АУТОРКА: Јелена Станковић
Апстракт:
Концентрациони логор Ниш, нем. Anhaltelager Nisch (Прихватни логор Ниш), налазио се у магацинској згради коњичког пука „Милош Обилић”, а формиран је априла 1941. године. Званично је формиран средином јуна од стране SS капетана Хајнриха Бранта, који је вршио дужност шефа нишког Гестапоа и официра за везу са главном страном у Београду. У згради некадашег логора, данас се налази Музеј „12. фебруар” који је именован по првом бекству из логора. У музеју се могу пронаћи оригинални артефакти које су користили логораши, као и они које су користили окупатори за њихово мучење. Овај рад представља теренско истраживање ауторке рада.
Кључне речи: Ниш, 12. фебруар, концентрациони логор, бекство, Црвени крст
У не тако малом граду на југу Србије, у току Другог светског рата постојао је логор на Црвеном крсту. Сви који су били смештени у том логору носили су једно име, „таоци”. За једног убијеног немачког војника страдало је 100 талаца, а за рањеног 50 талаца. И можда би неко логички помислио да се број људи у логору након учињене одмазде смањивао, али ипак није. Логор је вазда био дупке пун, а злочин је извршаван сваког дана. Храбри бег у слободу који се десио 12. фебруара значио је смрт за преостале логораше, а не само за оне који су своје животе оставили на жицама тог дана. Иако непокорни, поздрављајући смрт на брду Бубањ са подигнутим песницама у ваздуху, логораши нису избегли своју смрт. Страдали су сви, мушкарци, жене и деца. Без поговора, право у потиљак, а потом у припремљену раку. Како и ово место не би преплавио заборав попут јаког корова, Нишлије сваке године организују шетњу од логора до стратишта под називом Трагом логораша. Питање је, куда заправо воде њихови трагови и шта нам говоре?
Концентрациони логор Ниш, нем. Anhaltelager Nisch (Прихватни логор Ниш), налазио се у магацинској згради коњичког пука „Милош Обилић”. Формиран је априла 1941. године за привремени смештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске. Од јуна 1941. године, будући концентрациони логор за противнике Рајха има функцију затвора. Званично је формиран средином јуна од стране SS капетана Хајнриха Бранта, који је вршио дужност шефа нишког Гестапоа и официра за везу са главном страном у Београду. Логор се налазио под управом Фелдкомандатуре 809 у Нишу.
Главна зграда логора подигнута је 1930. године и до рата је служила као војни магацин. Немци су је у септембру 1941. године у потпуности адаптирали за логор. Логорски комплекс био је простран, правоугаона зграда са приземљем, спратом и поткровљем. У приземљу су биле четири велике и две мале просторије. Велике собе обележене су бројевима 11, 12, 13 и 14 и служиле су за смештај затвореника. На другом спрату распоред просторија је био следећи: амбуланта, берберница за немачке војнике и собе нумерисане бројевима 3, 4, 5, 6, 7, 8 и 9. У поткровљу са фасадне стране, која гледа на апел плац, било је 20 самица обележених бројевима од 1 до 20. Оне су представљале највеће мучилиште за затворенике. Двориште логора имало је квадратни облик и подељено је на два дела. Мањи део иза зграде служио је као шеталиште, а већи део као апел плац где су затвореници сваког јутра и вечери постројавани ради пребројавања и прозивке. Такође, логор је имао два стражарска места, једно са леве стране улаза у логор, а друго на супротној страни у непосредној близини зграде логора (Озимић 2012).
У логору нису сви затвореници једнако третирани. Постојале су категорије чији су припадници различито доживљавали судбину. Таоци су свакако служили у случају одмазде по већ познатом правилу „сто за једног”. Међу таоцима су, у више наврата, довођени и виђенији грађани, такозвани цвет нишке чаршије. Средином октобра 1941. године извршено је масовно хапшење виђенијих грађана. Прву групу затворених чинили су тзв. угледни грађани, тачније већином масони и комунисти, али и неки грађани на згледним позицијама. Другу групу ухапшених сачињавали су Јевреји који су у логор доедени као „нижа” неаријевска раса. Трећа група затвореника била је група ухапшена под сумњом да сарађују са народноослободилачким покретом и њиховим војним јединицама. Четврту групу ухапшених сачињавали су ухапшени који су доведени под оптужбом да припадају или сарађују са равногорским покретом. Подручје логора захватило је углавном читаву јужну и источну, а једним делом и западну Србију (Озимић 2012).
Иако је у логору било заточеника различитих категорија, прве жртве логора на Црвеном крсту били су Јевреји који су убијени за пример осталима. Њихов живот у логору био је веома тежак, а углавном су убијани на стратишту Бубањ или угушивани гасом у већ поменутом камиону душегупки који је саобраћао на Сајмишту. По својој храбрости остао је упамћен доктор Велизир Пијаде захваљујући којем је организовано прво бекство у логору (Озимић 2014).
