Спомен-парк Слободиште

АУТОРКА: Јелена Станковић

Апстракт:

Недовршена зграда Казненог затвора у Крушевцу у децембру 1941. године преуређена је у сврху организовања логора за таоце и неистомишљенике тог времена. У логору су били заточени устаници из Априлског рата, особе осумњичене за сарадњу са Народноослободилачким покретом, а било је Јевреја и Рома у самом логору. Најтрагичнији дани у логору дошли су крајем месеца јуна 1943. године када страда на стотине људи. Данас је ово место страдања на Багдали претворено у Спомен-парк „Слободиште” и има сврху подстицања и очувања сећања на догађаје из Другог светског рата.

Кључне речи: Слободиште, Крушевац, Багдала, Други светски рат, логор

„Хлеб и слобода” пише на једном од споменика у Спомен-парку „Слободиште”. Ако је за нас данас слобода да можемо да бирамо без икаквих стега и оквира, шта је значила реч „слобода” за ондашње логораше? Да ли је то било парче неба, векна топлог хлеба или кућни праг? На том примеру видимо колико се појам слободе мења у зависности од потреба, од стања у којем се налазимо, до простора у којем обитавамо. Узимајући у обзир да се на простору Спомен-парка „Слободиште” у току Другог светског рата налазио казнени затвор, а касније логор, име самог парка можда носи известан значај који се односи на страдалнике. Можда је њихов бег у слободу заправо био пут до смрти. Слобода од мучења, батинања, глади и затвореног простора. Овај спомен-парк са бројим споменицима сведочи о смелости, неустрашивости и храброј погибији заточених који и дан-данас своја крила шире над овим пределом, баш као и споменици у Долини поште.

У непосредној близини Крушевца под Багдалом (данас Спомен-парк „Слободиште”), почетком децембра 1941. године окупациона војска је основала логор за политичке затворенике из крушевачког краја. Недовршену зграду Казненог завода они су преуредили и адаптирали у мучионицу и фабрику смрти. Хиљаде недужних грађана Крушевца, сељака из околних места, жена и деце зверски је мучено и убијено у овом логору. Крушевачки логор био је само један од логора на територији Србије у којем су даноноћно мучени и убијани затвореници. Данас се на том месту налази један од најмонументалнијих споменика посвећеним жртвама које је крушевачки крај дао за слободу.

Настанак крушевачког логора се по свом настанку разликује од организовања других логора на територији Србије, јер је он настао нешто касније. Пут настајања, као и за све друге логоре у Србији, почео је бомбама и рафалима које су 6. априла 1941. године, на дан објаве рата, немачки бомбардери и јуришни ловци сручили на војну фабрику „Обилићево” на периферији Крушевца. Већ 13. априла, седам дана пре објаве рата, немачке трупе су ушле у Крушевац и окупирале га. Крушевац је постао седиште Крајскомандатуре, највише окупационе војне управе за округ, која је формирана истог дана када је и град окупиран. Хапшења су почела одмах по доласку окупатора. Нека лица су хапшена код куће, нека на улици, а један број је успео да се склони. Након бројних хапшења које је спровела окупаторска војска, донета је одлука о формирању логора. Још у време затварања талаца, показало се да затвори који постоје у Крушевцу нису довољни да приме затворенике, стога се доноси одлука о формирању логора. Не може се утврдити тачан датум доношења одлуке о основању логора, али судећи по радовима на адаптацији Казненог завода, тај датум се везује за почетак децембра 1941. године (Милосављевић 1969).

По свему судећи, ова зграда била је погодна за организовање логора. Зграда се налазила на око два километра од града, између Багдалске косе и друма. Изградња саме зграде где је био смештен логор започета је 1935. године, а пројектом је било предвиђено и подизање неколико зграда, међутим, то у то време није довршено. Радови на довршењу и адаптацији зграде започети су одмах. Услед наиласка зиме радови су прекинути, па су настављени марта 1942. године. Ћелије су се налазиле на левој и десној страни од степеништа унутар саме зграде. Било их је око 25. Опремљене су просторије за стражу и истрагу. На другом спрату налазила се иследничка соба, а на крају ходника соба за мучење и батинање. Не зна се тачан број затвореничких соба, али се верује да их је са ћелијама било 80. Око зграде је подигнут оградни зид, али није са свих страна окруживао зграду, већ је ишао од предњих ивица зграде према друму и паралелно са друмом. Од друма је водила широка калдрмисана стаза до капије и даље од улазних врата. И зграда, и зид капије, и врата и прозори, све је било обојено тамносивом бојом. У логору су били заточени устаници из Априлског рата, особе осумњичене за сарадњу са Народноослободилачким покретом, а било је Јевреја и Рома у самом логору. Логор је почео да ради крајем априла месеца исте године (Милосављевић 1969).

У мају, јуну и јулу хапшења су се наставила и логор се брзо пунио. После кратког саслушавања у затворима у граду, за које су била спроведена прва саслушања затвореника, већина њих је пребачена у логор. Предстојништво полиције имало је на располагању један мањи стари аутобус зелене боје који је служио за ту сврху. Затвореницима су везивали руке конопцем или жицом, а затим их трпали у камион и возили у логор. Када би испред логора шофер почео да труби да му отворе капију, за затворенике у логору је то био знак да долазе нови „становници”. И док су стражари кудикамо били добри са затвореницима, дотле је командант логора био најстрожи и најревноснији, посебно у присуству Специјалне полиције. Батинања у затвору су знала да трају и по неколико дана. У каснијим исказима након завршетка рата, један од преживелих затвореника рекао је да су сви имали утисак да је зграда намерно била саграђена да буде акустична, не би ли сви чули батинање и кукање (Милосављевић 1969).

Постојао је утврђени час „одмора”. Затвореници су сваког дана у 10 часова пре подне излазили у групама од по 20 до 30 у двориште. Пошто се у логору углавном седело и лежало, највише времена су затвореници проводили у разговорима. О исхрани затвореника су се бринуле њихове породице. Два пута недељно била је дозвољена посета. Родитељи и рођаци долазили су до капије логора, да предају храну и веш, а било је и дана за посету заточеника и то је представљало посебан тренутак за живот логораша. У собама није било кревета, спавало се на дрвеном патосу, а понегде се могла наћи и слама. Помисао на бекство, и поред веома тешких услова, била је често присутна у разговорима затвореника. Ипак, до организовања неког већег бекства није дошло. Судбина заточеника била је различита и неочекивана. Док су се надали да ће неки бити стрељани или послати у друге концентрационе логоре у Србији, доста њих је пре или касније пуштено из логора.

Након неуспешног напада на логор крајем октобра 1942. године, појачано је обезбеђење и тада готово да креће почетак новог поглавља у животу крушевачког логора. Под све већим притиском пораза које је немачка војска почела да трпи, донета је одлука о потпуном уништењу Народноослободилачког покрета. Тада логор добија нову управу, немачку управу, а бугарска јединица обезбеђује логор. Нова управа је завела нов режим, строжи него пређашњи. Око логора је постало све пусто. Користили су нови камион за допремање затвореника, а судбина зеленог камиона остала је непозната. Формиран је и одељак Гестапоа у крушевачком крају. Крајем 1942. године почеле су озбиљне одмазде од стране окупационе силе над затвореницима у логору. Иза зграде логора, на некадашњем војничком стрелишту, Немци су почели да стрељају затворенике. Логор је постао кућа смрти. Нови затвореници су довођени, већ затворени стрељани и таква ситуација се наставила све до лета. Најтрагичнији дани у логору дошли су крајем месеца јуна 1943. године.

Око 20. јуна изненада у логор су стигле нове бугарске и немачке јединице. Настанили су се и гестаповци. А онда су у логор довођени људи од јутра до мрака, највише сељака. Близу 500 људи је затворено у логор. Окупатор је спремао крупну одмазду због вести о погибији неколицине Немаца код села Ћелије. Који дан пре саме одмазде почело је копање велике јаме. За дан одмазде одређен је најсветији дан у српкој историји, 28. јун, Видовдан. Ипак, по молби недићевске владе, одмазда је одложена за 29. јун. Стрељање је почело око 3 сата пред зору. Немци су изводили затворенике по спратовима и ходницима почев од приземља, и док су прозивали затворенике за стрељање и свлачили их, иза зграде трештала је пуцњава. Према саопштењу А. Мајснера, у Крушевцу је тог дана стрељано 324 особе. Након тога, логор постепено почиње да губи своју функцију, да би приликом повлачења немачке управе 1944. године потпуно престао да постоји (Милосављевић 1969).

