АУТОР: Радован Сремац
Апстракт
Након спровођења сарајевских Јевреја у Јасеновац, одређен број деце је остао у ђаковачком логору, да би убрзо били распоређени у јеврејске породице из оближњих места. Такав је био случај са браћом Леви које је усташка власт доделила породици Винтерниц из Илока. Захваљујући познанству са српском породицом Јовановић из Шида, један брат је успе да побегне из транспорта за логор и преживи рат.
Кључне речи: Шид, Јевреји, Срби, Холокауст, Праведник међу народима
Ваљда ни једна година није била толико крвава за Шид за његових 250 година постојања колико 1942. Тог лета кроз центар Шида, једна за другом, прошле су колоне Рома/Цигана, Јевреја, а на крају Срба. И као да није било довољно да Шиђани прате своје најдраже, своје пријатеље и комшије, него су главним шидским шором до железничке станице мало-мало пролазиле и колоне из других места. Тако је било и крајем јула 1942. године, када је кроз Шид у колони прошло на стотине Јевреја из Илочког среза. Али, да се вратимо мало уназад.
Убрзо након окупације априла 1941. године, дотадашњи симбол међурелигијског и међунационалног суживота, Сарајево, постао је симбол мржње и страдања. Након појединачних и групних напада и одвођења у непознато, око 3000 сарајевских Јевреја је спроведено у ђаковачки логор. Међу њима је била и породица Јицака и Луне Леви, са децом Олгом (17), Калмијем (15), Естером (13), Кларом (11), Аврамом (9) и Давидом (7). Имали су и сина Морица који је у двадесетој години убијен у Сарајеву 1942. године, и Даниела који је спроведен у радни логор одакле је побегао и придружио се партизанима. У време спровођења ђаковачких логораша у Јасеновац, издвојен је одређен број деце која су остала још неко време у Ђакову, а потом одведена у Илок. Тамо су распоређени по јеврејским породицама. Међу том децом била су и два брата из породице Леви, додељени на чување породици Александра Шандора Винтерница.
Винтерници су пореклом били румунски Јевреји. Александар је рођен у граду Сату Маре 1895. године, а након венчања са сремицом Регином Штерн 1922. године настанио се у Илоку. Они су поред својих осморо деце (Бењаним Волф, Елиесер, Хани, Рохл, Естер, Ципора Зелда, Режика Леа, Мирјам) прихватили и поменута два сарајевска сирочета. Ту их је и видео и упознао шидски ћурчија Богдан Јовановић долазећи у посету код пријатеља Винтерница. Посете су биле узајамне, и управо Винтерницови доласци у Шид са браћом Леви биће касније од пресудног значаја. Нажалост, то је било мрачно време и за Србе и за Јевреје. Убрзо је донета одлука о чишћењу Срема од Јевреја. Већина Јевреја, то јест сви они који нису до тада убијени или који нису били те среће да побегну, похапшени су током јула месеца 1942. године и спроведени у логоре.
Будући да се Илок није налазио на железничкој прузи, 320 ондашњих Јевреја камионима је довезено до центра Шида, где су се придружили ухапшеним Јеврејима из Шидског среза. Потом су сви заједно у колони полако отпешачили на шидску железничку станицу. У моменту проласка колоне, поменути ћурчија Јовановић је стајао испред своје радње (у радњу је свакако смео само по позиву јер су је већ преузели усташки комесари) и немо посматрао сцену. Пролазећи поред њега, Шандор Винтерниц му је бацио један мушки громби капут и један женски капут и рекао: „Богдане, ако се вратим, ти ћеш ми их вратити, ако се не вратим, ради с тим шта хоћеш”.
