АУТОР: Др Светлана Мирчов
Апстракт:
Готово је непознато да се око 1.500 Аустралијанаца и Новозеланђана придружило Србима током Првог светског рата како би им помогли у борби за ослобођење земље и допринели победи савезника. Највећи број су чинили припадници бројних медицинских мисија које су се старале о рањеницима и оболелим од тифуса, маларије и других тешких болести. Многи од њих су страдали у Србији и на Солунском фронту. У фокусу овог текста су Аустралијанке и Новозеланђанке које су биле припаднице неке од медицинских мисија, најчешће Болница шкотских жена за службу у иностранству. Текст доноси и биографије лекарки, медицинских сестара, возача санитета, помоћног особља и других добровољаца.
Кључне речи: Први светски рат; Аустралијанци и Новозеланђани, припадници медицинских мисија; Болнице шкотских жена за службу у иностранству; Личности које су биле припадници медицинских мисија
Аустралија и Србија, иако географски веома удаљене земље, повезане су многим, знаним и незнаним, нитима пријатељства. У нашој земљи је готово непозната чињеница да се око 1.500 Аустралијанаца и Новозеланђана придружило Србима током Првог светског рата како би им пружили помоћ у њиховој борби за ослобођење земље и допринели савезничкој победи. Међу њима су биле и медицинарке, племените и храбре жене које су несебично, током Великог рата, помагале српским војницима и цивилима, рањеним или тешко оболелим. Неке су биле припаднице Аустралијског војног санитета, друге су се, као медицинарке-волонтерке, прикључиле Болницама шкотских жена за службу у иностранству, возачи кола хитне помоћи и болничке помоћнице, неке су радиле у једној од болница Српског потпорног фонда, док су неке волонтирале преко Британског Црвеног крста и других хуманитарних медицинских мисија.
Ако хронолошки пратимо долазак медицинара, Аустралијанца и Новозеланђана у Србију, сазнајемо да је први међу њима био аустралијски доктор Tомас Алексендер Бенбоу (Thomas Alexander Benbow) и Новозеланђанка, рођена у Аустралији, медицинска сестра неговатељица Емили Џејн Питер (Emily Jane Peter, 1858–1827). Обоје су дошли новембра 1914. са добротворним организацијама, Бенбоу са Британским Црвеним крстом, а сестра Питер са мисијом Српског потпорног фонда. Остали Аустралијанци и Новозеланђани, лекари, медицинске сестре, болничари, болничко помоћно особље и возачи амбулантних кола, дошли су касније, са овим или другим хуманитарним мисијама. Тада је већина болница била смештена у просторије које су обезбедиле српске медицинске власти или су то биле мобилне болнице са шаторима које су могле да се крећу, по потреби, са Српском војском. Стране медицинске мисије су неговале рањене војнике, а касније су помагале у лечењу огромног броја оболелих, јер је епидемија тифуса харала Србијом. Током непријатељске инвазије октобра 1915. медицинари су били суочени са веома тешком одлуком – да ли да напусте Србију и крену у повлачење преко Албаније или да остану и лече своје пацијенте у Србији. Неколицина Аустралијанки и Новозеланђанки је одлучила да остане и обавља своје дужности у болницама, свесне да ће, највероватније, бити заробљене. То се и догодило, тако да су медицинске сестре Алис Мејбел Еткинсон (Alice Mabel Atkinson) и Кетрин Колеман (Katherine Coleman) заробљене док су радиле у Болници леди Пеџет Српског потпорног фонда у Скопљу. Ослобођене су након неколико месеци и послате у Енглеску, где су дошле преко Румуније, Русије, Шведске, Норвешке. Медицинска сестра Етел Гилингам (Ethel Gillingham), Клара Морис (Clara Morris, 1870–?) и Луси Рајан (Lucy Ryan, 1860–1941) су заробљене са припадницима Британског Црвеног крста у Врњачкој Бањи. Кетрин Хол (Catherine Hall) и лекари, брачни пар, Лора и Чарлс Хоуп (Laura and Charles Hope) и Џеси Ен Скот (Jessie Ann Scott) су радили у Болницама шкотских жена у Врњачкој Бањи, евакуисани су у Крагујевац, па у Крушевац и ту заробљени, да би били ослобођени фебруара 1916. и преко Беча и Цириха се вратили у Енглеску.
