Аутор: Дуња Андрић, библиотекар Архива Војводине
Током тродневне посете Паризу, представници Матице српске и Архива Војводине имали су изузетну част да посете Институт за славистичке студије, једну од водећих европских установа посвећених неговању и проучавању словенских језика, књижевности и култура.
Гости Института били су председник Матице српске др Драган Станић, директор Архива Војводине, др Небојша Кузмановић, проф. др Ливија Екмечић (Универзитет у Стразбуру) и библиотекар Архива Војводине, Дуња Андрић. Током посете, делегација се упознала са богатом библиотеком и архивом Института, који од свог оснивања, 1919. године, представља средиште француске и европске славистике.
Посебно је значајно што је ова установа, у оквиру обележавања стогодишњице свог постојања, обновила сарадњу са српским институцијама. Симбол ове сарадње представља заједнички издавачки подухват – монографија Hélène, reine de Serbie (v. 1245–1314) épouse, veuve et sainte, свечано представљена у Паризу 25. септембра 2025. године.
Том приликом, Архив Војводине уручио је директорици Института Елен Мела (Hélène Mélat) део тиража издања као симбол заједничког рада и трајне културне размене. Ова посета је нагласила значај узајамног повезивања и поставила нов оквир за представљање српске баштине у савременом европском контексту.
Идеја и оснивање
Институт за славистичке студије у Паризу (Institut d’études slaves, Paris) основан је у периоду после Првог светског рата, када је Париз био једно од кључних европских средишта за хуманистичке и друштвене науке. Идеја о оснивању посебне институције посвећене славистичким студијама потекла је од француског историчара и слависте Ернеста Денија (Ernest Denis, 1849–1921), професора на Сорбони и великог пријатеља словенских народа. Дени је био посебно близак са Чесима и Словацима, а током рата снажно је подржавао стварање Чехословачке. Његова визија била је да се створи трајно место где би се неговала сарадња између Француске и словенске Европе, кроз науку, књижевност и културу.
Свечано отварање
Идеја о стварању Института настала је на Сорбони, где је у јануару 1916. године Ернест Дени окупио историчаре, лингвисте и слависте Луја Лежера (Louis Léger), Емила Омана (Émile Haumant), Пола Бојеа (Paul Boyer), Андреа Лирондела (André Lirondelle), као и будућег министра спољних послова и другог председника Чехословачке Едварда Бенеша (Edvard Beneš). Године 1919. Ернест Дени је постао први председник Института и формулисао његове циљеве: јачање веза између Француске и словенских народа, пријем студената из словенских земаља и објављивање литературе о тој тематици.
Ернест Дени је преминуо 1921. године, али је управо те године покренут и часопис Revue des études slaves, који је постао основна научна трибина славистике у Француској. У знак захвалности и поштовања, кућа Ернеста Денија у улици 9, rue Michelet купљена је средствима која су издвојиле владе Чехословачке и Краљевине СХС и даровале Универзитету у Паризу како би у њој био смештен Институт. (Строго говорећи, ова зграда је припадала супрузи Ернеста Денија, ћерки угледног хемичара Шарла Фридела).
Друго отварање Института за славистичке студије у Паризу одржано је 17. октобра 1923. године, у присуству председника Француске, Александра Милерана (Alexandre Millerand) и председника Чехословачке, Томаша Гариге Масарика (Tomáš Garrigue Masaryk), који је тим поводом започео своју европску турнеју у Паризу, како би захвалио Французима на подршци у оснивању независне Чехословачке.
Овим свечаним чином Институт је постао не само академска установа, већ и симбол културне и политичке сарадње Француске и словенске Европе у међуратном периоду.
Ернест Дени и везе са Србима
Ернест Дени је са краја XIX и почетка XX века развијао блиске контакте са словенским интелектуалцима и био један од оснивача Француско–словенског удружења 1908. године. За време Првог светског рата учествовао је у научној пропаганди, али и у хуманитарним акцијама, укључујући помоћ српским избеглицама и ђацима у Француској. Познат је по делима La Grande Serbie (1915), De Vardar à l’Istrie (1919) и De Vardar à l’Isonzo (1923), у којима је подржао југословенско национално јединство и афирмисао српске победе у Великом рату. У периоду анексионе кризе (1908) и Балканских ратова (1912–1913) снажно се залагао за српске интересе, а од 1912. године био је изабран за дописног члана Српске краљевске академије.