Ноћу од 26. на 27. јула 1942. године без претходног обавештења, дигнути смо сви ми преостали шидски Јевреји из сна код наших кућа и наређено нам је да сместа спакујемо најнужније ствари: топлу одећу, обућу, храну и сву златнину и сребрнину, те нам је речено да ћемо бити смештени у логор, где ћемо се морати прехрањивати о властитом трошку. По мене, по моју жену и моје троје деце, од којих је најмлађе било 2 месеца старо, дошли су опћински биљежник Иван Даражац, жандармеријски наредник Прањчевић и опћински полицајац Мишко Шустер. Уз плач моје деце и жене спаковали смо у брзини ствари и одведени исте ноћи у двориште шидске општине, камо су исте ноћи дотерани и сви остали шидски Јевреји. Дочекали смо свануће и провели цео дан у том дворишту. Скоро цео тај дан долазили су нам сељаци и сељакиње, већином Срби и нешто Словака, те нам доносили разне хране и да се коначно од нас опросте. Било је ту дирљивих сцена, плакали смо сви заједно. Предвече одведени смо на жељезничку станицу и утоварени у два теретна вагона. Пратили су нас домобрани. Пролазећи на станицу многобројни српски људи и српске жене излазили су из својих кућа, те давали нам разне понуде и сузних очију опраштали су се од нас. Остало становништво држало се пасивно. Са истом композицијом одвезени су у два или више вагона Јевреји из Илока, који су били увелико малтретирани и тако набијени са својом многобројном децом у вагонима. У оној страшној врућини није им било дозвољено да држе отворена вагонска врата. Причали су ми да су за свега 10 минута морали кренути из својих кућа и бачени на камионе одвезени су правцем Шида.
Абрахам Кишицки
Композиција са сремским Јеврејима одвезена је најпре у Винковце, потом преко логора Јасеновац и Лоборград у Аушвиц, где су пристигли 26. августа 1942. године. Колики је број Јевреја из Срема одведен из усташких логора пут Аушвица, није познато. Зна се да је тог 26. августа из целог транспорта издвојено само 77 мушкараца и 88 жена и уведено у картотеку, док су остали одмах угушени у гасним коморама.
Пре него што је воз са шидске станице кренуо за Винковце, браћа Леви су се договорили да побегну, и то тако што ће замолити усташу да их пусти до чесме на станици да пију воде, а потом ће побећи. Нажалост, млађи Давид се уплашио и одустао од бега. Старији брат је ипак одлучио да спроведе план у дело. Када је дошао до чесме и сагнуо се да пије воде, ухватио је моменат усташког немара и кроз густу сремачку прашину трком побегао ка граду. Прошао је главним шором неприметно поред шидске Соколане пуне усташке омладине, прошао багрењак прекопута Соколане и ушао у споредну улицу, тзв. Кротићев шор. Дотрчао је до Јовановићеве куће и ћутке ушао у двориште. Тада су у кући била само Богданова деца, Немања (21) и Нада (17). Када су чули капију, истрчали су и угледали једног непознатог дечака. Немања га је упитао ко је он, а дечак је само одговорио: „Ја сам Јеврејин”. Немања је брзо затворио капију, а другу руку ставио дечаку на уста: „Сад си то рекао и никад више”. Тог момента су стигли њихови родитељи, Богдан и Десанка, и препознали дечака. Задихан и преплашен дечак је клекнуо на колена и почео да плаче: „Молим вас, ја сам био једном у логору, ја знам шта значи један кромпир на дан”. Богдан Јовановић га је помиловао по коси и рекао: „Без бриге, што буде нама, биће и теби”.
Богдан Јовановић је рођен у оближњим Батровцима 6. децембра 1896. године. Завршио је ћурчијски занат, оженио се Десанком Андрићевом и децембра 1921. године отворио занатску радњу у Шиду. Два месеца пре тога му се родио син Немања, а четири године касније и ћерка Нада. Ништа боље не описује Богдана него горе описан догађај када је, иако су и сами Срби били осуђени на смрт, одлучио да помогне јеврејском дечаку. Наравно, његов боравак код Јовановића се морао некако правно регулисати. У разговору са супругом, Богдан се сетио једног муслимана Фехима Фазлагића, геометра у Шиду, за којег је знао да је био „врло исправан човек”. Отишао је код Фехима који је у то време становао код госпође Станић у центру. Фехим је одмах одлучио да помогне и средио дечаку личну карту. Сарајевски сефардски дечак добио је име Иво Мартиновић, а за место рођења уместо Сарајева уписана је Крњеуша (срез Босански Петровац), где су до тада партизани већ запалили архив и сву документацију. Тако, ако би усташе и тражиле податке, не би могли да добију никакво обавештење. Исто тако, пријављено је да је он усташко дете чији су родитељи страдали од партизана.
