Логор Бањица

АУТОРКА: Јелена Станковић

Апстракт:

Логор Бањица формиран је на лето, јула 1941. године. Нешто касније, у сутеренске просторије бившег 18. пешадијског пука спроведене су прве групе ухапшеника. Та зграда у нешто измењеном облику постоји и данас и адаптирана је после рата за Интендaнтску војну академију. У дворишту зграде налази се и Музеј бањичког логора који је отворен за све посетиоце у којем се могу видети оригинални предмети логораша који верно чувају сећање на бивше затворенике овог логора.

Кључне речи: Бањица, концентрациони логор, Други светски рат, окупација, музеј

Не ради се о томе шта су од нас учинили, него о томе шта ми правимо од тога што су нам учинили.

Сартр

Те давне 1941. године донета је одлука о формирању још једног логора на територији Србије. Логор на Бањици по својој конструкцији подсећао је на неко утврђење. За оне који би случајно туда прошли, могао је личити и на неки објекат од изузетне важности за добробит државе. Ипак, био је место мучења, страдања и заробљеништва. Као и сваки други логор, мирисао је на мемлу и смрт. Уз минималне оброке и не тако љубазну послугу, логор Бањица се није умногоме разликовао од других логора у којима су људи бивали мучени сатима, па чак и данима. Данас, ушавши у музеј бањичког логора, можете видети старе кревете на којима су логораши спавали и сањали о слободи. Можете чак видети и дечје чарапице и по коју књигу. Културни живот у бањичком логору се изузетно неговао – скретање мисли од свакодневнице, од сигурне смрти. Такође, у Улици генерала Павла Јуришића Штурма, уска трака калдрме која иде по средини горњег дела те улице представља обележје посвећено страдалницима нацистичког логора Бањица, којим су логораши сваког дана спровођени од капија логора до камиона који би их потом одвео на Јајинце. И поред лепог примера примене културе сећања, сећање није заживело у оној мери у којој би требало, како људи који пролазе тим путем не би још једном критиковали управу због недовршене улице.

Логор на Бањици је био још један од логора на територији Београда, односно још један на територији окупиране Србије. Формалну одлуку о формирању логора донели су немачки командант Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији, а спровео ју је својим подручним органима Драгомир Јовановић. У послове формирања бањичког логора најдиректније је био укључен Турнеров заменик др Георг Кисел, коме је директно био подређен шеф српске безбедности Дргомир Јовановић. У историографији за датум оснивања логора помиње се 5. јул 1941. године, али је за заточенике свакако важнији 9. јул 1941. године, када су кроз сутеренске просторије бившег 18. пешадијског пука спроведене прве групе ухапшеника. Та зграда, у нешто измењеном облику постоји и данас и адаптирана је после рата за Интендантску војну академију. Неколико просторија је прилагођено за смештање бањичког логора (Беговић 1989).

Када су пристигли први заточеници, решетке су биле постављене само на једној већој соби у сутерену. Радови на постављању решетака на прозорима осталих соба, изградња масивних врата са гвозденим полугама и катанцима и металних преграда између ходника и холова, били су још у току. Прва два месеца логорска зграда била је окружена бодљикавом жицом. Почетком септембра ископани су темељи за подизање зида и стражарница. Зидарски зидови завршени су за само месец дана. Изграђен је зид висине до пет метара у облику петоугаоника и пет осетно виших купола по угловима, на које су одмах постављени митраљези. С њих су даноноћно мотрили стражари на логорски круг и прилазе згради. Свака соба је имала свој број и добила је одређену намену. У неким собама су се налазили само кривци које је хапсио Гестапо, у другим само логораши које је ислеђивала Специјална полиција. Како је дошло до поделе логора између Гестапоа и Специјалне полиције, описао је Драгомир Јовановић у записничком саслушању пред истражним органима после рата рекавши да су једног дана Немци из Гестапоа дошли и одредили да једна трећина логора припадне српској управи, а остало су узели за своје затворенике (Беговић 1989). Као два команданта бањичког логора која су најдуже била на функцији били су Фридрих Вили, некадашњи берлински полицајац и Петер Кригер, Фолксдојчер из Црвенке. По својим садистичким и експерименталним методама упамћен је доктор Херберт Јунг. На челу шефа логора на Бањици био је постављен Светозар Вујковић и његов помоћник Ђорђе Космајац.

Када је бањички логор коначно био завршен и напуњен заточеницима из свих крајева Србије, па и изван њених територија, подсећао је са својим петометарским зидом у куполама са стражарницима на неко утврђење. Тај утисак су допуњавали рефлектори, чији су снопови ноћу шарали логорским кругом, прелетали преко прозора с решеткама, задржавали се на излазној капији од гвожђем оковане храстовине. Иза решетака било је увек светло. Сијалице се нису смеле гасити. Тако је окупатор нехотице ипак учинио од логора на Бањици својеврстан симбол: буктињу слободољуба која се не гаси.

После прве непријатељске офанзиве наступио је период с изузетно великим приливом заточеника на Бањици. Затвори су били предсобље логора. Мучење у затворима било је претходница касније судбине заточеника. Постојали су затвори на Обилићевом венцу као и у Ђушиној улици. Ћелије су у затворима биле мале, тесне и скучене, те је могло стати троје или четворо људи, али неретко их је било и десетак на тако малом простору. Храњени су мизерно, чорбом од купуса или таране, а њихови убоји и ране били су загнојени (Беговић 1989). Међусобно су превијали ране и храбрили се да истрају. По свему судећи, кад би били пребачени у логор на Бањици, ситуација би била иста. Ипак, у затворима су трпели више болова и добијали више батина, те би касније пребацивање у логор дошло као олакшање. После завршеног испитивања у затворима, пребацивани су у логор на Бањици. Обично су транспортовани великим камионима „марицама” уз обавезну пратњу.

Према делима за која су окривљени, заточеници бањичког логора могу се разврстати у две основне групе: на политичке кривце и криминалце ухапшене по разним основама. Прву групу су чинили предратни кривци, активни борци и сарадници народноослободилачког покрета, борци сталних војних јединица и покрета отпора, присталице равногорског покрета и велики број поштених родољуба који се нису мирили са окупацијом, као и масони. Такође је кроз логор прошло неколико стотина Јевреја и Рома. Колико је заточеника тачно прошло кроз логор тешко је утврдити, али је у периоду од 9. јула 1941. године до 2. октобра 1944. године (дан касније логор је расформиран) уписано 23.637 лица. Већина заточеника у логору били су мушкарци, а у женским собама поред ухапшених жена које су коришћене као таоци, било је и криминалки и проститутки (Беговић 1989). Структура заточеника у бањичком логору приказана је у наредној табели.

Мирис бањичке мемле осетило је преко 1000 непунолетних лица који нису дочекали ослобађање из логора. Међу заточеницима, налазило се и доста деце и одојчади, пре свега зато што су жене довођене бремените или са децом јер нису имале коме да их оставе на чување (Беговић 1989).

Одмазде и геноцид су заправо били разлози за отварање и постојање логора на Бањици. Први доказ за геноцид се може извући из чињенице о броју убијене деце и одојчади, а други доказ стоји у наредби „100 за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног”. Основни циљ постојања бањичког логора може се описно представити и као „узимање данка у крви за немачке одмазде”.

Друга окупацијска година била је у логору на Бањици најтежа и по броју спроведених заточеника и по масовности стрељања и по изнуравању глађу. Била је то година у којој су силе фашистичког троугла Берлин–Рим–Токио биле на врхунцу моћи. После повлачења главнине народноослободилачке војске из западне Србије у Санџак и Босну, завладао је терор под руководством А. Мајснера. Те 1942. године кроз бањички логор прошло је близу 6000 затвореника. Убрзо су затвореници схватили да логор на Бањици није само кућа умирања, већ борбено поприште на коме се отпором у свакој појави малодушности најавио беспоштедан рат терору, на коме се свесно гинуло, на коме борбени морал није сплашњавао, већ јачао добро смишљеним акцијама да се догори достојанствено, а док се не догори, да се не животари погнуте главе (Беговић 1989).

Откако су почели да трпе пораз за поразом и да са стрепњом очекују коначан исход рата, немачки главари и војне старешине Трећег рајха настоје да уклоне трагове почињених злочина. Првобитно се разматрало о стварању крематоријума у Србији, међутим како је то била скупа инвестиција за тада већ ослабљену Немачку, долази се до примене јефтинијег поступка, односно спаљивања лешева у масовним гробницама. Већ од 6. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године даноноћно букте огромне ломаче у Јајинцима. По свој околини се све то време ширио тежак задах трулежи и спрженог меса. Пошто су радници на овом ужасном послу морали да броје лешеве, према сведоцима спаљено је 68.000 лешева док су били на раду, а остало је 14.000 лешева неспаљено. После спаљивања, и сами радници на овом послу стрељани су и спаљени када на Јајинцима престају да горе ломаче.

Преостали затвореници у логору на Бањици транспортовани су у друге радне логоре у унутрашњости, али углавном Матхаузен, Аушвиц, Дахау, као и у логоре у Норвешкој. Већ 3. октобра 1944. године, командант Вујковић наређује да се пусте сви преостали заточеници осим криваца I категорије, који су такође пуштени на слободу након ослобођења логора. Коначно, 4. октобра 1944. године, бањички логор је празан. Из мрачних просторија у подруму и на спратовима није више допирао ниједан глас. Тешке полуге на вратима, иза којих су вребали понори искушења, али текле и плиме надахнуте вере у будућност, лежале су разбацане по ходницима. Капија на петометарском зиду остала је откључана (Беговић 1989).

КУЛТУРНИ ЖИВОТ У ЛОГОРУ НА БАЊИЦИ

Политичка и културна делатност бањичких заточеника биле су нераздвојно повезане, јер су служиле истом основном циљу: јачању морала и подизању свести. Још једна заједничка нит повезује политичку и културну делатност – средства рада, односно њихов недостатак нагонио је заточенике да се ослањају првенствено на своју меморију. Форме деловања биле су различите: од препричавања литерарних дела и предавања из разних научних дисциплина, зависно од састава људства у појединим собама, рецитовања запамћених стихова, најчешће родољубивих и револуционарних, састављања „врабаца”, кратких сатиричних строфа са васпитно-политичком садржином, до организовања и певања борбених песама. Наиме, у вечерњим предасима бањички заточеници су налазили начина да импровизују собне позорнице и да на њима приређују скечеве, па и неко озбиљније сценско дело када су за њега имали пригодног материјала и унутрашњих снага за извођење. Тренуци такве раздраганости нису били чести због прозивки и одвођења на стратишта. Но, ни у тим тренуцима није се остајало без одговора. После поште палим друговима понекад се запевушило или су рецитовани потресни родољубиви и револуционарни стихови, који су у логорском амбијенту добијали посебне призвуке.

Улога појединаца била је велика у анимирању културног живота. Бивше заточенице собе број 13, на пример, тврде да је културни рад знатно унапредила Клаудија Зухина, новинарка. Казивала је радо стихове Јесењина и препричавала садржај руских филмова који пре рата нису били виђени у Београду, па су били посебно атрактивни. Када је у логору почело успешније кријумчарење књига, приступило се још озбиљнијем учењу улога и за такве драме као што су Мати чешког писца Карла Чапека (играна у „тридесетосмици”), Сремчева Зона Замфирова и Ивкова слава (игране у „шездесетшестици”), казивани су одломци Његошевог Горског вијенца, затим Тристан и Изолда (у „тридесетседмици”) и слично.