Пошто се највећи број волонтерки из Аустралије и са Новог Зеланда прикључио Болницама шкотских жена, неколико речи ћемо посветити њиховом оснивању и функционисању. Дакле, Болнице шкотских жена добровољаца за службу у иностранству (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service volunteers) представљају јединствене здравствене установе у историји медицине, јер су у њима радиле искључиво жене добровољци. Ова организација је основана одмах по избијању Првог светског рата, односно 12. августа 1914. године у Единбургу и то под покровитељством Шкотске федерације сифражетских друштава. Једна од оснивача и реализатора ове преважне замисли била је лекарка др Елси Инглис. Како британско Министарство рата није прихватило учешће жена у ратним операцијама, оне су понудиле своје услуге амбасадама Француске, Белгије, Русије и Србије. Њихова понуда је одмах прихваћена, па је прва болница са 200 постеља упућена у Француску новембра 1914. Број болничких јединица је потом растао, тако да је укупно 14 добро опремљених болница било на ратиштима у Белгији, Србији, Русији, Румунији и Грчкој. Прва болница намењена Србији стигла је јануара 1915. године и била смештена у Крагујевцу. Касније су, због епидемије тифуса која је косила становништво, отворене још три болнице, у Младеновцу, Ваљеву и Лазаревцу. Једна болница намењена Србима је касније деловала у Добруџи и она се старала о пацијентима, припадницима Прве српске добровољачке дивизије. Након непријатељске офанзиве октобра и новембра 1915. и повлачења целокупне српске војске и многобројних цивила преко Албаније, страна медицинска помоћ је била неопходна избеглицама које су дошле на Крф. Kасније, када се опорављена војска пребацила у Солун и у тој области са савезницима формирала Солунски фронт, болнице су се, такође, стационирале око Солуна и на Солунском фронту. Тако су на Солунском фронту радиле три болничке јединице и једна транспортна јединица Болница шкотских жена. Све болнице су биле намењене, првенствено, српским рањеницима, али и оболелима од маларије и других инфективних болести. Поред тога, још две болничке јединице Болница шкотских жена су биле на Корзици, поглавито усмерене на пружање медицинске помоћи бројним српским избеглицама. Све припаднице Болница шкотских жена називане су, због боје својих униформи, „мале сиве препелице” (little grey partridges).
На Солунском фронту у периоду од 1916. до 1918. биле су, као што је поменуто, три болничке јединице. За нашу тему најзначајнија је Јединица Америка (The America Unit), јер су њу чиниле, у највећем броју, волонтерке из Аустралије и са Новог Зеланда. Остало особље је било из Енглеске, Шкотске, Ирске и др. Јединица Америка је била стационирана у близини Островског језера, па је зато називана и Јединица Острово (Ostrovo Unit), док су јој назив Америка дали српски војници, зато што је она настала захваљујући материјалној помоћи бројних америчких филантропа. Особље Јединице Америка, које је предводила др Агнес Бенет, лекарка из Аустралије, 3. августа 1916, заједно са Транспортном колоном на челу са госпођом Харлеј, започело је поморско путовање за Солун. У град је стигло 13. августа 1916. године. Припаднице Јединице Америка су саме, до 17. августа 1916. године, искрцале товар од 1.400 бала. Први конвој (колона од 39 камиона и амбулантних кола) на челу са др Агнес Бенет, вођом јединице и администраторком госпођом Флоренс Џек (Florence Jack), стигао је у Острово 15. септембра 1916. Јединица је стационирана у близини прве линије фронта, ушавши у састав завојишта Дринске дивизије и Треће хируршке болнице, које су припадале Трећој армији, којом је командовао генерал Милош Васић. Осим неколико мањих превијалишта, у њеном окружењу била је и једина већа савезничка болница најближа Солунском фронту, на око 30 километара од Кајмакчалана, са кога ће, нешто касније, стићи највећи број рањеника у ову болницу. Снабдевању и евакуацији рањеника погодовало је и то што се Острово налазило у близини железничке пруге. Болничка Јединица Америка је располагала са око 200 мањих шатора смештених у двадесетак редова и са пет великих шатора у којима је било по 40 постеља (укупно 200 постеља, 160 постеља за хирургију, а 40 постеља за болничко одељење). На почетку рада, Болница је била намењена искључиво за збрињавање хируршких болесника, али је са појавом епидемије маларије постала мешовита болница. Болница је имала хирургију, болничка одељења, рендген, болничку лабораторију, амбуланту, пријемно одељење као и оставу за медицински материјал, кухињу, вешерницу и др. Особље је чинило 5 лекарки: поред Аустралијанки др Агнес Бенет коју је касније заменила земљакиња др Мери де Гарис,др Лилијан Вајолет Купер и др Џеси Ен Скот, биле су и две Шкотланђанке, др Сибил Луис (Sybil Lonie Lewis) и др Ана Лејла Мункастер (Anna Leila Muncaster). Др Луис је раније радила у Ваљеву, а др Мункастер је била у јединици Српског потпорног фонда у Крагујевцу којом је руководила госпођа Стобарт. Она је водила диспанзер на Руднику, повлачила се преко Албаније и била најдуже са Србима. Главна медицинска сестра – надзорница (Head Nurse – Matron) била је госпођа Мод Елен Теит (Miss Maud Ellen Tate), а болничка администраторка Флоренс Џек (Miss Florence Jack). Било је и 20 квалификованих медицинских сестара и бројно друго болничко особље. После ослобођења Јединица Америка је пресељена у Врање, где је радила годину дана. Транспортном колоном, која је превозила рањенике са Кајмакчалана у болницу, руководила је Мери Бредфорд из Бризбејна. Међу особљем је била и Стела Мајлс Френклин, чувена аустралијска књижевница која даје опис болничког кампа: „Мали камп је био леп као слика. Његови бели шатори, који су скривали заједницу од преко три стотине душа, угнездили су се међу оближњим брдима у заклоњеној котлини под неким старим и сеновитим брестовима”.
