АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Логор Топовске шупе на Аутокоманди један је од првих места у Београду на којем су се вршиле егзекуције затвореника јеврејске и ромске националности. Главна места страдања која су се везивала за овај логор су Јајинци и село Јабука. Овај логор престао је да постоји онда када је формиран логор на Старом сајмишту који је од тог момента имао функцију сабирног логора на територији Београда. Овај рад представља део теренског истраживања ауторке.
Кључне речи: Топовске шуме, Београд, Други светски рат, логор, егзекуције
Пре неки дан прођох Табановачком улицом пешке … Табла, тренутно неокрњена, стоји на свом месту, слова су ситна, једва се читају. Тихо је, анонимно, безимено, као што су без имена остали они који су одавде одведени у смрт и постали бројка у статистици.
Иван Ивањи
Ако се може бити пионир у страдању, пионир у организованом злочину, Топовске шупе су известан облик тога. Овај логор формиран је у лето 1941. године, убрзо након избијања Другог светског рата у Краљевини Југославији. Иако овај логор није на папиру забележио дуги век постојања, изнедрио је на хиљаде жртви. То су углавном били мушкарци, Јевреји и Роми. Породице су их посећивале одређеним данима, када би управа логора то дозволила. Гледали су се са својим најмилијима преко логорске ограде упијајући светлост дана и важност њихових момената. То је све што су имали од спољног света. Други живот унутар тог логора је за њих почињао. Након не тако дугог задржавања у логору, одвођени су на стрелишта и убијани. Као сећање на ово место страдања, постоји пар споменика и неколицина људи која се на Дан сећања и храбрости сетижртава које су у овом логору страдале.
Нацистички логор Топовске шупе формиран је у Београду на простору данашње Аутокоманде (данас Ул. Табановачка 1) у лето 1941. године. На ободу града, на месту где је 1897. године основано артиљеријско вежбалиште и касније смештена војна касарна, али ипак у близини једне од првих урбанизованих градских четврти, познате као „чиновничка колонија”, ограђен је простор за смештај талаца. Логор је почео са радом у августу 1941. године, када су у њега доведени први таоци из Београда и Баната. У изузетно лошим хигијенским условима, током лета и јесени, у просторијама некадашње касарне затворено је 6.000 Јевреја и 1.000 до 1.500 Рома.
Пре њиховог затварања у истим зградама било је смештено око 1.200 српских избеглица из Независне Државе Хрватске. Наиме, од уласка окупаторских снага започео је процес регистровања и обележавања Јевреја и Рома. Непосредно после инвазије Немачке на Совјетски Савез и ширења устанка у Србији, спроведена су прва масовна хапшења Јевреја. Најсистематичније су изведена у Банату, где су у логоре у Великом Бечкереку, Новом Бечеју и Панчеву затворени милиони мушкараца, који су неколико дана касније пребачени у Београд. Радило се о броју од око 3.300 људи, који су смештени по јеврејским домовима у Ашкенаском храму у Космајској улици – данас Улици Маршала Бирјузова 19. Њихово интернирање у логор Топовске шупе почело је масовним хапшењем београдских Јевреја, 22. августа 1941. године. За разлику од мушкараца који су у том периоду смештани и у логор Топовске шупе, жене и деца су смештани у логор на Бањици. Логор Топовске шупе или како је својевремено називан „Јеврејски логор Београд” имао је немачку команду и стражу и налазио се под управом јеврејског реферата Гестапоа. Војници Вермахта су били директно укључени у акције затварања и надгледања Јевреја и Рома у Србији и искључиво су они вршили егзекуције, док су српска жандармерија и Специјална полиција пружале логистичку подршку и помагале при хапшењу и одвођењу у логоре (Писари, Редле 2013).
