Зна се да су сва најважнија питања о суштини човековог битисања постављена у руској класичној књижевности и да су у тој истој књижевности дати и одговори на та питања. Високи домет руске класичне литературе је ван сваке сумње, па те позивам, драги читаоче, да се сетимо и једног великана који је постављао и давао одговоре. То је баснописац Иван Крилов. Сећате га се из основне школе, сигурна сам, али о њему нешто касније.
Сада бих о једном удружењу које судећи по изјавама, себе назива патриотским и антифашистичким. Брину се о менталном здрављу свог народа, прозивају „кривце” који то ментално здравље кажем свог народа – нарушавају.
Редослед потеза је следећи: гласило „021” – објављује фотографију младића чија се маска у овом тексту назива „одевним предметом” (Узгред, одевни предмет се или „облачи”, или, да простите „навлачи”, а маска се „ставља”). Да ли је маска њима ипак одевни предмет јавности је непознато.
Оно што је познато је да је та фотографија са „одевним предметом” и нацистичким симболом била и на званичној страници Архива. Истина је и да је уклоњена. И? Шта даље!
Јавља се удружење ЛСВ:
Господа, ни мање ни више не траже одговорност од младића који носи маску, него траже одговорност од оних који маску нису видели, а на фотографији су је превидели, што се ипак дешава. Фотографија није злонамерно постављена.
Постављају се логична питања:
Да ли је патриотско удружење „ЛСВ” дошло на отварање изложбе, или, да ли су је званично посетили, да ли је „021” медијски директно преносила овај племенити патриотски и антифашистички догађај?
Да ли је ико од ових извештача патриотских душебрижника дошао да чује племенито обраћање директора Архива Војводине, др Небојше Кузмановића, и потресно обраћање кустоса Љиљане Дожић?
Да ли је ико од њих најпре разговарао са ова два човека од којих они „траже одговорност”?! То налаже основна новинарска етика. Да их барем приупитају да ли су се они загледали у ту фотографију.
Наравно, одговор је: нису никог из Архива контактирали.
Али су они „узнемирени”, јер је момак са маском стајао у првом реду и како то да до ово двоје од којих се „тражи одговорност” нису гледали баш у знак на маски? (Очигледно је да је нису могли видети јер је знак био на десној страни, а они на левој). Док су директор Архива и кустос говорили младима о важности оваквих изложби изазвано је друго позитивно „узнемирење” код омладине да размишља и усваја културу сећања и памћења.
Биће најпре да „021” и удружењу ЛСВ тешко пада што је Архив Војводине на челу са др Небојшом Кузмановићем постао својеврстан научно-културни центар и место међународне сарадње, што свакако доприноси подизању угледа града Новог Сада, Покрајине Војводине и Републике Србије и ван граница наше земље. Да није тако „браћа по антифашизму” би ТРЕБАЛО ДА БУДУ ПРЕСРЕЋНИ што се отварају и СВАКОДНЕВНО ИЗНОСЕ У ЈАВНОСТ документи који су таворили скоро цео век у меандру заборава, документи-сведочанства злочина над тим истим народом о коме они тако брину.
Управо они као чувари антифашизма би требало да захтевају од надлежних да се директор Архива Војводине, др Небојша кузмановић, награди највишим државним одликовањима за свој подухват!
Али не! Они га, о гле чуда! позивају на одговорност!
Грађани Новог Сада, нарочито потомци жртава Рације, коначно треба да позову на одговорност „ЛСВ” што то што сада ради др Небојша Кузмановић, није урађено када су они били на власти, такође и „021”, што их због тог нерада или не дај Боже немања жеље за објављивањем – нису као патриотско и антифашистичко гласило критиковали, прозивали, или барем опомињали.
Грађани Новог Сада траже од ЛСВ и „021” одговорност и извињење за нерад и нехат!!!
А што се младића са маском тиче – сигурна сам да има родитеље. Ако је малолетан, треба, како закон налаже, разговарати са родитељима, ако је пунолетан, треба га позвати на разговор лично. Све тихо и без буке, по закону. Не може директор школе и архива бити одговоран за оно што нису видели. Ако су превидели фотографију, они су је и склонили! Прича је завршена за јавност, а колектив Архива ће се сам најбоље разабрати по том питању и већој пажњи за постављене фотографије.