Како свако велико и племенито дело чини човек, вредно је спасти од заборава бар неке хумане личности, „јунак жене” које су пожртвовано, са великом емпатијом и умећем бринуле о својим пацијентима Србима. Иако су им Срби као народ били непознати, оне су, сазнавши за његове ратне тегобе и патње, похитале да му пруже неопходну здравствену помоћ. Прво ћемо поклонити пажњу лекаркама. Др Џеси Ен Скот (Jessie Ann Scott, 1883–1959), лекарка из Крајстчерча на Новом Зеланду. Дошла је у Србију средином 1915. и радила у Болницама шкотских жена у Врњачкој Бањи. Под притиском непријатеља, болница се повукла у Крагујевaц, па у Крушевац, где је др Скот, са осталим особљем, заробљена новембра 1915. Ослобођена је фебруара 1916. и преко Беча и Цириха се вратила у Енглеску. Августа 1916. Џеси Скот, са својом јединицом, одлази у Добруџу да се стара о војницима Прве српске добровољачке дивизије. Потом је са Јединицом Америка Болница шкотских жена дошла на Солунски фронт. Џеси Ен Скот се 1919. прикључила Краљевским војним медицинским корпусима (Royal Army Medical Corps) у Солуну. За свој рад Српска влада ју је одликовала Орденом Светог Саве трећег реда. Др Елси Делијел (Elsie Dalyell, 1881–1948), лекар патолог, потиче из Новог Јужног Велса, а медицину је студирала на Универзитету у Сиднеју. Придружила се болничкој јединици леди Вимборн, а то је била друга болничка јединица Српског потпорног фонда и са њом отишла у Скопље 1915. да помаже оболелим од тифуса. Потом се прикључује Болницама шкотских жена 1916, а наредне, 1917. Медицинским корпусима Краљевске армије (Royal Army Medical Corps). Тада је радила у Француској, Грчкој, на Малти и у Турској, да би касније, као бактериолог, била постављена за руководиоца лабораторије 63. Солунскe општe болницe. Остала је у Солуну све до јула 1919, а у Аустралију се вратила 1920. Одликовала ју је српска Влада.
Поменућемо и две лекарке које са нашим хероинама повезује чињеница да су се школовале на Тасманији и да имају изузетне заслуге за формирање и рад Болница шкотских жена. Прва је др Елинор Солто (Еleаnor Soltau, 1877–1962), енглеска лекарка, која је одрасла и школовала се на Тасманији, а завршила медицину у Енглеској. Она је предводила прву јединицу Болница шкотских жена за службу у иностранству у Србији (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service in Serbia). Прва јединица шкотских жена испловила је бродом из Саутемптона децембра 1914. и допловила на Малту, а затим бродом Нил стигла до Солуна. Из Солуна екипа је возом преко Скопља стигла у Ниш, одакле је, након свечаног и топлог дочека представника српске владе и Црвеног крста, упућена до крајњег одредишта – Крагујевца, у који је стигла на православни Божић 7. јануара 1915. године. Да би се болници обезбедила самосталност, донета је и сва потребна опрема укључујући основне намирнице, лекове, постеље и постељину за сто пацијената, тако да је одмах примљено 250 пацијената. До пролећа болница је имала 650 кревета. Пегавац је већ косио по Србији, па је докторка Солто отворила и посебан стационар за заражене болеснике. У Крагујевцу су радиле три болнице (хируршку, за пегавац и за повратну грозницу). У априлу 1915. докторка Солто се и сама разболела од пегавог тифуса и вратила се у домовину, а дошла је да је замени др Елси Инглис са својом екипом. Др Елси Мод Инглис (Elsie Maud Inglis, 1864–1917), пионир шкотске медицине, сматра се једном од оснивача и покретачком снагом Болница шкотских жена за службу у иностранству. Рођена је у подножју Хималаја, у Индији, одрасла на Тасманији и постала лекар и хирург у Шкотској. Др Инглис је дошла у Србију априла 1915. и преузела руковођење трима болницама. Углавном је боравила у Крагујевцу, али као главна надзорница свих јединица Болница шкотских жена у Србији, одржавала је редовне везе са њима, као и са болницама Српског потпорног фонда, Српским Црвеним крстом и војним санитетом. Др Инглис је основала и болнице у Ваљеву, Младеновцу и Лазаревцу. Када је дошло до окупације др Инглис је одбила да се повуче, јер није хтела да остави опрему и преко хиљаду рањеника и болесника у Крушевачкој болници Цар Лазар. Новембра 1915. године заробљена је у Крушевцу и касније репатрирана. Потом је организовала нову болницу, која ће пратити Прву српску добровољачку дивизију на Руском фронту и Добруџи. Због значаја овог задатка др Елси Инглис је одлучила да сама руководи том болничком јединицом названом Лондон. Након изузетно тешког и опасног пута Јединица Лондон у пратњи Транспортне јединице, са 16 аутомобила за евакуацију рањеника, стигла је у Одесу 21. септембра 1916. године, а потом у Меџидију, у Добруџи. Јединица Лондон се вратила у Шкотску 1917, јер су припадници Прве добровољачке српске дивизије пребачени на Солунски фронт. Др Инглис је умрла од рака 26. новембра 1917. године, дан након доласка у домовину. Поред свих бројних постхумних признања, Елси Инглис је за живота добила једно од захвалних српских војника. На Црквенцу, месту где је у Младеновцу од почетка лета 1915. радила ратна болницу са 300 постеља, подигнута је септембра 1915. спомен-чесма Црквенац посвећена медицинским мисијама шкотских жена у Србији и њиховом оснивачу др Елси Инглис. На мермерној плочи чесме уклесане су речи на српском и енглеском језику: „За успомену на санитарне мисије шкотских жена у Србији и њеног оснивача др Елзи Инглис, подиже II резервна младеновачка болница. – Изградили војници Моравске дивизије I позива под руководством резервног капетана прве класе Бор. Поповића”.