Простор Топовских шупа био је недовољан за смештај огромног броја заточеника, а смештај и исхрана су били испод сваког људског достојанства. Породицама је било омогућено да посећују затворенике и доносе им храну, како би се додатно смањили трошкови издржавања логораша. Према сведочењу Еве Ђорђевић, лекарке из Панчева, може се реконструисати како су изгледали последњи дани заточеника у Топовским шупама. Наиме, њен отац из логора Топовске шупе одведен је на стрељање у близини села Јабука и убијен у октобру 1941. године. Оца је виђала свакодневно, кроз пукотине дасака, кроз које им је отац додавао поруке. Последња порука коју је послао садржала је речи: „Никад се не зна шта ће судбина донети. Ви се држите заједно, будите добре, будите поштене, а никада се не зна шта ће бити”. Према сећању Еве Ђорђевић, она је последњег дана логора на Аутокоманди успела да уђе у логор и последњи пут загрли и пољуби оца (Писари, Редле 2013).
Ликвидације заточеника из логора вршене су свакодневно током јесени 1941. године, на неколико локација у близини града. Архивска документа садрже податке о стрељаној групи Јевреја из Топовских шупа у месту Троструки сурдук код Сурчина, затим у Јајинцима као и у Делиблатској пешчари. Најмасовније егзекуције заточеника вршене су код села Јабука у близини Панчева и на некадашњем војном стрелишту Јајинци. Били су део казнених мера Бемеа, које су обухватиле и стрељања у Шапцу, Ужицу, Краљеву и Крагујевцу.
Поред Јевреја, у периоду од 26. до 31. октобра 1941. године, у логор Топовске шупе су доведене бројне групе ромских мушкараца који су били ухапшени у великим акцијама у ромским насељима Јатаган мала, Маринкова бара, Жарково, Чубура, Пашино брдо, Мирјево, Вишњица, Болеч и на Булбудеру. Готово сви Роми који су доведени у логор стрељани су у Јајинцима или Јабуци. Последњи заточеници логора крајем новембра премештени су, најпре као физичка снага, да раде на уређењу логора на Сајмишту, да би ту дочекали камион „душегупку” у марту 1942. године (Писари, Редле 2013).
После завршетка рата простор Топовских шупа додељен је Југословенској народној армији за смештај Војне радионице. Са мапе града готово је потпуно избрисано сећање да је управо на том месту постојао логор. У оквиру обележавања десетогодишњице устанка, на једној од зграда у комплексу некадашњег логора, постављена је спомен-плоча са именима погинулих радника у току рата, али нигде није напоменуто која је била намена простора током лета и јесени 1941. године. Непуне три деценије касније, 1979. године отворена је стручна дискусија о начину меморијализације целог простора и постављено је питање: да ли треба сачувати аутентичне објекте логора или на њиховом месту подићи адекватно спомен-обележје? Ипак је констатовано да се простор прогласи као непокретно културно добро, те да има комеморативни и културно-историјски значај. Простор Топовске шупе обележен је тек 2006. године, скромном барокном плочом у форми свитка, која је неколико пута оштећена, а коју је према замисли архитекте Александра Нећака урадио вајар Милорад Вукановић Мишел. Данас простор има статус „добра под претходном заштитом” (Писари, Редле 2013).
Центар за примењену историју (CPI) је током 2018. године започео научно- истраживачки пројекат „Мапирање Холокауста – логор Топовске шупе”, у оквиру којег ће јавности представити дигитализовану историју логора Топовске шупе. Пројектни тим планира да спроведе историографско истраживање логора, пре, током и после Другог светског рата, мапирање локације и повезаних локација логора, а у циљу трајног очувања сећања на логор и жртве логора.
Као део културе сећања, 2. маја 2019. године поводом Дана сећања и храбрости откривена је нова меморијална плоча посвећена страдалим Јеврејима и Ромима у логору Топовске шупе, те су том приликом положени венци и обављен верски обред у присуству рабина.
БИБЛИОГРАФИЈА
Радле, Р., Писари, М. (2013). Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44. Приручник за читање града.Београд: Форум за примењену историју.