У логору је владао тежак режим, тортура је почињала одмах по уласку у двориште, док су политички и војни затвореници били изложени сталној тортури. Као реквизити за мучење служиле су мотке, спремане и доношене тако да их затвореници виде, затим гумена палица, а некад и обруч који је стављан на главу и стезан тако да је затвореник осећао да ће му глава прснути. Када нису могли да изнуде признање, гестаповци су затворенике ударали чизмом, песницом, дршком револвера, чупали им косу. Један од најгорих начина мучења затвореника било је затварање у самице. Самице су се налазиле на тавану. На вратима налазило се шест гвоздених шипки поређаних хоризонтално, а преко шипки налазила су се три капка. На плафону самице налазио се један круг кроз који су затвореници могли да виде парче неба, док би на поду седели и лежали у ненормалним боловима с обзиром на то да је читав под био прекривен бодљикавом жицом. У самици 11 написано је: Остајте овде сунце туђег неба, неће вас грејати као што ово грије.Неко је у продужетку додао: Не дао Бог овакво гријање. Остављене су бројне поруке на зидовима самица, њихове последње наде и жеље, одбројавани су дани, али узалуд, углавном би сви заточеници завршили на стратишту Бубањ (Озимић 2012).
Преко жица на слободу био је сан свих логораша, и неки су тај сан и успели да остваре, заправо њих 105, док је 47 оставило своје животе управо на тим жицама. Прва замисао да се изврши бекство у нишком логору створила се још на почетку 1942. године, а идеју за пробој убрзала је вест да се припрема масовна одмазда која је стигла управо преко доктора Велизира Пијаде. Организацијом бекства руководили су Вуле Вукашиновић и Бранко Бјеговић и већ 12. фебруара све је било спремно за пробој. Према договореном плану, напад на немачке стражаре требало је да се изврши приликом постројавања на апел плацу, међутим дошло је до изненадне промене плана. Наиме, пар затвореника је пришло немачким стражарима и започело разговор са њима, што је Бранко Бјеговић протумачио као њихов покушај да онемогуће бекство, па је тада узвикнуо „Издаја, напред другови на жице!” Њих 105 успело је да побегне, док је 47 затвореника изгубило своје животе. Након тога уследило је пролеће 1942. године које је обележено интернирањем затвореника на „добровољни” и принудни рад у логору Матхаузен као и у логорима у Норвешкој, које ће бити описано у једном од поглавља. Остатак Јевреја у логору интернирано је у логору на Сајмишту где су кобно завршили своје животе у гасном камиону. Друго бекство организовано је 2. децембра 1942. године, али је тада у бекству учествовало мање људи и било је мањег успеха него прво (Митић 2015).
Пробој логора на Црвеном крсту био је само један од низа повода већ планираног масовног стрељања на Бубњу. Немцима је требало неколико дана да организују стрељање, те се оно вршило 16, 17. и 19. фебруара 1942. године на стратишту Бубањ, о којем ће бити више речи у наредном поглављу. Према сведочењу преживелих логораша, немачки камиони су непрестано долазили. Људи су довођени у групама до ровова и стрељани углавном у потиљак, леђима окренути од убице. Тих фебруарских дана стрељани су Срби, Јевреји и Роми.
Пред расформиравање логора на Црвеном крсту и одлазак Гестапоа из града, стрељана је последња група логораша на месту где су се налазили велики кратери, ископани експлозијом авионске бомбе на северној страни логорског лука. Било је то 14. септембра 1944. године, када је званично логор престао да постоји и када је Гестапо напустио град. Последња група стрељана је 20. септембра 1944. године на Бубњу, када су се на Бубњу угасиле ломаче на којима су спаљивани лешеви који су претходно ископани из јама да би се уништио последњи траг немачких злочина (Озимић 2012).
Данас, на месту логора, налази се Музеј „12. фебруар” који чува оригиналне успомене на заточене логораше уз сталну поставку и музејско вођење. Стратиште Бубањ данас представља извесни спомен-парк као место сећања на стрељане заточенике.
СПОМЕН-ПАРК БУБАЊ
У Нишу су Немци оставили за собом два велика споменика злочина. Први је логор на Црвеном крсту, а други је стратиште на брду Бубањ. Бубањ и логор вечите су истине о страдању нашег народа. Прва стрељања Немци су вршили на Делинском вису, али како се ово место показало непогодним, организовали су стратиште на брду Бубањ. Иако су стрељања вршена свакодневно, највише их је убијено као знак освете за покушај бекства, када је на Бубњу своје животе изгубило око хиљаду људи (Ђорђе Стаменковић 1963).
Током Другог светског рата, Немачки нацисти стрељали су на Бубњу између 10.000 и 12.000 становника Ниша и југоисточне Србије. Број стрељаних процењен је на основу изјава сведока и записа комисије за ратне злочине, која је након ослобођења истраживала догађаје на Бубњу. Описујући ово стравично место, комисија наводи да је овде пронађен велики број ровова дужине од 20 до 50 метара са људским лешевима, као и да је у већини њих постојало по неколико слојева убијених. Нацисти су приликом повлачења успели да униште готово сву документацију о логору и о броју стрељаних на Бубњу. Такође су, месец дана пре напуштања Ниша, откопавали ровове и јаме, палили лешеве и багерима равнали терен, тако да тачан број стрељаних никада није утврђен. Без обзира на то, прича о стратишту у Нишу остала је као сведок једног од најмрачнијих периода људске историје.
