori, čiji su zatočenici i Romi. Ili se oni, s druge strane, deportuju u logore smrti, u one koji su bili na teritoriji Nemačke ili u one koji sagradjeni na teritoriji Poljske. Godine 1941. usledila je operacija „Barbarosa“ – napad na SSSR. Rat zahvata i zemlje na Balkanu. Nedugo nakon proglašenja NDH, stvara se logor smrti u Jasenovcu.
Nema takoreći države u kojoj ne stradaju Jevreji i Romi kako od nacista i pripadnika Vermahta, tako od savezničkih snaga nacističke Nemačke, fašista i raznih paramilitarističkih organizacija. Samo u Jasenovcu je ubijeno izmedju 60.000 i 80.000 Roma.
U četvrtoj fazi, koja obuhvata period od 1942. do početka avgusta 1943. kada su Romi deportovani u tzv.porodični logor u Aušvic- Birkenau, dolazi do „konačnog rešenja“. Nakon konferencije koja je održana 20. januara 1942. u Vanseeu kod Berlina, u kojoj je odlučeno da se izvrši potpuno istrebljenje Jevreja, što je pogodilo i Rome, jer su oni nakon toga deportovani u logor Kulmhof (Chelmno), gde su svi pobijeni, usledilo je Himlerovo naredjenje (Auschwitz Erlass) za deportaciju Roma iz svih evropskih zemalja u Aušvic- Birkenau. Pored masovnog stradanja u tom logoru, gde je poslednja grupa likvidirana u noći izmedju 3. i 4.avgusta 1944.u pamćenju mnogih je ostao Jozef Mengele (1911 – 1979), koji je izvršio mnogobrojne zastrašujuće eksperimente na romskoj deci.
U petoj fazi, koja obuhvata period od polovine 1944. do završetka rata, dogodile su se masovne likvidacije Roma u svim evropskim državama. Kada su sovetske trupe 27.januara 1945. oslobodile Aušvic, medju preživelima bio je samo jedan Rom! Na procesu u Nirnbergu od 14.11. 1945.- 1.10.1946. holokaust Roma nije bio uopšte pomenut!
Imajući u vidu pomenute činjenice, (kao i mnoštvo nepomenutih činjenica), Roman Hercog. bivši predsednik SR Nemačke je rekao: „Holokaust Roma i Sinta izvršen je iz istih motiva rasnog ludila,sa istim pripremama i istovetnom voljom koja je došla do izražaja u planskom i potpunom uništenju Jevreja.“ (Ove reči Romana Hercoga su uklesane na Spomenik žrtvama Roma i Sinta Evrope, koji je otkrila kancelarka Sr Nemačke Angela Merkel 24. oktobra 2012. godine. Spomenik se nalazi u Berlinu (OpštinaTiergarten), preko puta zgrade Rajhstaga).
Radikalna i kontinuirana dehumanizacija Roma u Evropi i svetu onemogućila je da se vide krv i pepeo tog naroda koji je ostao u Aušvicu i svim drugim logorima smrti širom Evrope. (Pojedini zatočenici logora ostavili su svedočanstva da su prema njima i njihovim patnjama bili indiferentni čak i logoraši – pripadnici drugih naroda! Medjutim, oni su često priskakali u pomoć ili delići hranu sa njima. Majke- romskog porekla, koje su dobile decu u logoru, dojile su decu ne- Roma!) Američki istoričari su ustanovili da su nacisti izgradili tokom Drugog svetskog rata 42.500 logora! Teško je pretpostaviti da je makar jedan od tih logora bio bez zatočenika jevrejskog i romskog porekla.
Autor ove naučne studije je istakao da je njen bazični jezičko-filozofski postulat: „Ko akceptira istinu (= egzistenciju) stvarnosti, taj prethodno mora da akceptira stvarnost (= egzistenciju) istine.“ Sa tim se moramo u potpunosti složiti.
Ključni problemi i pitanja u ovoj studiji
Polazeći od naučno-istorijske osnove, Umeljić je analizirao fenomen genocida multidisciplinarno. Jezičko-filozofska teorija definicionizma je teorijski okvir, a u cilju osvetljavanja ovog kompleksnog fenomena on koristi metode politikologije, sociologije, socijalne psihologije, etnologije i jezičko-kritičke analize.