Тиме свакако нису задовољни душебрижници – чувари антифашистичког мишљења! Знак на маски није примећен и сав труд Архива Војводине по мишљењу осведочених антифашиста „021” и удружења ЛСВ, пада у воду, јер их је то узнемирило.
Душебрижници-антифашисти из „021” и ЛСВ – да сте били на тој изложби не би вам пало на памет да погледате ни у чију маску, јер је изложба потресно сведочанство злочина-геноцида извршеног над српским и јеврејским народом.
Ваша изјава и ваша „тражења одговорности” је својеврсно гажење преко лешева, јер жртве о којима говори изложба за вас у свему овоме нису битне. Битна је измишљена и силом надувана сензација, а све у покушају да са своје политичке чапре, састружете лишај лицемерја који приписујете другом.
Како би рекао наш народ „Не пада снег да покрије брег, него да свака звер покаже свој траг”. Па су тако по том снегу почели да чепају „021” и „ЛСВ”.
Рекла бих „цар је го”, али не могу да вређам именицу цар, нити да свог читаоца доводим у стање визуелног шока при замисли њихове голотиње. Најпре ће бити да су данашњем народу, омладини посебно, „021” и „ЛСВ” смешни „ко биоскоп о диносаурусима”, јер ако онај, који је 2002. године отрчао у Загреб, у дворану Ватрослав Лисински на концерт под називом „Сријем Хрватској”, ако тај каже да је сада забринут и „узнемирен” због оног што наводи као разлог своје узнемирености, онда је господин „цинизам” отишао на годишњи одмор, где може да се мирно одмара, јер има достојног заменика: поменуто удружење и поменути медиј.
Председик удружења ЛСВ и посетилац концерта „Сријем Хрватској” (о другим црним бисерима упућеним на адресу српског народа, да не говоримо) обележен је као мајстор обртања смисла, замене теза, тешко подноси што Војводина, па ни Архив Војводине више није, нити ће (за њих авај!) икад више, бити њихова прћија. ВОЈВОДИНА која је својевремено добила аутономију, не да би се вратила у самртнички загрљај Аустро-Угарске, ОСТАЛА ЈЕ У СВОЈОЈ МАТИЧНОЈ ЗЕМЉИ СРБИЈИ.
Господа из „Сријем Хрватској” се са том чињеницом не могу помирити и морамо их разумети. Није њима лако! Они су у фази политичког одумирања, али још увек покушавају да направе неки трзај.
Траже сензације и додатно узбуђење.
Узбуђење, драги читаоче, нарочито оно природно је углавном здрава појава која доводи до релаксације и задовољства, али силом изазвано узбуђење, ствара сталну напетост и пренапетост која прелази у јак стрес и не доводи ни до чега доброг, смета човеку да се опусти, да види оно што треба, да се окрене ономе што је свакоме видљиво.
О томе да човек не види најкрупнију и најважнију ствар пише у својим баснама генијални Иван Крилов. Тако у једној под насловом „Знатижељник”: Срела се два пријатеља. Један каже као је био у „Кунсткамери” (музеј необичних предмета и бића у санкт-Петербургу) и тамо видео свакаква чуда, најситније бубице, најмање лептириће, бубамаре мале као врх чиоде, најситнје буба швабе, мушице… Друг ће га упитати: – А јеси ли видео слона? – Нисам га приметио, рече „радозналац”.
Шта рећи! Тако стоје ствари, драги пријатељи!
Не треба се чудити! Не може диносаурус да види слона!
Једноставно су у различитим епохама.
Овај текст ћу ипак завршити једном молбом Архиву Војводине: Молим вас продужите изложбу још барем две недеље. Позивајте ђаке, не само из Новог Сада него и из околине, а можда наврате и антифашисти из „021” и удружења ЛСВ и прогледају!
Проф. Радојка Тмушић Степанов