За време одвођења затвореника на Бубањ и пред само стрељање, забележени су многи примери пркоса и храбрости пред смрт. Један од инспиративних примера дао је осуђеник који је испред стрељачког вода стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај догађај инспирисао је југословенског вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице који се и данас налази на Бубњу. Овај споменик који симболизује отпор фашизму подигнут је 1963. године и чува сећање на терор и људску патњу (http://visitnis.com/memorijalni-park-bubanj/).
МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ „12. ФЕБРУАР”
Народни музеј у Нишу је свој интензивни и иницијативни рад на прикупљању података, докумената, фотографија и предмета о заточеницима нишког логора и нишких затвора започео одмах након претварања логорске зграде у Меморијални музеј „12. фебруар”. Формирањем одбора за уређивање Меморијалног музеја у логору на Црвеном крсту, 1961. године, покренута је једна широка акција да се бивши нацистички логор конзервира, рестаурира и претвори у музеј посвећен животу, страдањима и борби логораша. На овај начин објекат је требало сачувати за будућа поколења.
Логорски комплекс је откупљен и предат Народном музеју у Нишу да се о њему стара, руководи пословима на уређењу и прикупљању грађе, односно одговарајућег документационог материјала. Рад на прикупљању предмета, докумената и фотографија омогућио је формирање сталне поставке, те је зграда немачко-нацистичког концентрационог логора 12. фебруара 1967. претворена у Меморијални комплекс – Музеј „12. фебруар” (Динчић и сар. 2015).
Још једна од делатности Музеја, огледа се у организовању културних догаћаја ради подизања националне свести у сарадњи са другим организацијама, пре свега ради очувања сећања на логораше заточене у Црвеном крсту. Најзначајнији допринос обележавања пробоја дао је Савез извиђача града Ниша који од 12. фебруара 1962. године обележава бекство логораша маршом под називом Трагом логораша. Тај марш започиње са логорског апел плаца и наставља се путем којим су се логораши кретали након преласка преко логорских жица и завршава се у центру града Ниша пригодним свечаностима. Народни музеј у Нишу је у сарадњи са основним школама на територији града започео такмичења ученика са темом „Живот у логору”и „Бекство 12. фебруара”. У Нишу, булевар поред логорског комплекса носи назив Булевар 12. фебруар, а у самој близини логорског комплекса налази се и насеље Бранко Бјеговић. На тај начин међу становницима Ниша одржава се сећање на људе који су спасавајући сопствене животе извели овај херојски подвиг (Митић 2015).
Нова стална поставка отворена је 12. априла 2013. године у централној логорској згради у три нивоа: у приземљу, на спрату и на поткровљу. У приземном делу логорске зграде опремљене су и уређене три просторије. У првој мањих димензија, изложени су немачки ратни документи о хапшењу и стрељању. Остале собе у приземном делу посвећене су првом пробоју из логора, где су у једној представљене фотографије и имена учесника бекства, док је соба број 12 сачувана оригинално као и онда када су у њој били смештени заточеници.
На спрату је опремљено седам просторија, свака тематски представљена – женска соба, соба интернираца, јеврејска соба, соба другог бекства, соба највећих домаћих и европских логора, соба стрељаних на Бубњу и соба последњег стрељања – док је у поткровљу логорске зграде отворено 20 самица аутентичног изгледа (Динчић и сар. 2015).
Поред неких самица, истакнути су и натписи логораша који су пронађени на зидовима, гредама, вратима, док се у неким самицама и даље налази бодљикава жица. У моменту када се нађете на поткровљу логора, осетите тескобу, тежак ваздух и немерљиву жалост за особама које су оставиле своје животе управо на тим жицама посматрајући по последњи пут своје парче неба.
Као окамењено сећање на жртве нишког логора, стоји овај Меморијални музеј, али приликом устоличавања националне свести поставља се питање да ли носе довољно јаку поруку о страдању српског народа. Да ли су имена побројана у соби посвећеној стрељанима на Бубњу довољна да запамтимо ко су биле наше жртве у моменту када су њихови животи угушени?
БИБЛИОГРАФИЈА
Груден, И. (2016). Интернирци нишког логора у Матхаузену. Ниш: Народни музеј Ниш. Груден, И., и О. Озимић, (2017). Нишки Јевреји у логору Сајмиште. Ниш: Народни музеј Ниш.
Динчић, А., И. Груден, и И. Митић, (2015). Рад на презентацији меморијалног комплекса
„12. фебруар” и његових збирки од 1967. до 2014. године. Лесковачки зборник, бр. 55, 291–303. ISSN 0459–1070.
Митић, И. (2015). Бекства из концентрационог логора на Црвеном крсту. Ниш: Народни музеј Ниш.
Озимић, Н. (2014). Јевреји у логору на Црвеном крсту. Ниш: Народни музеј Ниш. Озимић, Н. (2012). Логор на Црвеном крсту. Ниш: Народни музеј Ниш.