Рат се наставио. Хапшења и убијања Срба у Шидском срезу нису посустајала. Због тога су Десанка и Нада побеглe у Осијек код рођаке удате за Хрвата. Била је једна недеља 1943. године када је породични ручак прекинуло звоно на вратима. Стигао је телеграм од снаје из Шида: „Дођите одмах, тата и Немања су ухапшени”. Десанка је одмах отишла у Шид, и већ сутрадан се вратила у Осијек са сином Немањом који је пуштен из затвора, снајом Зором и малим „Иваном”. Богдан Јовановић је 9. октобра 1943. године са групом Шиђана обешен у Шидским Бановцима под оптужбом да је радио против усташке власти и због сумње да је сакривао Јеврејина.
Породица Јовановић је остала у Осијеку до ослобођења. Са њима се у слободни Шид вратио и „Иван” и одмах се пријавио за служење војске. Јовановићи су му редовно слали пошту и пакете. Како је изјавила Нада Јовановић: „Био је наш у потпуности”. Када се вратио из војске, остао је у Шиду са Јовановићима још само месец дана. „Ја немам никога и хоћу да идем за Израел”. Десанка га је одговарала од те идеје и нудила му да заврши неки занат. Није хтео. Отишао је у земљу својих предака где је сазнао да му је цела породица убијена у Холокаусту, осим старијег брата Даниела. Браћа су се први пут од почетка рата срела у Израелу 1949. године. Прикривени сарајевски сефардски дечак са почетка рата сада је био младић, Јеврејин поносан на свој новоосновани Израел. Убрзо се оженио Јеврејком пореклом из Новог Сада са којом је имао два сина. Наравно, контакт Левија са Јовановићима је трајао и касније, све док је трајала та генерација. Током 1960-их Леви је предложио своје спаситеље за орден Праведника међу народима коjи је марта 1968. године уручен Десанки, Нади и Немањи и постхумно, најзаслужнијем, Богдану Јовановићу.
Са Јеврејима у Шиду смо имали врло леп контакт. Ја као дете играла сам се са Миром Францоз, са њеном сестром Елом, са Шпигловом децом Љубицом и Златом и толико друге деце. Ми никад нисмо имали никакве сукобе, то је ишло једним лепим начином и редом… Што се тиче породице Епштајн, госпођа Маргита је била удата за зубног лекара. У то доба, ја сам била мала, имали су ординацију у нашој кући. Моја тетка се дружила са госпођом Маргитом и са њеном сестром. Чика Макси смо звали „чика Макса”, био је врло симпатичан. Једна врло коректна породица, на своме месту. Пуно тога је остало лепога. Наравно, живот нас је бацио на све стране, тако да после никада више нисам имала прилике да видим никога од њих. Мени је тешко да кажем, њихова ситуација је била ужасна да човек то не може ни да изговори. У Шиду је живела и породица Кон. Њега су звали Саша, од Александар, супруга му се звала Ирена, не знам име њене сестре. Кон на који начин се спасао не знам, он је до скора био у Бачкој Паланци, јер је он одатле. Госпођа Ирена и њена сестра биле су у Аушвицу у логору. На крају рата дошле су у Шид и ту смо се са њима срели, господина Кона више нисам срела, а госпођа Кон је отишла у Израел.
Нада Јовановић
Ето, то је прича о једном сарајевском сефардском дечаку који је протрчао кроз Шид и кроз једну шидску српску породицу. Његов трк је показао ко је гад, а ко човек. Дечак се звао Калми.
БИБЛИОГРАФИЈА
Jaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941–1945, žrtve genocida i učesnici Narodnooslobodilačkog rata. Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1980.
Радован Сремац, Емил Клајн, Јевреји у Шиду. Шид: Народна библиотека „Симеон Пишчевић”, 2014.
Radovan Sremac, Židovske obitelji u Iločkom rabinatu / Jewish Families in the Rabbinate of Ilok. Ilok: Muzej grada Iloka, 2018.
Dokumentacija YadVashema:
