Како су неки писци писали о Србима?
(Зоран Аврамовић, Одрођени књижевник, Фондација Група север, 2022)
Један од најистакнутијих истраживача културе, политике и књижевности, после десет књига из те области латио се критичке анализе некњижевних текстова седморице српских писаца.У овој књизи истраживачка пажња Зорана Аврамовића посвећује се критичкој анализи некњижевних (политичко-публицистичких) текстова неколико српских писаца (Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Драган Великић, Вук Драшковић, Љубомир Симовић) у раздобљу од 1990 до 2020 године. На различите начине ови писци су у протекле три деценије писали књиге, новинске текстове, разговарали за медије о југословенству и српству, одговорности Срба за ратове на простору СФРЈ, неки су оптуживали Србе за геноцид, други за фашизам, критковали патриотизам, залагали се за лустрацију итд.
Аутор у овој књизи осветљава политичко мишљење ових српских књижевника у изузетно тешком времену дезинтеграционог хаоса. Он оспорава тврдњу да су ови писци критички мислили о Србији и Србима на прелазу другог у трећи миленијум. Аутентична критичка мисао открива недостатке у стварности са становишта неке визије друштва. Она превазилази постојеће стање друштва, открива нове могућности које могу да буду различите. Српски писци (неки одричу своје српство) користе у својим некњижевним, политичким књигама критику као разарање српских интереса, слободе и права. У том разарању не лежи нешто конструктивно, нова идеја, нова воља, нова мисао. То су погледи који друштвенополитичка кретања на простору бивше Југославије и Србије посматрају изнад, (из надвремене вредности) изван (апсолутне истине) историјског збивања, и као таква не могу да открију стварност у току, стварност која се мења. Овај облик критичког мишљења је сам себи довољан. Не схватају да становишта о друштвеној стварности откривају своју релативност, да су отворена за другачије критичко мишљење, као и за чињенице и појмове.
У некњижевним књигама књижевника које анализира аутор, заступљена је критика политичких догађаја и личности у Србији али и критика државних и националних вредности и интереса. Када се погладају кључне речи у књигама ове групе српских писаца, може се без устезања закључити да се њихова критика углавном поклапа са критиком државе и нације. Кључне речи у некњижевним текстовима ових писаца су: српско зло, српски нацизам (национализам), српска кривица за ратове у СФРЈ, у Србији су антиевропске вредности, диктатура, геноцид, антиалбанска политика, националистичка српска интелигенција, злочинац Слободан Милошевић, Србија без Косова и Метохије (у текстовима неких писаца), савез са НАТО пактом, оптирање за југословенство. При том није их била брига за отимање Косова и Метохије, за смањивање простора на коме живе Срби (протеривање Срба из Хрватске и КиМ) и за западни план слабљења сваке српске власти. Нема критике НАТО агресије.
Овакви политички и идеолошки ставови су несумњиво критички у односу на српску-југословенску стварност у последњих 30 година. У жанровском погледу ове критке су мешавине памфлета, пасквиле, дневника, аутобиографије, дифамације неистомишљеника. Разумевање њиховог политичког мишљења обухвата неколико суштински важних аспекта јавног деловања. На првом месту је начин искривљеног мишљење о српским политичким појавама и личностима. Заправо, то и нису биле политичке мисли већ нешто неодређено, замршено и мутно. Поред острашћене критике српских националних политичких вредности, традиције, установа и личности, постоји и „лична једначина“ која их разликује. Лаж се камуфлира као критичка мисао.
Њихова мисао о српској политици од 1990. године је – катастрофизам, дефетизам, волунтаризам, психологизам. Срби срљају у пропаст – то је био рефрен у овом текстовима. Све српско је труло – ратује се са „целим светом“ (са здравим очима се могло видети да је тај свет заправо, западна Европа и Америка – З.А.), нема демократије, економија пропада, осланац на Русију уместо на Запад. Адвокати катастрофе виде ђавола само на српској страни.
Аврамовић у књизи доказује да су ови писци о српско-југословенским проблемима писали без социолошког, политиколошког знања. Њихови искази, тврдње, „истине“ засновани на свакодневном опажању, психологизму, волунтаризму. Код неких услед личних сазнајних препрека (необразованости и незнања), а код других услед психолошких и интересних фактора (емоције и корист мамузају разум). Резултат таквог незнања била је свесна лаж, предрасуде, заблуде.
Недостатак политичког знања требао је да надоканади језик емоција, фигуративни језик (реч-метак) је требао да надоканади празнину у глави. Вешти у употреби речи ови књижевници су сејали речи без реда и правила али са јаким емотивним, интересним и вољним пуњењем. Неко би рекао шипражје, неко плева од речи. Тако су политичку реалност, политичке процесе и личности пребацивали на терен јаког језика пуног острашћених стилских фигура, критике свега постојећег само на српској страни. Аутор примећује да када нема конструктивне јавне и политичке мисли нема ни ваљаног језика.
У закључном делу рада аутор указује на последице политичког мишења српских књижевника чије некњижевно дело је анализирао. Неке ће избити у току догађаја, а друге ће се осећати годинама и деценијама. На унутрашњем плану доприносили су значајном слабљењу политичке демократске културе. Продубљивали су сукобе међу грађанима Србије, криминализоали неке политичке странке, заступали празно, супстанцијалистичко схватање демократије као пут избављења из диктатуре и тоталитаризма. А на спољнополитичком саглашавали су се са политиком демонизације српског народа.
Аврамовић мишљење анализираних некњижевних дела књижевника о којима је реч уклапа у антипатриотски облик мишљења. Основно обележје атипатриотизма је негативан став према сопственој нацији, њеним институцијама, вредностима и личностима. Оно што је повезивало српске антипатриоте у различитим историјским раздобљима је напуштање одбране националне (и државне) слободе, одбацивање вредности националне независности и неприхватање жртве за слободу, правду, истину нације и отаџбине. На једном крају је издаја поверљивих државних одлука и планова, а на другом се лако прелази преко одбране идеала, вредности и достојанства нације који су нападнути из иностраних центара. Загонетка је у томе што се у различитим историјско-политичким и друштвеним епохама одржава, обнавља антипатриотски начин мишљења и понашања у делу српске нације. Ово сазнање не сме да води у дефетизам или националну малодушност већ у њему треба видети подстицај за ангажовану патриотску мисао и деловање.
Проф. др Бисерка Кошарац
Филозофски факултет Пале, Универзитет у Источном Сарајеву
biserka.kosarac@ff.ues.rs.ba