Др Агнес Бенет (Agnes Elizabeth Lloyd Bennett,1872–1960), аустралијска лекарка, са дипломом Шкотског универзитета је прва жена лекар санитетски официр у Британској армији. На почетку Првог светског рата, као једина жена хирург, радила је у болници у Каиру, у мисији спасавања бројних рањеника са Галипоља. Вративши се у Енглеску, срела се са др Инглис која ју је замолила да се укључи у рад Болница шкотских жена. Др Бенет је предлог одмах прихватила и 2. августа 1916, на челу Јединице Америка, Болнице шкотских жена, са још четрдесетак волонтерки, кренула из Саутемптона болничким бродом Данлус касл (Dunluce Castle) за Солун. Након што је брод стигао 13. августа 1916, др Бенет је добила задатак да на Солунском фронту, као руководилац Јединице Америка, оснује болницу у Острову на обалама Островског језера у Егејској Македонији. У периоду од 1916. до 1917. године, као активни припадник Треће српске армије, др Бенет је, са својим сарадницима, била учесник свих већих битака на Солунском фронту, пре свега оних на Горничеву и Кајмакчалану. У лето 1917. године особље и пацијенте ове болнице захватила је епидемија маларије од које је оболела и др Агнес Бенет, тако да се новембра 1917. године морала вратити у Аустралију. Након опоравка наставила је са лекарском праксом на Новом Зеланду и у Аустралији, а заменила ју је друга Аустралијанка, др Мери де Гарис. Др Бенет је добитник бројних награда и признања, носилац је Ордена Светог Саве трећег реда, Медаље српског Црвеног крста и др Мери де Гарис (Mary Clementina De Garis, 1881–1963), Аустралијанка из Викторије, лекарка и акушерка, друга жена у Викторији са дипломом медицине, била је борац за женска права и добробит деце. Студије медицине, као једна од ретких жена, уписала је 1900. на Универзитету у Мелбурну. Мери де Гарис се придружила Јединици Америка фебруара 1917. После одласка др Бенет, Мери де Гарис је руководила јединицом Америка дванаест месеци, док није оболела од маларије. Пошто је прездравила, напустила је Јединицу Америка 30. септембра 1918. На њено место, као руководилац, дошла је лекар, Шкотланђанка др Изабел Емсли Хатон која је раније била лекар у Јединици Гиртон и Њунхам (Girton and Newnham). Мери де Гарис је добила Орден Светог Саве трећег реда као одличје Српске владе, а одликовала ју је и Британска влада. О њеном животу се није много знало све до 2014. када је објављена књига: Ruth Lee, Woman War Doctor: The Life of Mary De Garis, Australian Scholarly Publishing, 2014.
Још једна лекарка, која није рођена у Аустралији, али је највећи део живота провела у њој је др Лајонел Вајолет Купер (Lilian Violet Cooper, 1861–1947). Рођена је у Енглеској и након завршених студија преселила се у Аустралију 1892. и била прва жена хирург у држави Квинсленд. Током 1916. и 1917. као припадница Јединице Америка Болница шкотских жена радила је као помоћница др Агнес Бенет. Бавила се ратном хирургијом у болници у Острову, а најчешће је радила у превијалиштима која су била најближа линији фронта. У њима је пружана хитну помоћ рањеницима које су потом даље превозиле жене возачи Транспортне јединице. Др Купер је добила Орден Светог Саве четвртог реда за своје ратне заслуге. Др Мери Алис Блер (Mary Alice Blair, 1880–1962), лекарка са Новог Зеланда, основала је најпре у Солуну болницу са 100 кревета и радила неколико недеља бринући се о избеглицама. Затим је у децембру 1915. године, добила задатак да отпутује на Корзику, како би тамо помогла првом контингенту савезничким бродовима евакуисаних Срба. Болница, којом је руководила др Мери Блер, испловила је бродом Амазон из Солунског залива на Божић, 25. децембра 1915, заједно са групом од три стотине избеглица. Убрзо је стигао још један брод са 500 српских избеглица. Одмах су основана одељења: заразно, хируршко и породилиште. Убрзо је болница пресељена на погодније место, у двоспратну вилу Миот у Ајачију, окружену зеленилом и смештеном недалеко од мора. У овој болници здравствена служба је била организована искључиво за потребе српске избегличке колоније, и у свом саставу имала је мушко, женско и дечје одељење. Најчешће болести су биле пегави тифус, маларија, пнеумонија и туберкулоза. Jединица је успешно извршавала задатака и за време свог деловања примила је на болничко лечење 1.704 болничких пацијената и 15.515 амбулантних болесника. Др Мери Aлис Блер је руководила Јединицом Корзика у Ајачију до почетка маја 1916, када ју је заменила др Мери Елизабет Филипс. Болница је радила све до априла 1919. Др Лoра Маргарет Хоуп (Laura Margaret Hope, 1868–1952), рођена у Аделејду, била је прва жена која је дипломирала медицину и хирургију на Универзитету Аделејд и прва жена хирург у Аустралији. Са мужем, такође лекаром, Чарлсом Хоупом дошла октобра 1915. у Србију придруживши се Болницама шкотских жена. Лора је радила у Крагујевцу и лечила рањене и тифусаре, док је Чарлс кратко време радио као хирург у Ваљеву, да би потом обоје дошли у Врњачкој Бањи где су и заробљени новембра 1915. Депортовани су у Мађарску и затим, фебруара 1916, преко Беча и Цириха, вратили се у Енглеску. Обоје су одликовани 1918. Крстом милосрђа Краљевине Србије. Лора Хоуп је водила дневник о својим искуствима и он се чува у Библиотеци Јужне Аустралије (Library of South Australia). Веома важно за тему којом се бавимо било би превођење овог дневника на српски језик.