Амблем и симболика
Амблем Института за славистичке студије (Institut d’études slaves) израдио је познати руски уметник Иван Билибин (Ivan Jakovlevič Bilibin, 1876–1942), истакнути члан уметничког круга „Мир искусства”. Билибин је био познат по бајковитим илустрацијама инспирисаним руским фолклором и орнаментиком. Амблем Института из 1927. године изведен је као орнаментални иницијал „S” (од Slaves/Slavistique), у духу средњовековних минијатура које су украшавале рукописне књиге. Унутар слова налази се седећа фигура која пише свитак – алегорија науке и филологије, у стилу византијске рукописне традиције. На свитку су орнаментално исписана прва слова старословенске азбуке – „аз, буки, веди, глаголи” – као симбол почетка словенске писмености. Око ње су лукови и прозорски тролисти, налик црквеној архитектури са орнаментима, флоралним мотивима и зооморфним украсима у препознатљивом маниру.
Развој и значај
Током XX векa Institut d’études slaves изградио је позицију централног места француске славистике.
- окупљао је научнике из области језика, књижевности, историје и културе словенских народа;
- развијао је библиотечку и издавачку делатност, нарочито кроз угледни часопис Revue des études slaves;
- постао је једно од важних места окупљања емиграната из Русије и других словенских земаља након револуција и политичких промена у Источној Европи.
1945–1970: Ширење француске славистике
- Након Другог светског рата Институт је постао средиште руске емиграције у Паризу, али и полазиште научних иницијатива за проучавање ширег простора Источне Европе.
- У овом периоду утемељена је идеја да славистика мора бити интердисциплинарна – као спој језика, књижевности, историје и геополитике.
1970–2000: Повезивање са CNRS и универзитетским лабораторијама
- Током универзитетских реформи након 1968. године, бројни мањи институти и јединице CNRS (Centre national de la recherche scientifique, основан 1939, највећа државна научна установа Француске која обухвата све области науке) интегрисани су у заједничке просторе око Сорбоне. Тако је CNRS ушао у исту зграду са Институтом кроз различите славистичке и евроазијске пројекте, што је означило почетак институционалне сарадње.
- Убрзо су у том оквиру оформљени и програми повезани са лабораторијом Eur’ORBEM (Europe orientale, balkanique et médiane), која спаја славистичке и балканолошке студије са савременим методама друштвених и хуманистичких наука. У исту зграду институционално се уселила и истраживачка група Eur’ORBEM.
- Након реформи париских универзитета 2010-их, Институт постаје тесно повезан са Sorbonne Université и њеним Одељењем за хуманистичке науке (Lettres Sorbonne Université).
Данас ове три институције деле простор на адреси 9, rue Michelet:
- Institut d’études slaves – историјски и издавачки центар са библиотеком и часописом,
- CNRS – национална истраживачка мрежа,
- Eur’ORBEM / Lettres Sorbonne Université – универзитетско-истраживачки сегмент са фокусом на Средњу и Источну Европу и Балкан.
Симболика заједничког простора
Зграда у којој су смештени уједињује наслеђе француске славистике, национална истраживања и универзитетску интердисциплинарност. Она представља јединствен пример културно-научне коегзистенције, где се историјска славистика Ернеста Денија прожима са савременим методама истраживања језика, култура и друштава Источне Европе и Балкана.
Општи развој библиотеке Института
Библиотека Института за славистичке студије у Паризу од самог оснивања замишљена је као централни документарни центар славистике у Француској. Већ у првим текстовима истицало се да је библиотека пројектована заједно са самим Институтом и да је временом „учвршћена” кроз рад слависта, донације, као и размену са сродним институцијама у Француској и иностранству.
Посебан допринос развоју библиотеке дао је Андре Мазон (André Mazon), који је осмислио њен концепт, надгледао просторно уређење и организовао мрежу размене фондова са другим научним центрима.
Библиотека Института временом је израсла у једну од најбогатијих збирки славистичке литературе у Западној Европи, са фондом од преко 200.000 књига, који садржи документа, монографије и периодику на свим словенским језицима – руском, украјинском, белоруском, чешком, словачком, пољском, српском, хрватском, словеначком, македонском, бугарском и др.