Логор је срушен 1949. године, а на његовом месту изграђен је Спомен-парк „Слободиште” на површини од 10 ha. Одлуку о изградњи споменичког комплекса донео је Сабор општине Крушевац 1964. године. Споменик је пројектовао и реализовао архитекта Богдан Богдановић. Од тада па све до политичких промена 2000. године, за Меморијални комплекс „Слободиште” везују се „Свечаности слободе”, највећа историјска и културно-уметничка манифестација у граду, која је почињала 28. јуна, на Видовдан, и трајала до 7. јула, Дана бораца. Њено место заузима нова културна манифестација „Видовдан”, а главни програм се сели из амфитеатра „Слободишта” на друге локације у граду. Богдан Богдановић објаснио је своје дело речима: „Као градитељ дужан сам да вас приведем самом споменику. Видели сте, не примећујемо га из даљине. Има ствари које не треба гледати из даљине, у њих се понире. Рекао бих да и ову грађевину ваља прибројати таквима. Човека ваља увести у средиште, препустити га у свет облика, у које мора да зађе, кроз које ће да прође, са којима мора нехотично да се поистовети. Само тако разумеће их”.

У средиште / централни део парка, улази се из Предворја са хумкама, кроз кружну Капију сунца. Стаза затим води поред Долине живих (дворана – амфитеатар са позорницом) до Долине поште (светилиште). На хумкама, као и на бедему изнад Долине поште, налазе се пламеници. Суштински елемент и повод изградње комплекса представља Стратиште које се налази уз бок амфитеатрима и обележено је спомен-плочом и крстом.

У луку са Капијом сунца, са обе стране улаза налази се по једна хумка. Свечани кружни улаз у централни део споменика. „Ова кружна капија, тај прастари мотив неолитских светилишта. Зашто је баш круг одабран? Одговорићу једноставно. Кажу они који то боље знају од мене да је круг једна од првих апстракција човекових, прва потврда његовог разума и његове снаге уопштавања. Кажу круга у природи нема уколико се не присетимо да је над нама вечити круг сунца. Давно још човек је посегнуо за овим знаком јер је у њему осетио нешто апсолутно и супериорно. Тај прадавни знак, та асоцијација на сунчани котур, то обележава и ову нашу капију” – Б. Богдановић.

Капија Сунца на улазу у Спомен-парку „Слободиште” (Извор: Јелена Станковић, 2019)

Долина поште – У средишту амфитеатра „Долине поште” смештено је јато од 12 камених птица које стреме ка небу, а на улазу је кружни камен с натписом Под овим небом, човече, усправи се. „То место за нас названо ’Долином’ без сумње је светилиште или, да останемо у античким мерама, то је и пророчиште, оракулум Пророчиште казује будућност. Подсећа језовито на ону тајну коју сви знају и изнова хоће да је чују. Живот је неуништив казује пророчиште” – Б. Богдановић.

„Долина поште” (Извор: Јелена Станковић, 2019)

Долина живих – Саграђена у облику травног амфитеатра, „Долина живих” просторно заузима највећи део „Слободишта”. У његовом подножју налази се полукружна сцена испод које су улаз/излаз и просторије за припрему извођача. Током трајања Свечаности слободе, овде су се постављала импровизована седишта за више од десет хиљада гледалаца. Данас, на косини амфитеатра, повремено се могу видети излетници, а ободи оба амфитеатра користе се као стазе за трчање.

„Долина живих” (Извор: Јелена Станковић, 2019)

Између две долине, на бедему друге, стоји стари воденични камен с натписом „Хлеб и слобода; Исус у нама”.

Дом Слободишта – Овај, касније придодат објекат, настао је 1978. године као резултат сарадње аутора споменика са архитектом Светиславом Живићем из Крушевца. Изграђен је од бетона прекривеног земљом, стилски пратећи постојеће елементе, у облику полукружне хумке.