Не мање племените и пожртвоване од наведених лекарки биле су и медицинске сестре и болничарке. Само је припадница Аустралијског војног санитета (Australian Army Nursing Service – AANS) било на Солунском фронту више од 360. Њих је предводила Џеси Макхаради Вајт главна сестра – надзорница. Џеси Макхарди Вајт (Jessie McHardy White, 1870–1957) из Викторије је након школовања постала члан резерве Аустралијског војног санитета. Као главна надзорница задужена за 364 аустралијске медицинске сестре стигла је у Солун 2. јула 1917. До краја године 20 процената медицинских сестара на Солунском фронту су биле Аустралијанке. Пристигло медицинско особље је распоређено у четири британске опште болнице у Солуну. Вајт је постала и главна сестра Прве јединице болница под шаторима са 800 постеља, смештене на планини Хортиатис. Џеси Макхарди Вајтје остала на Солунском фронту све до августа 1919. Одликована је високим британским и грчким одличјима, као и српским Орденом Светог Саве петог реда. Издвојићемо неке од медицинских сестара које су радиле под руководством Џеси Вајт. Берил Андерсон Кембел (Beryl Anderson Campbell, 1888–1962) из Квинсленда. Она је стигла 12. августа 1917. из Египта на Солунски фронт и ту провела шест месеци. Од јануара 1918. је кратко време била у Египту да би се 2. марта вратила у Солун. Била је једна од три главне сестре и са својих деведесет медицинских сестара је распоређена у 50. британску општу болницу у Каламарији која је располагала са 1.200 лежајева. У Солуну је остала све до марта 1919. Носилац је медаље Краљевског Црвеног крста првог реда и многих других признања. Етел Мери Гидингс (Ethel Mary Giddings, 1877–1968) из Викторије је била на Солунским фронту у 60. и 66. британској општој болници на планини Хортиатис, а потом у 42. општој болници у Каламарији код Солуна. Носилац је Краљевске медаље Црвеног крста другог реда. Ефи Џин Игл (Effiie Jean Eagle, 1891–1973), рођена у Јужној Аустралији је служила у 60. британској општој болници. Разболела се 8. августа 1918, лечила се шест недеља, затим је отишла на опоравак у Енглеску, да би се вратила у своју болницу 26. јануара 1919. Мили Албертс (Millie Alberts, 1880–1979) из Новог Јужног Велса је била, такође, медицинска сестра која је дошла на Солунски фронт са Џеси Вајт. Након што је склопљено примирје са Бугарском, септембра 1918, Мили је била отпуштена из службе, па је отпутовала у Енглеску, одакле је након неколико месеци отишла у Аустралију.
Мора се нагласити и да су бројне Аустралијанке и Новозеланђанке, медицинске сестре и болничарке, радиле као цивилни волонтери. Оне су, као и лекари, долазиле преко већ помињаних хуманитарних организација. Етел Меј Гилингем (Ethel May Gillingham, 1884–1952) из Викторије је била школована медицинска сестра. Етел се добровољно пријавила да служи као медицинска сестра у Другој мисији Британског Црвеног крста. Дошла је у Србију 1915. и у Врњачкој Бањи је неговала рањене српске војнике, као и све оболеле од тифуса. Новембра 1915. је заробљена и враћена у Енглеску фебруара 1916. преко Беча, Цириха и Француске. Етел је одликована Крстом милосрђа Краљевине Србије. Флоренс Макдауел (Florence MacDowell, око 1870–1939) болничарка, родом из Мелбурна, на почетку рата се придружила Британском Црвеном крсту. Дошла је у Србију 1915. и, као и сестра Гилингем, служила у болници у Врњачкој Бањи, била заробљена и враћена у Енглеску. Алис Мејбел Еткинсон (Alice Mabel Atkinson, 1864–1935) Новозеланђанкa која је као медицинска сестра радила у болници леди Пеџет, Српског потпорног фонда у Скопљу. Српски потпорни фонд је имаo 5 болничких јединица у Србији. Прву јединицу је предводила леди Пеџет и особље је сачињавало неколико лекара и 40 медицинских сестара. Ова болница је дошла у Скопље априла 1915. У новембру исте године је особље заробљено и одведено у Мађарску. Заробљене медицинарке су неговале непријатељске рањенике и болеснике пре него што су биле ослобођене. Еткинсон се вратила у Енглеску преко Румуније, Русије, Шведске, Норвешке. Кетрин Колеман (Katherine Coleman, ?