Ипак су логорске приредбе с више учесника и разноврснијим програмом биле најраширенији вид културног рада и најомиљенија разонода бањичких заточеника. Оне су биле својеврстан вентил за проветравање тамничке чамотиње и безнађа. Посебно место у том склопу на прелазу из 1941. у 1942. годину имала је својеврсна приредба, која се условно може назвати маскенбал. Тај назив су јој, заправо, дале саме заточенице из собе број 16. Маскенбал је осмишљен и повезан са стварношћу, ситуиран у логорски амбијент. Било је и професионалних глумаца чији се наступ ишчекивао с посебном знатижељом. Међу њима је била Роса Ћелић. Она на овај начин описује своје доживљаје на бањичкој позорници:

„[…] Ја се наслоним на зид, око мене се окупи много жена и ја им играм разне улоге. Оне се тада са мном смеју и са мном плачу. Забораве на Вујковића и Кригера. Они више нису имали над нама никакву моћ… Захвална сам природи што ми је дала дар за глуму, јер сам у логору применила на најбољи начин то своје умеће и користила другарицама. До тада нисмо биле свесне колико је позориште јако, колико је свака реч снажна и колико глумац може да делује на психу људи… Играла сам ’Мајку Југовића’. Поновила се историја Косова. Мајку Југовића поистоветила сам са свим мајкама, а нисам ни знала да сам тада већ била изгубила сина који се налазио у партизанима. Говорила сам, дакле, несвесно и о себи и о свом страдању” (Беговић 1989).

ДЕЛАТНОСТ МУЗЕЈА БАЊИЧКОГ ЛОГОРА

Музеј Бањичког логора посвећен је успомени на заточенике и жртве нацистичког концентрационог логора из Другог светског рата. Прва поставка, у ограниченом простору, отворена је 1969. године. Нова концепција реализована је 1983. на приближно 450 м², а због нових истраживачких резултата 2001. године представљена је измењена и допуњена поставка Музеја Бањичког логора. Документарна грађа, плакати и фотографије, уз велику макету логорског комплекса, чине оквир у који се уклапају сачувани лични предмети, оригинални цртежи, скице и ручни радови логораша. Посетиоцима је на овом простору представљено 400 експоната. Посебно се издваја меморијална сала у којoj je реконструисан амбијент логорашке собе.

У Mузеју Бањичког логора постављена је и макета логора где се може видети како је оригинално изледало ово мучилиште. На макети логора се јасно виде зграде и њихова намена, и то по следећем редоследу: спољашња капија, унутрашња капија, стан Светозара Вујковића, зид са стражарским кулама, зграда логора, барака за прање веша, помоћни логорски објекат, бараке, грудобран за стрељање, вешала.

Према условима Завода, а по пројекту дипломираног инжењера архитектуре Слободана Николића, 1982. године уређена је улазна партија објекта и унутрашњост Музеја Бањичког логора. Сам приступни правац са улазном капијом замишљен је као део укупног меморијалног комплекса који својим архитектонским просторним концептом асоцира и симболизује појам и хероику бањичког логора. У архитектонској обради овог просторног волумена коришћене су симболичне материјализације елемената простора, зид и гвоздене решетке.

Унутрашњост Музеја састоји се од просторије која је реконструисана према познатим елементима и сећањима преживелих са зидним површинама обрађеним према аутентичном стању. У другој просторији у хоризонталним и вертикалним витринама, као и на зидовима, изложене су материјална заоставштина и макета логора. Због многоструких вредности бањички логор је утврђен за културно добро – споменик културе.

БИБЛИОГРАФИЈА

Беговић, С. (1989). Логор Бањица 1941–1944, књига 1.Београд: Институт за савремену историју.

Беговић, С. (1989). Логор Бањица 1941–1944, књига 2. Београд:Институт за савремену историју.

Share on Facebook

Tweet

Follow us