On je uspešno objasnio dehumanizaciju žrtava romskog porekla, u rasponu od inicijalne, preko permanentne i intenzivne, pa do relativizacije i čak poricanja genocida nad Romima, što po pravilu koriste predstavnici „Aušvic- laži“. Reč, poput one koju ona ima u novozavetnoj predaji („U početku beše reč…)“, pojavljuje se i u ovom slučaju kao primordijalno, kao (zlo) delo, koje izvire iz anti-logosa!
U tekstu se studiozno osvetljava kako uloga racionalnih faktora (politika, nauka, pravo), tako uloga ideologije, koja je natopljena mitovima, legendama i predrasudama, koje blokiraju svest ljudi i otupljuju, pa čak i razaraju njegove kognitivne sposobnosti i emocionalnu inteligenciju. Kultura i umetnost koje su natopljene mržnjom i netolerancijom, mediji koji se koriste za ideološko- propagandne ciljeve, razne manifestacije, itd. imaju nemerljivu ulogu u procesu dehumanizacije i diskriminacije, koja često otvoreni poziv za pogrome, progone i masovno ubijanje.
Genocid nije samo fizičko uništavanje ljudi i naroda. Genocid je istovremeno uništavanje duha jedne epohe, pa se u tom smislu govori i o duhovnom genocidu. Svaka država u kojoj nije izvršena potpuna denacifikacija, ostavila je „prostore“ za oživljavanje starih ideologija, za ugrožavanje ljudskih i manjinskih prava, gušenje demokratije i gaženje ljudskih sloboda. Svaka država koja ne „razoružava“ privrženike i sledbenike rata, „razoružava“ i ugrožava mir. Rat se objavljuje, mir se gradi. Ratom se razara sve, od ljudskih vrednosti, preko civilizacijskih i kulturnih dobara, do života miliona ljudi. U miru (i sa mirom) sve to se mukotrpno gradi.
Zapanjujuće je, da se posle tako zastrašujućeg uništavanja i razaranja kakvog je bilo u Drugom svetskom ratu, nauka o miru nije još zakoračila preko praga škola i univerziteta! Kao da se i posle svega živi u doba „Sumraka bogova“.
„Nikad više!“ – što kao natpis stoji u mnogim gradovima Nemačke – treba da postane evropski i svetski poklič. Ne pro foro externo, već kao kompas i sadržaj svakodnevnog života, svesti i savesti ljudi.
To zahteva utemeljenje i razvoj nove kulture sećanja, sećanja u duhu nemačke reči: ERINNERUNG. Ono treba da prožme unutrašnjost ljudskog bića, da postane deo savesti i svetlost uma ljudi. Jer, zaborav je najgora osveta, rekao je jedan književnik.
Zaključak
Ovo je, odista, naučna studija koja, kako u celini, tako u svojim delovima, zaslužuje najvišu ocenu. Pažljivim čitanjem teksta, ustanovio sam da je Umeljić napisao jedan originalan rad, a na osnovu spiska naučnih i stručnih radova koji su korišćeni za izradu studije, uverio sam se da je konsultovao gotovu svu relevantnu literaturu u kojoj se pisalo o holokaustu i genocidu, uključujući i genocid nad Romima.
Rezultati istraživanja su interpretirani u okviru teorije definicionizma, uz korišćenje metoda iz već pomenutuih nauka i naučnih disciplina. Prema tome, studija sadrži sve bitne elemente naučno-istraživačkog rada. Ona je pisana je u skladu i u duhu sa načelom: istorija je usidrena u sadašnjosti, ima svoje pretpostavke u prošlosti a svojim posledicama smera u budućnost.
Ukazivanje na „tamnu mrlju“ savesti ljudi u Evropi i svetu prema sudbini Roma, ova studija je od izuzetne važnosti što otvara novu perspektivu. Jer, “svi smo cigani, dok Rome budemo tretirali kao cigane, dok će se pred njima svako moći i smeti da se pokaže – kako je pisao Ivo Andrić – „onako kakav jeste“, to jest „krvav ispod kože“, a da „posle toga ne mora ni da se kaje ni da se stidi“.
Bavim se naučnim istraživanjem holokausta Roma već 35 godina. Ta činjenica, i knjige koje sam napisao i objavio o Romima, od kojih su mnoge objavljene u inostranstvu, i njihovo citiranje u naučnim delima i publikacijama o Romima širom Evrope i sveta, omogućavaju mi da izreknem objektivan i nepristrasan sud o ovoj studiji Vladimira B. Umeljića.