–1938), Новозеланђанка, медицинска сестра која је, такође, дошла априла 1915. у Скопље, да би новембра, са осталим особљем, била заробљенa. И она је неговала непријатељске рањенике и болеснике пре него што је, са осталима, била ослобођена. Повратак у Енглеску је био изузетно напоран јер их је пут водио преко Румуније, Русије, Шведске, Норвешке. Потом је Колеман била на Западном фронту и вратила се у Аустралију 1919. године. Одликована је Крстом милосрђа Краљевине Србије. Eдит Мaкеј (Edith Mackay, 1873–1959) је била школована медицинска сестра. Придружила се Болницама шкотских жена 1915. и прво је била у Лурду, у Француској, где је радила за Француски Црвени крст. Послата је на Корзику 1917. да негује рањене и болесне српске војнике и српске цивилне избеглице. Била је надзорница војне болнице у Ајачију од октобра 1917. до септембра 1918. Потом је опет била у Француској, у болничкој јединици Српског потпорног фонда. У Србији је поново дошла 1919. и наредних 25 месеци радила као медицинска сестра. Добила је Српску медаљу за ревносну службу. Дорис Етел Секстон (Doris Ethel Sexton, 1885–1970), Аустралијанка, медицинска сестра која је марта 1915. отишла у Александрију и радила у 15. општој болници у том граду, као и на болничким бродовима који су довозили рањенике са Галипоља. Следећа служба јој је била у 41. српској болници смештеној у околини Солуна. Вратила се у Аустралију октобра 1919. Агнес Дороти Кер (Agnes Dorothy Kerr, 1870–1951) је рођена у Енглеској, али је њена породица емигрирала 1886. на Нови Зеланд. На Солунском фронту је била од августа 1916. до марта 1919. Као дипломирана и искусна медицинска сестра служила је у Јединици Америка у пољској болници у Острову, којој је припадала и Транспортна јединица, популарно названа „Летећи одред”. Задатак Агнес Кер је био да, пре траспорта рањеника санитетским возилима „Летећег одредa”, пружи неопходну прву помоћ рањеницим. Сестра Кер је одликована Златном медаљом за ревносну службу. Хелен Малоун (Helen Malone, 1881–1963), болничaркa, рођена је у Новом Јужном Велсу. Jула 1917. прикључила се Болницама шкотских жена у болничкој јединици Гиртон и Њунхан која је била смештена крај Солуна. Октобра 1918. је приступила јединици Америка која је пратила Српску војску на повратку у ослобођену Србију и од које је формирана болница у Врању. Почетком 1920. се прикључила болници Српског потпорног фонда у Нишу, да би потом прешла у Американски васпитни дом за српску ратну сирочад у Врању. Остала је у Србији све до 1922. године. Добитник је Крста милосрђа Краљевине Србије. Етел Луис (Ethel Lewis, 1880–1966), медицинска сестра рођена у Енглеској емигрирала је 1912. на Нови Зеланд. Почетком Првог светског рата је кратко радила у Белгији као медицинска сестра волонтер, па је прешла у Србију придруживши се Првој британској болници која је била прикључена Другој Српској армији. У рову је била лакше рањена шрапнелом, али је притом спасла живот српском официру због чега ју је краљ Петар одликовао. Потом је, током повлачења преко Албаније, помагала да се евакуише 400 пацијената и задобила тешке промрзлине. Носилац је Ордена Белог орла, Ордена Светог Саве трећег реда и Српског краљевског Црвеног крста другог реда, као и Албанске споменице. Мери Оконор (Mary O’Connor), медицинска сестра са Новог Зеланда је током рата прво била у Египту, а потом на броду болници Данлус касл, од марта до новембра 1916. Њена земљакињa, медицинска сестра Џејн Пик (Jeanne Peek, 1881–1968) je билa припадницa Прве новозеландске стационарне болничке јединице која је превозила трупе из Александрије на Солунски фронт. Британски брод (Marquette), на коме је радила, био је торпедован, али се она спасла и, стигавши у Солун, наставила своју дужност. Након торпедовања брода Маркет спасла се и Елизабет Јанг (Elizabeth Young). Она је носилац Крста милосрђа Краљевине Србије због ревносног неговања српских болесника који су превожени бродoм болницoм Данлус касл.