Фонд старе и ретке књиге
Део библиотечког фонда означен је као „Réserve : le fonds ancien et rare”, који садржи стара и ретка издања из историјских збирки Института. Један од изазова био је управо њихова класификација, што је подробно анализирано у студији Cotes mal taillées ? La nomenclature de la bibliothèque de l’Institut d’études slaves (1924), где је описано како су те збирке првобитно нумерисане и разврставане.
Књижара Института (Librairie – Boutique de l’Institut d’études slaves)
У оквиру Института постоји и мали продајни простор, где је могуће купити његова издања као и публикације настале у коиздаваштву са Сорбоном, CNRS-ом и партнерским установама из словенских земаља. Најзначајнија издања су:
- часопис Revue des études slaves (који излази од 1921. године до данас),
- монографије у оквиру серије Bibliothèque de l’Institut d’études slaves,
- тематски зборници из области језика, књижевности, историје и културе.
Легати и посебне библиотеке у оквиру Института
Bibliothèque Louis Léger
Посебно место у збиркама заузима легат француског слависте Луја Лежера (1843–1923), једног од оснивача модерне славистике у Француској. Његова приватна библиотека, са око 4.000 томова из XIX и почетка XX века, депонована је 1950. године при Institut de France и чини прву велику донацију која је дала тежину библиотеци Института. Фонд садржи дела о словенским језицима, књижевности и историји, а део издања убраја се у старе и ретке примерке из збирке Réserve.
Архив Института: садржај и организација
Архивски фондови Института представљају репрезентативан корпус славистичких студија од 1920-их до 1980-их година, са доминацијом руске и чешке грађе, што се објашњава историјом самог Института. Значајну улогу у томе имао је његов оснивач, професор Ернест Дени, чије је деловање повезано са стварањем Чехословачке. Већ од 1925, када су Француска и Совјетски Савез успоставили дипломатске односе, Институт је под вођством Андреа Мазона развио систем размене и сарадње међу научницима, библиотекама и часописима. Архиви сведоче о овој динамичној мрежи научне комуникације, дарованим фондовима и личном оставштином слависта, доступном истраживачима и студентима. Грађа обухвата: рукописе, нацрте, преписку, радне материјале из историје, филологије, књижевности, лингвистике, етнологије и других дисциплина.
До сада је дигитализовано двадесет пет фондова, међу којима се посебно издвајају фонд Лава Толстоја, фонд Татијане Лавовне Толстој, као и фондови Жозефа де Баја, Шарла Саломона, Андреа Мазона, Николаја Лоског и Елен Синани, уз збирку радова Александра Ремизова. Ови драгоцени фондови, заједно са читавим низом других повезаних са истакнутим славистима и научницима, представљају један од стубова културног и научног наслеђа које Институт за славистичке студије чува и развија.
NUMERISLAV — дигитални архив
NUMERISLAV представља дигитални архив (archives numériques) Института за славистику. На платформи се постојећа грађа систематски дигитализује и поставља онлајн, како би била слободно доступна научницима и широј јавности. Ова иницијатива је део стратегије Института да очува културно наслеђе и обезбеди отворен приступ изворима који су формирали историју европске славистике.
Савремене сарадње и конгрес слависта 2025.
XVII Међународни конгрес слависта, одржан у Паризу од 25. до 30. августа 2025. године, у организацији Међународног комитета слависта и Француског славистичког друштва, уз подршку Сорбоне и Института за славистику, окупио је више од четрдесет слависта–истраживача из Србије, у сарадњи са Савезом славистичких друштава Србије. Том приликом посебно је наглашено трајање дипломатских односа Србије и Француске, дугих већ око 186 година, као и значај стратешког партнерства две земље, успостављеног 2011. године. Овај догађај потврдио је дугорочну посвећеност институција обе земље неговању научних и културних веза, али је отворио и нове перспективе за будућу сарадњу у области славистике и хуманистичких наука. У том духу, посета Институту за славистику била је обележена снажним акцентом на културолошкој сарадњи, симболично усмереној на прославу једног века србистике у Француској.
