Фонд 7 Слободни војни комунитет Петроварадин (1702–1918) обухвата догађаје од завршетка Великог бечког рата, односно период када је Дворска коморска комисија, задужена да заведе државни поредак у крајевима ослобођеним од османске власти, усвојила 1. јануара 1702. године Седамнаест тачака ослобођења, акт којим је добијена дозвола да се Петроварадин конституише у општину и оснује насеље градског типа – комунитет. Архивска грађа овог фонда прати значај и позицију коју је комунитет имао у различитим друштвено-политичким оквирима до завршетка Првог светског рата 1918. године. Како историографија у највећој мери обрађује и тумачи ратне епизоде и велике војне подухвате, који понекад резултирају потресима светских размера, попут нестајања читавих држава и стварања нових, променама у демографским структурама друштва и слично, мање занимљиве, али свакако видљиве и веома значајне и утицајне појаве, бивају скрајнуте од главне теме и обрађене кроз друге научне и стручне радове само као напомене или сегменти тих радова. Наравно да постоје текстови и научници који се баве и феноменима попут епидемија и њиховог утицаја на трансформацију света какав је до тада постојао, а како и ми данас сведочимо једном од вероватно преломних догађаја 21. века, када се нажалост широм планете мора апеловати на становништво да се придржава основних хигијенских навика, као да то није нешто што се подразумева, интересантно је подсетити се каква су упутства предлагана током рата, тачније 1914. године у случају да постоји сумња од појаве заразне болести међу рањеницима враћених са фронтова на опоравак својим кућама. Део документа који се односи на ову тему дајемо у целости:
„Краљевска хрватско-славонско-далматинска земаљска влада, Одељење за унутрашње послове, број 64211/1914, шаље допис Краљевској жупанијској области у Вуковару о пружању неге, односно окрепљења рањеницима на железничким станицама.
С обзиром на чињеницу да су рањеници често заражени дизентеријом или другим заразним болестима, позивамо наслов, сагласно са тачком 6. наредбе од 11. августа 1914, број 57.269, да разна добровољачка друштва која делују на железничким станицама за искрцавање рањених, упозори да је пружање окрепљења на железничким станицама таквим рањеницима који се отпремају у тесне болнице сувишно, те да је довољна припрема мале залихе окрепљујућих средстава, која се само на захтев прусутних лекара појединим ослабљеним болесницима има пружити. Окрепљење рањених на пролазним станицама је похвално, али се може обавити тек након што заповедништво воза, односно пратеће особље воза, изјави да међу њима нема болесних или сумњивих на заразне болести.
Подједнако се друштва морају упозорити да се посуђе и кашике после сваке употребе морају дезинфиковати у кључалом раствору соде, а и госпође после пружене неге морају дезинфиковати руке.
О овој одредби нека се и подручне железничке управе обавесте”.
Будући да су одређени појмови у самом документу били детерминисани територијалном и државно-правном припадношћу и организацијом власти на територији некадашње Аустроугарске монархије, а терминологија из документа је прилагођена екавском изговору српског књижевног језика, уз рад прилажемо и оригинални документ фонда Слободни војни комунитет Петроварадин.
ПРИРЕДИЛА: Др Драгана Катић