Успешно и благовремено функционисање свих служби зависило је, умногоме, од спретности и вештине шоферки транспортних јединица. Сматра се да су жене Аустралије биле главни возачи и да су беспрекорно обављале ову захтевну и одговорну дужност. Од брзине допремања рањеника са фронта зависила је и њихова могућност преживљавања. Не треба занемарити ни допринос помоћног болничког особља које је обављало многе тешке и неопходне послове у болницама. Олив Меј Келсо Кинг (Olive May Kelso King, 1885–1958) је Аустралијанка коју je почетак Првог светског рата затекао у Енглеској. Она је као добровољац постала возач хитне помоћи у Болницама шкотских жена. Поред познавања страних језика, поседовања аутомобила и возачке вештине, стекла је и механичарска знања. Олив Кинг је прво била у Транспортној јединици која је пратила Јединицу Гиртон и Њунхам Болница шкотских жена. Све јединице су биле стациониране у Француској у граду Троа (Troyes) у близини Париза. Маја 1915. комплетне болнице и медицинско особље одлазе, као пратња француским трупама, на Солунски фронт. Олив Кинг је са својом медицинском мисијом стигла у Солун новембра 1915. Након краћег боравка у Ђевђелији, уследила је евакуација на Солунски фронт. Пошто је Олив Кинг досадила строга дисциплина женских вођа Болница шкотских жена, она се 1916. придружила српском санитету коме су возачи били преко потребни. Постала је возач аутомобила хитне помоћи са регистарским таблицама број 3 и то возило је било у њеном власништву. Крајем 1916. године Олив Кинг се разболела од маларије и дуго се опорављала у болници у Солуну. Српски капетан Милан Јовичић, официр за везу са британском војском у Солуну, често је посећивао болесну Олив. Заљубљени пар није имао среће, јер је Милан октобра 1917. добио прекоманду за Лондон. Ипак се њихово пријатељство одржавалo кроз дугогодишњу преписку. Олив Кинг је добила чин наредника априла 1917. због својих изузетних резултата у евакуацији рањеника и цивила. Августа исте године је, током катастрофалног пожара у Солуну, сатима, непрекидно превозила угрожене и спасла много живота. Крајем 1918, захваљујући великодушној подршци богатог оца Џорџа, који је у Сиднеју основао и хуманитарни фонд, успостављене су аустралијско-српске кантине. Отворено је 17 мобилних кантина у Нишу, Београду, Крагујевцу, Краљеву које су обезбеђивале храну, одећу и лекове за најугроженије становнике Србије. А када су кантине затворене у марту 1920, Олив Кинг је преостали новац предала Универзитету у Београду, Дечјој болници у Сремској Каменици и неколицини хуманитарних организација у Сарајеву. Године 1918. добила је Златну медаљу за ревносну службу. За хуманитарни рад и љубав показану према Србима, краљ Александар јој је 1920. године уручио Краљевски орден Светог Саве. Одликована је Орденом Милоша Обилића за храброст показану током спасилачког рада приликом пожара у Солуну. Поново је дошла у Београд 1922. као гост на венчању краља Александра.О њеној судбини током Великог рата сачувано је једно драгоцено сведочанство – њена писма из Француске и са Солунског фронта, упућена оцу и сестри у Сиднеј:One Woman аt War: Letters Of Olive King, 1915-1920, edited and with an introduction by Hazel King (Алис Хејзл Кинг је потомак Олив Кинг), Melbourne University Press, 1986. И ова књига би, свакако, требало да буде преведена на српски језик. Мери Џозефин Бедфорд (Mary Josephine Bedford, 1861–1955), рођена у Енглеској, прешавши у Аустралију 1892, живела је прво у Бризбејну, па у Квинсленду. Бедфорд је од 1916. са Болницама шкотских жена за службу у иностранству била у Седмој јединици Америка на Солунском фронту. Била је возач амбулантних кола и годину дана је руководила Транспортном јединицом. Транспортна јединица Болница шкотских жена (Scottish Women`s Hospitals Motor Ambulance Column) основана је у Великој Британији као посебна јединица. Она је стигла у Солун у лето 1916. Конвој од 39 амбулантних возила је 7. септембра 1916. напустио Солун и кренуо према Острову, где је Јединица Америка, заједно са Транспортном јединицом била смештена. „Летећим одредом” је прво руководила Кетрин Харлеј (Mrs Katherine Harley), затим Мери Бедфорд, па Кетлин Дилон (Kathleen Dillon). Транспортна јединица под руководством Мери Бедфорд је премештена у нову базу на Јелаку, непосредно испод Kајмакчалана, где је остала до пробоја Солунског фронта, прикључена Дринском завојишту. Током Горничевске битке и битке за Kајмакчалан, као и током пробоја Солунског фронта, јединица је даноноћно превозила рањенике са фронта. Јединица је ојачана новим транспортним средствима, јер је од добротвора из Америке добијено још 14 возила. Поред амбулантних возила рањеници су преношени и на коњима, о којима се старало особље Транспортне јединице. За годину дана, колико је била у бази Јелак, све до пробоја Солунског фронта, Транспортна јединица је превезла 8.477 рањеника. Мери Бедфорд је одликована Орденом Светог Саве петог реда. Алис Мари Стирлинг (Alice Mary Stirling, 1885–1925) је рођена у Аделејду у Јужној Аустралији. Током рата прво je радила у Францускоj, у Руану, у болничкој кантини, затим je отишла у Лондон и радила са слепим војницима и морнарима. Tоком 1916. и 1917, као припадница Болнице шкотских жена, радила је у болници у близини Солуна. Била је неуморна у помагању рањеним војницима радећи као возач транспортних кола и као болничка помоћница. Франсис „Фери” Ворен (Frances “Fairy” Warren) из Мелбурна је октобра 1914. постала возач санитета за болничку јединицу госпође Стобарт која је оформила потпуно опремљену болничку јединицу, а особље су чиниле само жене. Британски Црвени крст је одбио да дозволи женама да у рату обављају медицински посао, па је ова јединица радила у Антверпену за Белгијски Црвени крст, али је ускоро морала да се повуче. Френсис Ворен се обучила за пружање прве помоћи, а њен аутомобил Ровер, који је раније добила на поклон од мајке, прерађен је у амбулантно возило. У новембру је јединица краће боравила у Шербуру, у Француској, а онда је госпођа Стобарт одлучила да се придружи Српском потпорном фонду. Њена јединица је била трећа од оних које су биле у Србији са Српским потпорним фондом. Ова јединица је у Крагујевцу основала болницу са 60 шатора, 300 болесничких кревета, рендгеном, диспанзером и амбулантама. Пред крај 1915. Ворен се вратила у Енглеску или је по неким подацима са Српском војском дошла на Крф. Свакако је марта 1916. била на Крфу и наставила да ради за Српски потпорни фонд. Као возач амбулантних кола била је у Шестој јединици Српског потпорног фонда, у болници са 200 постеља. Нема податак о службовању других Аустралијанки и Новозеланђанки на Крфу, па трагање за тим подацима треба наставити. Сигурно их је било у већем броју, јер се зна да су неке радиле за Српски потпорни фонд, а већина медицинског особља Српског потпорног фонда се повукла, заједно са српском војском, преко Црне Горе и Албаније на Крф. Ту је Српски потпорни фонд формирао медицинску службу у оквиру првих српских пољских болница. Страно особље је било мешовито и чинили су га они који су раније били у Србији, као и нови чланови. Френсис је потом прешла у Солун где је била епидемија маларије која је косила рањенике, као и болничко особље. Џин Линдзи (Jean Lindsay) сe 2. јула 1917. прикључила Јединици Америка и радила као болничка помоћница све до 11. маја 1919. Керолајн Рид (Caroline Reid) је била болничка помоћница која је са Јединицом Корзика у Ајачију радила од децембра 1915. до маја 1916. Њено задужење је било да пружа прву помоћ рањенима и цивилним избеглицама довоженим на острво. Августа 1916. је прешла у Јединицу Америка. Кет Ашер (Kathleen-Kath Ussher, 1891–1983) је рођена у Бризбејну. Јула 1917. прикључила се Болницама шкотских жена у болничкој јединици Гиртон и Њунхам. Кет је радила као болничка помоћница 6 месеци и потом је напустила Солунски фронт. Стела Мајлс Френклин (Stella Miles Franklin, 1879–1954), позната аустралијска списатељица, била је, такође, међу особљем Седме јединице Болница шкотских жена – Јединице Америка и то од 2. јула 1917. до 4. фебруара 1918. када је због болести морала да се врати у Лондон. Прво је радила као куварица, потом као помоћница надзорнице и болничка помоћница. Она је нека своја књижевна дела посветила Србима и она се чувају у оквиру њене заоставштине у Mitchell Library у Сиднеју. Написала је позоришни комад у четири чина Somewhere in the Balkans (Негде на Балкану) и још два списа посвећена Србима: By Far Kaimakchalan (Далеко на Кајмакчалану) и Не мари ништа (It Matters Nothing) : Six months with the Serbs. Не мари ништа је први аустралијски ратни роман. Овај роман се састоји од 12 скечева/скица, написаних у хронолошкој форми током 1917. и 1918. док је ауторка радила у Јединици Америка. Њена запажања се базирају на стварним карактерима, реалном месту и истинитим догађајима. У дело су дати портрети српских војника и официра, а описује се и камп и живот у њему: „Упркос страшне врућине, бројним инсектима и комарцима, па чак и змијама, сви су у кампу били пријатељски настројени што је чинило топлу, другарску атмосферу”. Мајлс Френклин, такође, проналази сличности између домаћег становништва и енглеског, шкотског и аустралијског особља и често упоређује људе и средину у којој се налази са својим народом и земљом. Она је, како је карактеришу „писац са душом”. Рукопис има бројне, воденим бојама урађене слике, затим скице Кајмакчалана у оловци, као и 50 снимака начињених кодак апаратом. Како наводи Слободанка Владив-Гловер, роман је публикован на стогодишњицу почетка Великог рата у часопису Transcultural studies, Volume 10: Issue 2, Pages:1–108, захваљујући америчком Slavic издавачу Чарлсу Шлексу (Charles Schlacks), и у сарадњи са Plenum Online Publishing из Аустралије. Сва три поменута дела ове списатељице заслужују да буду преведена на српски језик, јер су драгоцено и јединствено сведочанство о људима и збивањима на Солунском фронту.
И нека ми опросте све племените и храбре жене Аустралије и Новог Зеланда које су помагале Србима током Првог светског рата, а које не поменух у овом тексту. Основни циљ овог присећања је да се српској јавности дочара слика о учешћу ових странкиња у лечењу и спасавању бројних рањених и болесних војника и цивила. Највећу захвалност дугујемо оним медицинаркама које су изгубиле животе спасавајући припаднике народа, о коме су више сазнале тек дошавши му у помоћ, у његовим најтежим, страдалничким данима. А почаст свим пожртвованим медицинаркама би се могла симболично одати превођењем књижевних дела, писама и аутентичних дневника на српски језик, бар оних које смо поменули у овом тексту.
